DOĆI ĆE SMRT I IMAĆE TVOJE OČI

"Bože, kako je užasan život i kako je užasno moje stanje". Hvala ti što si u nepunih godinu dana učinila da ove Harmsove reči ne zvuče tako  istinito. Paradoksalno trudio sam se da ne budem sebičan. U maju prošle godine nisam hteo da te zovem na film "Tata Gaga", kako te ne bih gušio. Nisam želeo da budem sebičan i da gledam s tobom "Žizelu" ponovo kako bi to mogao da učini neko drugi ko nije imao tu čast. I kajem se zbog toga i proganja me to do dan-danas. S nestrpljenjem i nadom sam isčekivao svaki tvoj poziv i svaku tvoju poruku. Hteo sam uvek da ti kažem nešto lepo i da ti budem u svakoj prilici podrška jer to je najmanje što neko tako divan poput tebe zaslužuje. I da se nekim čudom ostvarila ideja Ogista Konta o novom društvu čiji bi spiritualni lideri bile žene, onda bi glavni a zapravo i jedini praznik u tom društvu bio Dan Svete Nevene Pavlović. No gnev a ne ljudski razum je najbolje raspoređena stvar na svetu a on je vremenom postao nepodnošljiv. I da se nije desio Dan Prologa u Festival igre ili maskulistički lider nekoliko meseci ranije desilo bi se već nešto drugo. A ni za šta od toga nisi ti kriva. Kao što nisi kriva ni zato što mi je dobrih mesec dana iz minuta u minut treperela slika promašenog susreta u "Geteu". Ali biti tačan na sastanku koji se nikada neće odigrati nije li u tome vrhovna ideja kako vernosti tako i savremenosti. Jer ti ne koincidiraš sasvim sa ovim vremenom i uvek se nahodiš negde tamo u budućnosti. Jer si ti svetlost koja strelovito putuje ka nama ali koju svi ne mogu ni da vide a ni da izdrže. Jer ti deluješ kao da si ćerka boga a ne nekakvog smrtnog čoveka. I ja samo mogu da ti kažem hvala što si udahnula dah života u onu najtajniju komoru moga srca i da ti poželim da vlastitom krvlju slepiš slomljena leđa ovog našeg vremena. A što se tiče mene znam ma kad to bilo da će Smrt kada dođe po mene imati oči jedne Nevene. Beskrajno hvala na svemu!  

Rastko Ivanović

(25.03.2018.)

LANA U DIZNILENDU

Piše: Rastko Ivanović

“[Kenedi] se nikada nije pojavio u pravom filmu, već je televiziju pretvorio u svoj veliki ekran i postao najveća zvezda XX veka”, tvrdi Džon Helman u nameri da naglasi značaj novog medija ali i Kenedijevu, za političara, po svemu izuzetnu popularnost. I zaista, Kenedi je zahvaljujući do tad zaista nezabeleženoj proliferaciji medijskih slika prodro u sve prostore naših svakodnevnih života. Štaviše, od tad političari počinju da žive u našim televizorima.

Jer, kako je to predvideo Adorno sada već uveliko davnih 40-ih godina 20. veka, naši životi pretvorili su se u jedan veliki rijaliti program. U film, koji više ni nema ko da gleda, budući da svi glumimo u njemu. Uglavnom, bez ikakvih šansi za oskara ili bilo kakav sličan dobitak.

To je film, koji se odvija ovde i sada, u našoj večnoj sadašnjosti. Jer, u jednom vremenu, koje pati od hronične neuhranjenosti produktivne imaginacije, biti deo prošlosti znači u stvari biti budućnost sama, kako to u temi “Love” peva Lana Del Rej.

Ogrnuta u zastavu s pedeset zvezdica, ova Diznilend patriotkinja peva o zemlji, koja kao takva više ni ne postoji, a možda nikada ni nije. Barem ne na onaj način, na koji ona o njoj peva.

Jer, to o čemu ona peva je nostalgični kliše o obećanoj zemlji, o utopiji u tehnikoloru. O mestu, koje postoji samo u mitovima i u pričama, jednom rečju, u slici kao takvoj.

No, šta bismo mi bez priča, koje svakog jutra pričamo sebi pre nego što odemo na pijacu laži i s poverenjem gledamo u prodavce. Konačno, da nema iluzije koja podržava samu realnost i ista ta realnost bi se raspala, baš kao i mi.

 

POSLE BUDUĆNOSTI

Piše: Rastko Ivanović

Postoji jedna slika Paula Klea, koja se zove Anđeo istorije. Prikazuje anđela, koji izgleda kao dase sprema da se udalji od nečega što upravo posmatra. Oči su mu širom otvorene, usta razjapljena, a krila raširena. Mora biti da anđeo istorije tako izgleda. Lice mu je okrenuo prošlosti. Tamo gde se nama pričinjava čitav niz događaja, on vidi jednu jedinu, strašnu katastrofu, u kojoj se ruševine množe i gomilaju mu se pred nogama. On bi da zastane, da probudi mrtve i sastavi ono što je razoreno. Ali iz raja dolazi oluja, koja mu je razapela krila i koja je toliko jaka da anđeo više ne može da ih sklopi. Ta ga oluja nezaustavljivo goni u budućnost, kojoj on okreće leđa, dok gomila ruševina pred njim raste do neba. Ta oluja je ono što mi nazivamo progresom.

Ako za trenutak ostavimo po strani mesijansku viziju možda ćemo da sagledamo ovog anđela istorije baš onakvog kako ga Benjamin opisuje: na razmeđi u prošlosti i budućnosti, uokvirenog modernom slikom. Anđeo nas ne dotiče neposredno, on gleda ka nama ali ne u nas; i mada skreće naš pogled sa olujne vizije progresa, ipak nam ne dozvoljava da se okrenemo unazad. Anđeo niti može ponovo da sastavi prošlost, niti da u potpunosti prihvati budućnost. Kao što to ne možemo ni mi sami.

I zato se stalno iznova susrećemo i s izgubljenom prošlošću i s istom takvom budućnošću.

To jest, mi se stalno susrećemo s događajima, koji se nisu odigrali, s trenucima, koji se, naposletku, nisu ni ostvarili, s obećanjima, koja su ostala neispunjena, i s svim onim rečima, koje su ostale da plutaju negde na samom vrhu našeg jezika.

I sve su to duhovi, kako mog, tako i vaših života.

Duhovi, koji su, verovatno, svoj najbolji zvučni izraz dobili na albumima, britanskog elektronskog producenta i performera, Berila. U pitanju su njegova prva dva albuma, ostvarenja, po imenu, "Burial" i "Untrue".

Jer, na njima kao da se susrećemo s duhovima, onoga što je već bilo, onoga što je moglo da bude, i onoga, što još uvek može da bude. To su, naime, albumi koji se doimaju kao kakva, deset godina stara, izbledela zastava, na kojoj su otisnuti, rejverski snovi, nekog klinca, koji su se, u međuvremenu, istopili u sudaru s nemilosrdnom stvarnošću.

Oni, konačno, deluju kao obilaženje nekih starih, napuštenih prostora, koje je nekada, u jednom trenutku, uspeo da karnevalizuje sam rejv, a sad su prepušteni neumitnom zubu vremena. Barem dok ih neko već ne džentrifikuje.

A do tada  s njih nas vrebaju one, utišane vazdušne sirene, i sva ona lica, koja plutaju među oblacima, dok na nas, nemilice reže demoni, nalik na one, koje smo upoznali u samoj, "Džejkobovoj lestvici košmara".

U konačnici, moglo bi se reći da je to krik jednog ranjenog grada. Grada, koji je nepovratno potopljen u nekoj, imaginarnoj katastrofi. Katastrofi, koja se nikad ne završava. I jedino što nam preostaje jeste pisanje te iste katastrofe.

No, kako spas vreba, tamo gde nas vreba i opasnost, naši potopljeni gradovi svakog časa se mogu transformisati i u naše, pobunjene gradove. A onda je sve moguće. Pa i nada u neku sretniju i lepšu budućnost.

Budućnost, koja, konačno, neće biti samo sadašnjost, plus, više opcija.