DRUGA STRANA SVEGA

Piše: Rastko Ivanović

U zemlji, u kojoj je brisanje istorije, omiljeni nacionalni sport, mi nalikujemo na one ljude, koji mašu nekud izdaleka spram velikih kriza i nevolja, nemoćni da intervenišu u istoriji koja se već odigrala. Pa opet, mi nismo sasvim bespomoćni. Jer na nama je da se postaramo da Tomas Man ili recimo Mikelanđelo ne postanu pripadnici vrste koja je samu sebe istrebila. Ili da pošto već ne možemo da promenimo sudbine onih, koji su ginuli za pravdu i za slobodu, makar pokušamo da njihove naracije dovedemo do srećnog kraja. Ili se prisetimo prošlosti, kakva je ona zaista bila bez preteranog friziranja. Bez primesa osvetništva i resantimana. A novi film, Mile Turajlič to upravo čini.

Smrt i sećanje

Piše: Rastko Ivanović

La Rochefaoucauld je rekao da se ni Sunce ni smrt ne mogu netremice gledati. Od tada, astronomi su uz pomoć lukavstva svoje, ali i drugih naučnih disciplina uspeli da izračunaju starost, težinu, ali i konačan kraj Sunca, ostajući naposletku nemoćni pred jednim drugim suncem. Onim, smrti. Jer, smrt je ono što se opire svakoj simbolizaciji. Smrt je ono pred čime su reči neme, a jezik kao da je mutav.

Jer, smrt je, uistinu, nemisliva. I jedino što nam preostaje je da uprkos njoj živimo. I da se sećamo onih, koje smo izgubili negde na putu, a koji su činili da, ipak, bude nešto, a ne ništa.

Ljudi su, po prirodi stvari, životinje, koje ne pamte. I upravo je sam zaborav ono što nas tera napred. Uostalom, mi i preživljavamo samo zato što potiskujemo veliki deo neprijatnog sadržaja iz naše podsvesti. Po Frojdu, zaborav je sasvim prirodan. U tom smisolu, i sećanje je samo zaborav da treba već jednom da zaboravimo. Valjda baš zato je i pamćenje jedan od najvažnijih atributa Boga u hebrejskoj tradiciji.

Kako bilo, kompjuteri se kvare, ljudi umiru, a veze raspadaju. I jedino što nam preostaje, kako reče popularna TV junakinja je da dišemo i da resetujemo. Do jednog trenutka. I naravno da se sećamo.

Jer, smrt je neizbežna, baš kao i sam život. Ta neukrotiva, pokretna sila, koja uvek i jedino želi samu sebe.

MADLENA

Piše: Rastko Ivanović

“Šta je Madlena?” To je pitanje, koje nam se postavlja u jednom trenutku filma "Immemori", Krisa Markera. Madlenu je otkrio Prust kada je svoj kolač umočio u čaj i počeo da putuje kroz vreme, vraćajući se u prošlost, to jest, vraćajući prošlost nama.

U tom smislu, Markerov doprinos izgubljenom vremenu je pre prustovski nego frojdovski, budući da se drži mogućnosti iskupljujućeg oporavka prošlosti pre nego što traga za njenim potisnutim sadržajem zakopanim negde duboko u našoj fragmentiranoj sadašnjosti. Ali, na posletku to je uvek potraga za jednom prošlošću, koja je nemoguća, koja kao takva nikada ni nije postojala.

U njoj Marker uvek pronalazi obrise Hičkokove "Vrtoglavice", filma, koji je koliko metafora o padu i o prostoru, toliko i metafora o nečem što je još daleko teže predstaviti, a to je vrtoglavica vremena. I Marker kruži oko ovog filma, uhodeći njegove tragove, na isti onaj način, na koji protagonista "Vrtoglavice", detektiv Skoti Ferguson kruži oko objekta svoje želje, misteriozne Madlen, odnosno Džudi. Žene, koja je objekt umetnosti, taj mračni predmet muškarčeve želje.

No, veza između njih dvoje je nemoguća, jer nije moguće biti u vezi, nije moguće biti u odnosu s umetničkim delom. U tom smislu, ona je iluzija, "materijalizovano ništa”, ili kako bi se to u lakanovskoj psihoanalizi reklo, simptom muškarca kao subjekta. Ali, u neku ruku i sam Skoti postoji samo kroz nju kao simptom, odnosno celokupna njegova egzistencija, od kada je upoznao zasniva se na njoj, kao simptomu, pa samim tim ukoliko ona ne postoji, možda je tek i muškarac žena koja misli da postoji.

No kako bilo, ona je ultimativna fantazija, taj nemogući, taj nepostojeći predmet želje.

A njeno lice, kao i lice brojnih Markerovih ili Godarovih junakinja, ili pak Premindžerove Laure je link s prošlošću, link sa našim izgubljenim sećanjima, metonimijski link s samom istorijom filma.

Te mašine, koja učestvuje u konstituiasnju našeg pogleda na svet, te tehnologije imaginarnog, te tehnologije varke, koja je stvarnija od stvarnorg, te laži, koja nam konačno govori istinu.

I u tom smislu, Madlena je događaj, događaj, koji je, čini se, nepovratno izgubljen. I da bismo ga rekonstruisali potrebna nam je upravo slika. Slika, koja provocira događaj, koji bi bio "linija bekstva” od ovog mrtvog vremena. Vremena, u kome ako već konačno verovanje mora biti verovanje u fikciju, onda nam danas nedostaju i bolja fikcija, ali i bolji snovi.

I zato sanjajmo ponovo, ali ovoga puta, znatno bolje.

BRODSKI/BARIŠNJIKOV

Piše: Rastko Ivanović

La Rochefoucauld je rekao da se ni sunce ni smrt ne mogu netremice gledati. Ali, ono što možemo je da pevamo o njoj. I da na taj način, čuvamo sećanje na one koji nisu više među nama. I komad, "Brodski/Barišnjikov", u režiji, Alvisa Hermanisa, s velikim ruskim igračem na sceni, to, upravo, i čini.

Jer, "Brodski/Barišnjikov", je na prvom mestu jedna predivna, lirska meditacija, o smrti, u kojoj sam Barišnjikov ne igra, ali kada se kreće on to čini kao da je sam Bog. Ali, to je i predstava, koja nas uči onoj najvažnijoj lekciji, a to je, da ako zaboravimo, i mi sami ćemo biti zaboravljeni.

Jer, jedina stvar koja daje smisao i oblik našim životima, jeste, upravo pamćenje. Bilo da je reč o Brodskom, i njegovim stihovima, ili o nečem sasvim, sasvim drugom.

Pozorište na Terazijama
(23. april 2017. godine)