23. aprila Mihail Barišnjikov je nastupio prvi put u Beogradu. Častio sam sebe za prvo izvođenje od tri u nizu 26. januara za svoj rođendan. Odlučio sam da pozovem Nevenu da zajedno pokušamo da uđemo na jednu kartu u Pozorište na Terazijama gde je ovaj baletski velikan koga većina publike prepoznaje po liku Petrovskog iz popularne serije "Seks i grad" recitovao na ruskom poeziju svog pokojnog prijatelja Brodskog dočaravajući je preko pokreta, plesa i pantomime.
Pustio sam joj poruku oko 17.30.
“Hvala ti puno, predivan si, ali ne brini ništa! Meni je sestrina drugarica, koja radi u Pozorištu na Terazijama, pre pola sata obećala da će me uvesti u utorak, pošto ona tada računa da će biti i najmanja gužva”, odgovorila mi je Nevena i pride dodala: "Samo ti uživaj večeras i piši mi kako je bilo!".
Oko 19.50 kročio sam u Pozorište i smestio se na svoje mesto u prvom redu balkona.
Pesme, koje su Barišnjikov i reditelj predstave Alvis Hermanis odabrali za ovu priliku odisale su melanholijom i nostalgijom govoreći o prolaznosti, smrtnosti, starenju i zimi. U pojedinim trenucima čuli smo ih i u interpreataciji samog Brodskog s audio trake.
La Rošfuko je imao običaj da kaže da se ni sunce a ni smrt ne mogu netremice gledati u oči. Ali ono što možemo kada je u pitanju potonje je da pevamo o njoj. A "Brodski/Barišnjikov" je bila jedna predivna lirska meditacija o smrti, u kojoj veliki majstor gotovo uopšte da ne pleše ali i kada se malo kreće po sceni on to čini kao da je sam Bog.
Nešto od ovih svojih impresija sročio sam Neveni u poruku koju sam joj poslao odmah po završetku predstave.
Beše to oko 21 čas i petnaest minuta. Kako odgovor nije stizao pojeo sam se živ da nisam nešto pogrešno napisao što nije trebalo. Stigavši kući napisao sam tekst o predstavi, a potom sam oko pola dvanaest i isključio svoj mobilni. Rano izjutra video sam poruku, poslatu u 23.50 u kojoj se Nevena puno zahvalila na mojim utiscima i zaključila kako se očigledno valja iscimati za to i kako joj u utorak sledi “malo guranja i sardiniranja!".
U ponedeljak, u 16.35 stigla mi je nova poruka od Nevene.
"Rastko, zamisli, sada mi je javila sestrina drugarica da ipak neće moći da me uvede sutra, pošto više niko ne sme da uđe bez karte! Kaže mi da je policija preuzela kontrolu nad Festivalom, tako da je postalo nemoguće ubaciti se. Da li je to realno? Otkad su počeli da se mešaju organi reda i kultura?".
"Pa, oduvek. A pogotovo danas, kada je lepota u očima ministra policije", odgovorio sam.
Nevena mi je brzopotezno odgovorila kako sam skroz u pravu, i dodala.
“Sad mi kaže sestrina drugarica da je to bio zahtev Gos’n Barišnjikova. Ja sam se nasmejala i dala zloban komentar – Da se nije deka Barišnjikov prepao da mu neko ne prekrati vek u cvetu mladosti!:-D".
"Iskreno", pisala mi je dalje Nevena, "vidi se da je dugo bio u US, jer Rusi se baš i ne ponašaju tako sumanuto", zaključila je Nevena prepisku u 17.17.
Nevena je u svetu u kome već odavno nema ničeg prirodnog u vezi prirode i dalje verovala u prirodnost stvari. U neku vrstu makar i pritajenog esencijalizma u neke tlapnje poput one o velikoj "ruskoj duši".
Sećam se njenog izliva srednjoklasnog gneva u toj magičnoj večeri 11. aprila zato što je njena koleginica Iva Đilas odmah po diplomiranju nadogradila svoje atribute u nameri da zavede prvog čoveka prestonice.
Ili pak uverenja da je ukus stvar naše lične prirodne obdarenosti.
A Nevena je bila i još uvek je i te kako obdarena. Pre svega zdravljem. Toliko da je delovala kao da je upravo išetala s reklame za jutarnje zobene pahuljice. Odavala je onaj utisak čistoće koji se postiže kombinacijom sapuna i limuna a obrazi su joj bili tako svetlorumeni. Imala je usne pune neke zrele snage. Nestašan nosić i pogled tako istovremeno i mio i dubok. O rečitosti njenih grudi, tih neopisivo božanskih Majanskih hramova ne bih kako ne bismo skliznuli u sferu “zabranjenog”…
Jednom rečju, Nevena je za mene bila, jeste i uvek će biti najlepša žena na svetu!
http://fluidnizivot.blogspot.
http://fluidnizivot.blogspot.
