Piše: Rastko Ivanović
Čuvenog francuskog pisca Žana Ženea uzbuđivao je prizor značke koji je krasio policijsku uniformu. Gomfitopička opsesija je seksualno uzbuđenje izazvano prizorom prelepih zuba. U filmu "Safe Place" iz 1971. godine glavna junakinja mlada devojka po imenu Noa razvija neobičnu seksualnu preokupaciju izazvanu ničim drugim do telefonskim brojevima. S druge strane, Džojs je bio opčinjen ženskim gaćicama dok su Dostojevski, Ficdžerald i Gete bili tipični footfetišisti. Štaviše, Getea je jedna od njegovih ljubavnica imala običaj da zove "Gospodinom Nežno Stopalo". Sveštenici iz reda Svetog Benedikta bili su ismevani zbog njihove fascinacije mekim donjim vešom. A ono što sve ove fetišiste možda najbolje opisuje je jedan aforizam velikog austrijskog pisca Karla Krausa. Kraus naime kaže da su fetišisti ubedljivo najnesrećnija stvorenja na ovoj planeti jer oni toliko žude za ženskim cipelama a na kraju su suočeni s činjenicom da moraju da podmire čitavu ženu.
No da li fetišiste možemo opisati kao beznadežne sanjare koji ama baš uvek promašuju širu sliku?
Slavoj Žižek daje odričan odgovor na ovo pitanje. Jer fetišisti nisu nekekvi sanjari izgubljeni u svojim privatnim svetovima, već su oni naprotiv realisti koji zahvaljujući svojim fetišima uspevaju da podnesu nepodnošljivu realnost prihvatajući stvari onakvim kakve one zaista jesu.
Štaviše, čini se, da savremeni fetišizam možda i na najbolji način otkriva performativnu strukturu samog fenomena verovanja. Jer setimo se kako je još Paskal govorio "klekni i verovaćeš". Ili savremenijom formulacijom govoreći "klekni i poverovaćeš da si kleknuo upravo zato što veruješ".
Poznata je stara anegdota o Nilsu Boru, koji je iznad vrata svoga stana držao konjsku potkovicu kao amajliju. Kada ga je jedan kolega posetio priupitao ga je da li je moguće da on u te gluposti odista veruje. Bor mu je odgovorio da naravno da ne veruje u te gluposti ali da je čuo da one donose sreću čak i onima koji ne veruju. Jer nije bitno verovanje u neki konkretni sadržaj već je bitno verovanje u samo verovanje. I to možda i najbolje vidimo na primeru tradicionalne priče o Deda Mrazu. Roditelji voile da kažu da ubeđuju decu u njegovo postojanje za njihovo dobro. Ali reklo bi se da nisu deca ta koja veruju u njegovo postojanje već da su roditelji ti koji se pretvaraju da se pretvaraju da veruju u njegovo psotojanje kako bi očuvali vlastitu predstavu o nekakvom nevinom i o nekakvom bezgrešnom detinjstvu.
Jer svi mi se u ovoj ili u onoj meri ponašamo po principu "ja znam da stvari ne stoje tako ali ipak".
Tako i ja znam da Nevenine cipelice nisu zaista magične ali je ono što ih čini takvim upravo sama Nevena. To šta ona jeste i to kakva ona jeste.
A nije li Nevena ljubav i ništa drugo osim upravo ljubavi. I nikakav mraz i nikakva zima nisu u stanju da ohlade tu ljubav. Jer njena unutrašnja toplina je tolika da je ne može umrtviti nikakva sanjiva zima. Jer njeno čelo je to koje je belo kao sneg, njena kosa je ta koja je zlatnoga odsjaja, a njene ruke su te koje su uvek lepše od ljiljana.
I zbog nje me strast sve više i više obuzima dok plamen žudnje u meni sve jače i jače gori. I dovoljan je samo jedan pogled na njene crne sandale ili na njene sveže kupljene cipele da ja padnem u Salhetbetyu ili u plamen Jahve i da poželim da je metnem u svoje srce da ja kao prsten stavim na svoju ruku i da je odvedem pravo do onih selestijalnih visina.
