JFK

Piše: Rastko Ivanović

"Svako ga je odmah zapazio. Imao je tamni, narandžasto smeđi ten, poput instruktora skijanja a kada se nasmeajo gomili, zubi su mu bili zapanjujuće beli i jasno vidljivi na razdaljini od pedeset metara. U jednom trenutku salutirao je Peršing trgu, a trg mu je uzvratio pozdrav, tako da se kraljević i prosjaci glamura posmatrali jedni druge preko ulice, i to je bio jedan od onih veoma posebnih trenutaka u andergraund istoriji sveta. (...) (Č)oveku se moglo učiniti da je ovakvu scenu već gledao u desetak muzičkih komedija; bila je to scena u kojoj heroj, glavni glumac matinea, filmska zvezda, stiže u palatu po princezu. Ili, što je zapravo isto, a za naše podneblje značajnije, najpopularniji fudbaler, kralj studentskog kampusa, koji pristiže u dekanovu kuću, okružen svitom raspevanih studenata kako bi od dekana tražio poljubac njegove kćeri (...) I iznenada sam shvatio čitavu tradiciju, sve mi je postalo jasno, i razumeo sam depresiju koja je tankim slojem prevlačila okupljanje jer je sve uistinu bilo jednostavno: demokrate će nominovati kao predsedničkog kandidata čoveka koga će, bez obzira kolika njegova politička posvećenost bila, uvek nesumnjivo i čak protiv svoje volje doživljavati kao blokbaster glumca (...)"
 
Ovaj utisak sa predizbornog skupa demokrata u Los Anđelesu, koji je 1960. godine zabeležio Norman Majler u svom kultnom tekstu Supermen dolazi u supermarket, neminovno pada na pamet pri pogledu na trodelni panel Džejmsa Rozenkvista Novoizabrani predsednik (1960-1/1964), Inače, to je njegov prvi rad izveden u stilu slika-kao-bilbord. Nedostaje samo komentar Džozefa Kenedija - "Prodavaćemo Džeka kao sapun" (Whalen  1964, 446) - da bi predstava u potpunosti funkcionisala kao reklama. To ne čudi, ako se ima na umu da je u potrošačkoj kulturi, koja je bila ključni podsticaj Rozenkvistoovog dela, politički marketing funkcionisao kao reklama. To ne čudi, ako se ima na umu da je u potrošačkoj kulturi, koja je bila u ključni podsticaj Rozenkvistovog dela, politički marketing funkcionisao kroz siswtem reprezentacije: veštog dekorisanja, svakodnevnih pitanja živahnim bojama, spektaklom robe i industrijom zabave. Nasmejani Kenedi, u pastelno plavom odelu, zapravo je proizvod, kao i torta i automobil pored njega. Rozenkvist je sva tri motiva i preuzeo iz reklama; tortu iz oglasa, koji je 1954. godine izašao u magazinu Lajf, automobil iz nešto starijeg broja iste revije, a Kenedijevo lice sa postera iz predsedničke kampanje.

Donald Vilson, koji je poster dizajnirao, ovako opisuje njegovo nastajanje: "Predsednik Kenedi bio je fasciniran sopstvenim fotografijama ali i ekstremno kritičan pa mu je ovaj poster bio posebno zanimljiv. Veliko pitanje u leto 1960. godine bilo je da li napraviti ozbiljan, zreli ili  poster sw osmehom. U tom konkretnom trenutku jedna od najčešćih primedbi koju su mu republikanci upućivali bila je da nema dovoljno iskustva za predsednika što je mnoge ljude oko njega - uključujući i  njega samog - u početku navelo na pomisao da bi poster trebalo da bude ozbiljan i zreo. Ja sam ga ubedio da izgleda divno kada se osmehuje ali to nije bilo lako... Poster s osmehom štampan je u više miliona primeraka koji su se pojavili svuda po Americi."

Dobro je poznato da su Rozenkvistove slike uvek nastajale po predlošku, da je žive modele menjao vizuelnim posrednikom: fotografijom, posterom, reklamom.Kenedi, kao tema, savršeno je pogodovao ovakvom konceptu. Iako se činilo da javnost zna sve o njegovom privatnom životu i političkim aktivnostima, prdstava koja je do nje dolazila - baš kao i Rozenkvistova slika - bila je uvek posredovana, selektivna i pažljivo kontrolisana. Projekcija "političkog artefakta" Kenedi nastala je u procesu komodifikacije, utemeljenom u brižljivo osmišljenoj idealizaciji i očekivanjima birača. Tri decenije kasnije, nakon brojnih istorijskih i pseudoistorijskih dekonstrukcija "slike o Kenediju", na pitanje o čemu je slika Novoizabrani predsednik Rozenkvist odgovara: "To je slika čoveka koji sam sebe reklamira" (Goldman 1992, 101).

A reklama je danas kao i u vreme Kenedija zapravo sve. S tom razlikom, što ako je nekada iza obećanja i postojao nekakav proizvod, onda danas iza nje nema više ničega. Osim, naravno, najobičnije magle simulacije.

Istorija se pretvorila u film, a naši takozvani životi u džinovsku sablasnu predstavu, u kojoj više nema posmatrača, jer svi u njoj glumimo, uglavnom bez ikakvih šansi za oskara ili bilo kakav sličan zgoditak.

Ne vidimo li moć te predstave možda i najbolje na primeru Lane Del Rej? Jer Lana je čuvena Diznilend patriotkinja koja Ameriku slika kao neku vrstu utopije u tehnikoloru. Ili još jednostavnije rečeno, njena Amerika je zemlja koja postoji samo u mitovima i u pričama. Jednom rečju, u slici.

Uostalom, nije li Džeki Kenedi, koju Lana glumi u spotu za numeru "National Anthem" bila ta koja je Kenedijev boravak u Beloj kući uporedila s legendarnim fikcionalnim kraljevstvom Kamelot? Jer zahvaljujući dotad nezapamćenoj proliferaciji medijskih slika Kenedi je bio prvi američki predsednik koji je okupirao naše dnevne sobe.

Dvadesetak godina pre njegove pobede Adorno je život u Americi već video kao jedan veliki rijaliti program. Film koji nema više ko da gleda jer smo svi postali statisti u njemu. S Trampom u drugoj polovini druge decenije 21. veka stvari su samo dovedene do sveopšteg paroksizma.

Reči više nemaju bilo kakvog značenja a sve što je do juče bilo čvrsto sada se pretvorilo u PR. Takoreći iza magle simulacije nema više ničega. Osim slike. I Lane Del Rej.

LANA U DIZNILENDU

Piše: Rastko Ivanović

“[Kenedi] se nikada nije pojavio u pravom filmu, već je televiziju pretvorio u svoj veliki ekran i postao najveća zvezda XX veka”, tvrdi Džon Helman u nameri da naglasi značaj novog medija ali i Kenedijevu, za političara, po svemu izuzetnu popularnost. I zaista, Kenedi je zahvaljujući do tad zaista nezabeleženoj proliferaciji medijskih slika prodro u sve prostore naših svakodnevnih života. Štaviše, od tad političari počinju da žive u našim televizorima.

Jer, kako je to predvideo Adorno sada već uveliko davnih 40-ih godina 20. veka, naši životi pretvorili su se u jedan veliki rijaliti program. U film, koji više ni nema ko da gleda, budući da svi glumimo u njemu. Uglavnom, bez ikakvih šansi za oskara ili bilo kakav sličan dobitak.

To je film, koji se odvija ovde i sada, u našoj večnoj sadašnjosti. Jer, u jednom vremenu, koje pati od hronične neuhranjenosti produktivne imaginacije, biti deo prošlosti znači u stvari biti budućnost sama, kako to u temi “Love” peva Lana Del Rej.

Ogrnuta u zastavu s pedeset zvezdica, ova Diznilend patriotkinja peva o zemlji, koja kao takva više ni ne postoji, a možda nikada ni nije. Barem ne na onaj način, na koji ona o njoj peva.

Jer, to o čemu ona peva je nostalgični kliše o obećanoj zemlji, o utopiji u tehnikoloru. O mestu, koje postoji samo u mitovima i u pričama, jednom rečju, u slici kao takvoj.

No, šta bismo mi bez priča, koje svakog jutra pričamo sebi pre nego što odemo na pijacu laži i s poverenjem gledamo u prodavce. Konačno, da nema iluzije koja podržava samu realnost i ista ta realnost bi se raspala, baš kao i mi.

 

U POTRAZI ZA IZGUBLJENIM VREMENOM

Ili u kojim sve oblicima susrećemo nostalgiju u savremenom životu?

Piše: Rastko Ivanović

Pesma Lane Del Rej “Video Games“ predstavlja nostalgiju kao kulturalni simptom današnjice u svom najčistijem vidu. Tako je i spot za ovu pesmu obojen postmodernom retro nostalgijom i bolnom čežnjom za crno-belom slikom nekakve „autentične“ prošlosti. Ali to, ipak, nije uobičajena postmoderna nostalgija. Ona koja podrazumeva istorijski amnezičnu aproprijaciju modnog šika proteklih epoha u cilju slavljenja sadašnjosti koja se ne seća šta je bilo pre nje. Znate ono, nije bitno odakle je i kako šta došlo dokle god zabava traje. Razlika je u tome što Del Rejova u spotu ne deluje preterano veselo. Naprotiv, čini se da Lana Del Rej precizno hvata trenutak kada je nostalgija mutirala od bezbolnog simptoma u punokrvno oboljenje. A nostalgija je u početku i bila bolest...

NOSTALGIJA NEKADA- Na samom početku, u paragrafu 4, svoje doktorske teze (Nostalgia oder Heimvehe), odbranjene 22. juna 1688. na Medicinskom fakultetu Univerziteta u Bazelu, Johanes Hofer opisuje tešku povredu i agoniju jedne devojke, sluškinje iz okoline Bazela. Posle pada sa visine, ona nekoliko dana leži nepomična i bez svesti, da bi posle upotrebe različitih lekova i hirurgije, u improvizovanoj bolnici, ona lagano došla k sebi. Probudivši se i ugledavši nepoznate žene koje su  neprestano brinule o njoj, nju najednom obuzima nostalgija, kaže Hofer, te ona odbija hranu i na sva pitanja odgovara identično: „Hoću kući, hoću kući“. Pošto su roditelji na kraju dozvolili da se ona, raslabljena, vrati svome domu, njeno stanje se u roku od nekoliko dana naglo popravilo i to bez ikakve pomoći lekova. Ovaj slučaj, kao i slučaj mladog studenta, iz dobrostojeće porodice izložen u istom paragrafu, koji dolazi na studije u Bazel i teško se razboljeva, pomažu Hoferu da konstruiše svoj argument o pojavi jedne potpuno nove i čudne bolesti.  

Naime, iz ovih i sličnih slučajeva Hofer je izneo vrlo uznemirujuću dijagnozu nostalgije. On piše kako možemo posumnjati na rađanje nostalgije kod mladeži koja „često luta naokolo tužnog raspoloženja, koja prezire strane običaje, koju obuzima nelagodna i strana konverzacija i koji neprestano ukazuju na blagodeti domovine i stavljaju ih na prvo mesto iznad svih drugih stranih stvari“. Ukratko, nisu li simptomi imanentni nostalgiji za Hofera ono što bismo danas mogli nazvati nacionalizmom? Drugim rečima, Hofer je naturalizovao nacionalizam kao fiziološko stanje, nedvosmisleno suprotstavljajući zdravlje doma i nacije sklonosti migraciji i translokaciji. Od tog perioda ovo izjednačavanje imalo je dalekosežne posledice za evropski nacionalizam sve do današnjeg dana.

Setimo se samo kako je postojanje dve Nemačke stvorilo skalu na kojoj su se mogli izmeriti i podeliti nivoi nemstva. Po psihijatru Hansu-Hoakimu Mazu takva podela je od samih početaka pružila mogućnost potiskivanja krivice i stvaranje novih „spoljnih neprijatelja“: „Uspeli smo odbaciti Jevreje kao zajedničkog neprijatelja, barem formalno – novi neprijatelji spolja sada su bili boljševici i komunisti s jedne, a kapitalisti, komunisti, revanšisti i nacisti s druge strane”, kaže Maz.

Nakon 1990. postoji, kao što znamo, samo jedna Nemačka, jedna istorija i jedno breme. Ali, podela na Istok i Zapad ostala je i dalje vrlo snažna uporišna tačka društvene uobrazilje, ostatak politike sećanja i identiteta još iz vremena Hladnog rata. O tome govori i jedan vic s početka devedesetih: „Čovek iz Istočne Nemačke kaže čoveku iz Zapadne Nemačke: Mi smo jedan narod, na šta mu ovaj odgovara, „I mi isto“.

Prosto i jednostavno rečeno, gotovo sva društva zagovaraju „svetle tradicije“ i „povratak na staro“. Ognjišta, gusle, idilična priroda, starovremenski odnos između polova pretpostavljaju se promeni sveta, granica, ukusa i ponašanja. Ne svedoči li o ovoj „ukorenjenosti svojega na svome“ i novovekovna srpska kulturna produkcija?

NOSTALGIJA DANAS - Od pastoralne idile stare Srbije (Selo gori a baba se češlja) preko izgubljenog raja građanske Srbije (kostimirane TV serije Zdravka Šotre po delima Mir-Jam Ranjeni orao, Greh njene majke, Nepobedivo srce) naše društvo stalno žudi za svetom zlatnog doba. A svet zlatnog doba je svet zaustavljenih satova. On nam beži poput fatamorgane, pa nam kad god nam se čini da smo mu se približili, izmakne. Međutim, motiv za ovaj povratak u „detinjstvo čovečanstva“ nije nacionalistički ili izolacionistički, ili barem nije samo to. Jer, nostalgija nam uvek govori univerzalnim jezikom više o tome čega danas nema, šta nedostaje ovde i sada, nego o tome kako je to bilo lepo nekada.

Zato se, danas, kada je „istorija ubrzala ritam i pokazala zube“ suočavamo sa mnoštvom različitih nostalgičnih diskursa i produkcija. Pored restaurativne arkadijske nostalgije kod tradicionalista i nacionalista, poslednjih godina se učestalo susrećemo i sa jugonostalgijom. Tako u novinama svakog dana čitamo da su se neke od zvezda jugoslovenske pop-rok scene opet okupile i krenule na još jednu poslednju turneju, u muzejima gledamo izložbe posvećene Maršalu (Efekat Tito: Harizma kao politička legitimacija, Titove Nove godine, Tito Foto), u kiber prostoru vidimo osnivanje još jedne virtuelne Jugoslavije i još jedno društvo sa Titovim imenom, dok se u pozorištima postavljaju jugonostalgični komadi (Rođeni u YU, Zbogom SFRJ), na televiziji emituju sadržaji iz jugo-sfere (serije Robna kuća na RTS-u i SFRJ za početnike na B92), a u bioskopima prikazuju isti takvi filmovi (Plavi voz). Nostalgija za pokojnom državom na taj način je postala jedan od kodova kulturne i političke komunikacije na ovim prostorima. Time se ispostavlja ono što je već odavno poznato - da nostalgija nije bolest.

Ona to jeste prvo bila, ali je zahvaljujući svojoj protejskoj prirodi nostalgija postala osećaj, zatim stanje ili raspoloženje duše kod Jaspersa, i na kraju jezički ili diskurzivni proizvod. A kao i svaki drugi diskurzivni proizvod nostalgija je ideološki narativ i podleže svim temeljnim ideološkim metodama konstrukcije narativa, kao što su selekcionisanje, binarizovanje, polarizovanje i antagonizovanje. Zato je sasvim jasno da iz nostalgičnih bajki nećemo ništa praktično saznati o prošlosti. Naprotiv. Nostalgija u stvari više govore o tome šta sada ne valja nego o tome kako je sve nekad bilo lepo, ona više kazuje o izgubljenuim nadama i izneverenim tranzicijskim obećanjima nego o nekadašnjoj stvarnosti.

Jer, svet prošlosti nikad nije toliko savršen kao u nostalgiji. Uostalom, nije li nam još Kant u svojoj Antropologiji predočio kako mu je neki iskusni general pričao o nostalgiji Švajcaraca koji kada su se konačno vratilli u svoje uglavnom siromašne predele, u svoju otadžbinu, tamo ipak nisu nikada pronašli vreme svoga detinjstva. Otud je nostalgija uvek bila čista fikcija i isključivo simptom postojanja neke sasvim druge bolesti. Ali, nije li fikcija upravo ono što strukturiše realnost?          

NOSTALGIJA BUDUĆNOSTI - Ako je tako, onda je nekada nostalgija bila simptom koji ukazuje na obeštećenje za ono što uskraćuje realnost, dok je danas nostalgija beg od viška zadovoljstava. A gde je višak zadovoljstava tu je i manjak smisla.

U našem svetu koji je rekao zbogom Lenjinu da bi poželeo zdravo Ronaldu Mekdonaldu na dnevnom redu više nije revolucija, nju su smenile sporadične subverzije. Klasna politika se potčinjava politici identiteta. Sistem se ne moše zbaciti, ali se makar moše dekonstruisati. Pošto politička nada ne postoji u srcu kapitalizma, čiji se proletarijat pokupio i otišao, ne ostavivši adresu na koju treba prosleđivati poštu, postmoderni pogled se opčinjeno okrenuo slavljenju nepostojanosti, dinamičnosti i permanentne nestabilnosti. Sve je suviše klizavo da bi se precizno odredilo. Međutim, mogli bi se setiti da promene i dinamizam, pluralnost, hibridnost i nedovršenost, sami po sebi, nemaju nišeg pozitivnog. Jer, ako je to nekada predstavljalo alternativu sistemu danas je postalo njegov neodvojivi deo. Ne postoji režim koji je više od poznog kapitalizma zaljubljen u višestrukosti i dinamiku. Primer ove iznurenosti usled gubitka smisla vidimo u spotu Lane Del Rej “Video Games“ u vidu glumice Paz De La Huerta koja je zapanjujuće pijana, na kolenima kao alegorija sveta čiji su najbolji dani nekako iza njega.

Stoga, Lana Del Rej (kao konstrukt, kao znak koji ukazuje na druge znake) hvata trenutak kada je nostalgija mutirala od bezbolnog simptoma i postala ponovo punokrvno oboljenje.     

U tom smislu, rečima Valtera Benjamina nostalgija je i pored svih manjkavosti revolucionarna sila. Sila koja nas sprečava da zakoračimo u njen antonim - praznu, amnezijom zbrisanu budućnost. Prošlost čuva vitalne resurse za obnovu budućnosti. A znamo da niko nije želeo da iskoreni prošlost više nego nacisti. Zato kada smo nostalgični „naše Ja postaje zaokruženo i celovito: zna gde je bilo, gde je sad i gde želi da bude“.

Nekima će sve ovo zazvučati kao isprazna nada. Ali, nije li Pandora na dnu ćupa posle svih zala pronašla i nadu? A od nade sve počinje. Pa, i prevrati i revolucije.

(februar 2012.)