DUH

Ono što najviše osvaja kod Nevene to je njeno lice. To je ta uzdržana živahnost koja je večito poigravala na njemu. I kada bi i pokušala da ugasi svetlost u svojim očima ova bi i dalje nastavila da sija u njenom neprolaznom osmejku koji jedva da se i primećivao.

Jer to je bila Nevena. Najlepša žena na svetu.

Žena sa osmehom koji kao da je krio suvišak nečega što je ispunjavalo celokupno njeno biće. A to je bio zapravo njen duh. Ono u njoj što je bilo veće i od nje same.

Rastko Ivanović

DOĆI ĆE SMRT I IMAĆE TVOJE OČI

"Bože, kako je užasan život i kako je užasno moje stanje". Hvala ti što si u nepunih godinu dana učinila da ove Harmsove reči ne zvuče tako  istinito. Paradoksalno trudio sam se da ne budem sebičan. U maju prošle godine nisam hteo da te zovem na film "Tata Gaga", kako te ne bih gušio. Nisam želeo da budem sebičan i da gledam s tobom "Žizelu" ponovo kako bi to mogao da učini neko drugi ko nije imao tu čast. I kajem se zbog toga i proganja me to do dan-danas. S nestrpljenjem i nadom sam isčekivao svaki tvoj poziv i svaku tvoju poruku. Hteo sam uvek da ti kažem nešto lepo i da ti budem u svakoj prilici podrška jer to je najmanje što neko tako divan poput tebe zaslužuje. I da se nekim čudom ostvarila ideja Ogista Konta o novom društvu čiji bi spiritualni lideri bile žene, onda bi glavni a zapravo i jedini praznik u tom društvu bio Dan Svete Nevene Pavlović. No gnev a ne ljudski razum je najbolje raspoređena stvar na svetu a on je vremenom postao nepodnošljiv. I da se nije desio Dan Prologa u Festival igre ili maskulistički lider nekoliko meseci ranije desilo bi se već nešto drugo. A ni za šta od toga nisi ti kriva. Kao što nisi kriva ni zato što mi je dobrih mesec dana iz minuta u minut treperela slika promašenog susreta u "Geteu". Ali biti tačan na sastanku koji se nikada neće odigrati nije li u tome vrhovna ideja kako vernosti tako i savremenosti. Jer ti ne koincidiraš sasvim sa ovim vremenom i uvek se nahodiš negde tamo u budućnosti. Jer si ti svetlost koja strelovito putuje ka nama ali koju svi ne mogu ni da vide a ni da izdrže. Jer ti deluješ kao da si ćerka boga a ne nekakvog smrtnog čoveka. I ja samo mogu da ti kažem hvala što si udahnula dah života u onu najtajniju komoru moga srca i da ti poželim da vlastitom krvlju slepiš slomljena leđa ovog našeg vremena. A što se tiče mene znam ma kad to bilo da će Smrt kada dođe po mene imati oči jedne Nevene. Beskrajno hvala na svemu!  

Rastko Ivanović

(25.03.2018.)

SVETLOST

Piše: Rastko Ivanović 

Ponekad se uplašim kako više nikad neću biti u prilici da vidim Nevenino lice.

Ali ma gde da krenem to lice uvek putuje sa mnom. Ono me prati u stopu. Ono se razliva i u vodama i u prugama i u bojama ovog grada.

I zato kad šetam ovim našim ulicama ja se osećam kao da bezmalo lebdim u snu. Jer upravo kao u tom stanju Nevena u svakom času prema meni odašilje mnoštvo poruka koje niti jedan gest niti jedna osobina niti jedna reč mogu da opišu.

Na jednom mestu Kjerkegor kaže da je najteže voleti ono što je mrtvo. Ali da je istovremeno to i čin najiskrenije, najbezinteresnije i najvernije ljubavi. I da zaista u jednom trenu mi se učinilo da je između mene i Nevene sve postalo toliko mrtvo da više ništa nije ni ostalo da umre. Ali jedno je ipak sigurno. Da ništa što ima veze sa Nevenom nikad nije bilo niti će ikad moći da bude mrtvo.

Jer poput kakvog mrtvog jezika mi Nevenu ne možemo i nikada je nećemo sasvim razumeti. Ali ono što možemo je da pokušamo da čuijemo njen žamor njen šapat njeno mrmorenje i da damo sve od sebe da je uz pomoć kakvog imaginarnog rečnika makar malo razumemo.  

Jer Nevena je baš kao svetlost koja strelovito putuje prema nama ali koju mi nikad ne možemo opaziti jer se galaksije s kojih ona dolazi udaljavaju od nas brzinom većom i od same brzine svetlosti. I zato jedino što mi još možemo da učinimo kada je Nevena u pitanju je to da budemo precizni da budemo tačni na sastanku koji se zapravo nikad neće ni odigrati.

https://sveoneveni.blogspot.rs/

SENKE

 
Piše: Rastko Ivanović

I glas: Mi živimo u ogromnoj bioskopskoj dvorani. U pročelju, platno, koje se prostire skroz do plafona, ali tako visoko da se sve ostalo gubi u senci, zaklanjajući pogled na ma šta drugo. Dvorana je prepuna. Gledaoci su, od kad postoje, zatočenici sedišta na kojima sede očiju fiksiranih u platno, glava učvršćenih slušalicama koje im pokrivaju uši.

Iza tih desetina hiljada ljudi prikucanih za fotelje, postoji u visini glava velika prelaznica od drveta paralelna sa platnom celom svojom dužinom. Duboko u dnu, ogromni projektori preplavljuju ekran belom, skoro neizdrživom svetlošću. Po prelaznici cirkulišu svakakve vrste automata, lutaka, kartonskih silueta, marioneta, animiranih nevidljivim animatorima ili pokretanih daljinskim komandama. Prolaze tako i dolaze, životinje, skupljači ranjenika, skupljači krivotvorina, automobili, rode, razni ljudi, vojnici pod oružjem, bande mladih iz predgrađa, grlice, kulturni animatori, gole žene… Jedni viču, drugi govore, treći se igraju veze ili svirača na malim harmonikama, neki samo žure u miru. Na platnu, vidimo senke koje projektor secka u celom tom nesigurnom karnevalu. A u slušalicama, nepomična gomila čuje buku i reči.

Vide li gledaoci, oni, od sebe, od komšija, od dvorane i groteskne scene prelaznice nešto drugo, do senki koje se u bujici svetla slivaju na platno? Čuju li oni nešto drugo osim onoga što emituju njihove slušalice? Sa sigurnošću ništa, jer su njihove glave, nepokretne oduvek, okrenute samo u pravcu platna, njihove uši začepljene kacigama. Nemaju dakle nikakvu drugu percepciju vidljivog osim posredstva senki, i nijednu drugu percepciju govornog, osim zvučnih talasa. Čak i ako pretpostavimo da mogu da izmisle način da razgovaraju između sebe, neće moći nikada da razlikuju ime jedne senke koju vide od imena predmeta, kojeg ne vide, a kojeg je ta senka, senka. Ne računajući da je predmet na prelaznici, robot ili marioneta, već samo kopija. Mogli bismo reći da vide samo senke senki. A čuju numerizovanu kopiju fizičke kopije ljudskog glasa. Takvi prijemčivi gledaoci nemaju nikakvog načina da zaključe da je materija Istinitog nešto drugo od senke simulakra.

II glas: Ali, šta će se desiti ako se, pokidavši lance i izlečivši se od otuđenosti, situacija podjarmljenog gledaoca potpuno izmeni? Pažnja! Priča kreće potpuno drugim pravcem. Zamislimo da smo odvezali jednog od tih gledalaca, nateravši ga da se najednom digne, okrene glavu levo i desno, prohoda, pogleda svetlost koja kulja iz projektora. Pretpostavimo, obavezali smo naše zamorče da nepokretno gleda u projektore. Oči će ga veoma boleti, želeće da pobegne, da pronađe ono što može da gleda, te senke čiji bitak, pretpostavlja, daje više sigurnosti od svega što mu se pokazuje. Dakle, grubi razuzdanci bez posrednika i menadžera, ga povlače najednom između redova po sali. Upućuju ga prema malim, do tada skrivenim bočnim vratima. Izbacuju ga u prljavi tunel koji vodi prema čistom vazduhu, prema osvetljenoj strani prolećne planine. Zaslepljen, on štiti oči slabašnom rukom, dok ga aktivisti guraju na strme uzbrdice, sve više i više! Još! Stižu na vrh, u žaropeku i tu ga njegovi vodiči ostavljaju pred planinom, strmoglavljuju se, nestaju. Konačno je sam u centru neograničenog pejzaža. Jačina svetlosti mu narušava svest. Za to vreme, malo po malo ipak pokušava da gleda, prema vrhovima, prema dolinama, taj zaslepljujući svet. U prvi mah je zaslepljen odbljeskom svega i svačega i ne vidi ništa od onoga za šta mi obično kažemo: “Ovo postoji, to je zaista tu”. Nije on taj koji će kao Hegel pred vratima Jungfrau, nipodaštavajućim tonom moći da kaže “das ist”, to jeste. Za to vreme pokušava da se navikne na svetlost. Posle brojnih pokušaja, pod izdvojenim drvetom uspeva da razluči obrise senke stabla, crni odsečak lista, koji ga podseća na ekran njegovog pređašnjeg sveta. U bari pod stenom uspeva da vidi odsjaj cveća i trava. Odatle prelazi na predmete. Polako biva očaran žbunom, jelkom, usamljenom kozom. Pada noć. Podižući oči prema nebu, vidi mesec, sazvežđa, još vidi i Veneru kako se diže. Sedeći ukočeno na panju iščekuje najzračniju od svih. Ona iskrsava sa poslednjim zracima, i sve sjajnija, nestaje, tonući u svetlost. Najzad, jednog jutra, tu je i sunce, ne u promenjljivim vodama i njegovom spoljašnjem zračenju, već sunce, samo sunce, za sebe i po sebi, sunce na svom mestu, na mestu sunca. Sunce, koje je sama Nevena. Ona koja zahvata sve i koja se nalazi u svemu. Ona koja stvarnost zebnje pretvara u platonovsko sunce ideje. Ona koja za mene predstavlja sva imena povesti. Ona koja je i lepa kao dan i nežna kao dete. Ona koja je toliko nežna da joj se i pahuljice izvinjavaju. Ona zbog koje sa drveta vise sve lepe reči koje sjaje, zru i padaju pred nas, te reči, koje se potom čuvaju u starinskim bocama od stakla, čekajući na pesnike, lude od želje da ih dodirnu, omirišu ili liznu kako bi se približili Neveninoj lepoti. Pesnici su otvarali te boce, potom su prstima probali reči, a zatim bi se oblizivali ili pak mrštili nos. Jer oni su tražili reči koje nisu poznavali ili koje su znali ali su ih negde već izgubili. Jer nije svaka reč dostojna Nevene. Jer reči uistinu i kapituliraju pred Neveninom nezemaljskom lepotom. Jer Nevena je sestra od sna. Ono nemoguće što se ipak događa. Najlepši zamislivi mađioničarski trik fikcije. Neopisivi višak imaginarnog. Silazak večnosti u vreme i obustava vremena u prostoru. Otkrivanje beskonačnog u jednom konačnom vidljivom i predivnom telu. I zato je Nevena osećanje sve-mira. I zato je Nevena i pobeda nad smrću, i proboj prema visini, i zato je Nevena i više nego biti. I zato kad ja zatvorim oči preda mnom je noć, ali je u njoj uvek svetao duh. Jer ona je Nevena i ona je sve.

Za Nevenu, jedinu ideju u koju verujem i u koju ću ikada verovati.