CARSTVO NEBESKO

Piše: Rastko Ivanović

Ljudska komunikacija je artistička tehnika čija je svrha da zaboravimo surovi besmisao života osuđenog na smrt. Čovek je po prirodi usamljena životinja, jer on zna da će umreti i da u času njegove smrti zajednica za to neće mariti: svi umiru. Štaviše, svaki je čas potencijalno čas smrti. I zbog svega toga, potrebni su nam mitovi. Potrebne su nam priče koje pričamo, kako sebi, tako i drugima. Jer, one su naša poslednjas brana pred onim neizbežnim. 

Ne vidimo li to, uostalom, na najbolji mogući način i u srpskoj epskoj poeziji, kao i mitovima. Jer, oni su prava mala riznica ljibavi, prema priči, prem govoru, prema jeziku, kao takvom. Prema ritmu. I prema muzici. Oni, naravno, imaju i svoju mračnu i zavodljivu stranu. Onu, o koju se okorišćava dnevna politika. Ali ti mitovi i te pesme su ono što odzvanja u našem telu, u našem mesu, u našim zglobovima. A predstava Jerneja Lorencija "Carstvo nebesko" pokazuje nam sve te složenosti i sve te kontradiktornosti u njihovom punom sjaju. 

Jer, "Carstvo nebesko" je i te kako snažna predstava. Ona, koja ostaje s svojim gledaocem još dugo nakon što se zavesa spusti. Ona je opora i teskobna, ali s neizrecivo moćnom, lirskom emocijom u sebi. 

Predstava, o kojoj će se još dugo pričati. 

EXIT 2017: RóISíN MURPHY

Piše: Rastko Ivanović

Opera, ples, poezija i roman i dalje se nazivaju "elitističkim" uprkos činjenici da stvarna svetska moć od njih ima malo koristi. Stara hijerarhija visoke i niske kulture postala je farsa: pop je vladajuća stranka.

Naime, od sedamdesetih godina 20. veka pop vrši distribuciju visoke umetnosti, dok moda vrši invaziju na naše svakodnevne živote.

Tto, drugim rečima, znači da svako od nas, praktično može sebe da proizvede u ultimativno umetničko delo ili barem u čistu površinu.

A ne vidimo li to, možda i najbolje, na primeru same Rošin Marfi? Jer, postoji li uopšte bolji spoj između inteligencije i čulnosti, diska i arta, egistencijalne anksioznosti i retko raskošne površnosti od nje?

Čini se da ne.

A zašto je to baš tako mogao je da se uveri svako ko je imao tu privilegiju da je gleda uživo na Exitu 2017. 9. jula uveče na Petrovaradinskoj tvrđavi u Novom Sadu.

 

 

.

BRODSKI/BARIŠNJIKOV

Piše: Rastko Ivanović

La Rochefoucauld je rekao da se ni sunce ni smrt ne mogu netremice gledati. Ali, ono što možemo je da pevamo o njoj. I da na taj način, čuvamo sećanje na one koji nisu više među nama. I komad, "Brodski/Barišnjikov", u režiji, Alvisa Hermanisa, s velikim ruskim igračem na sceni, to, upravo, i čini.

Jer, "Brodski/Barišnjikov", je na prvom mestu jedna predivna, lirska meditacija, o smrti, u kojoj sam Barišnjikov ne igra, ali kada se kreće on to čini kao da je sam Bog. Ali, to je i predstava, koja nas uči onoj najvažnijoj lekciji, a to je, da ako zaboravimo, i mi sami ćemo biti zaboravljeni.

Jer, jedina stvar koja daje smisao i oblik našim životima, jeste, upravo pamćenje. Bilo da je reč o Brodskom, i njegovim stihovima, ili o nečem sasvim, sasvim drugom.

Pozorište na Terazijama
(23. april 2017. godine)