Piše: Rastko Ivanović
Kapital je, kažu Delez i Gatari, “šarena slika svega što je ikada postojalo; začudan hibrid ultramodernog i arhaičnog. A ako postoji neko telo, u kojem se sve sabira onda je to, svakako, telo zombija. Jer, ne postoji nijedno drugo tako upečatljivo telo-brikolaž, koje bi bolje opisalo samu unutrašnju logiku kapitalizma kao takvog. Bilo da želimo da govorimo o eksploataciji živog od mrtvog rada, ili o nečem tome sličnom.
Jer, kapitalizam je sistem koji i samu smrt pretvara u vrednost, sistem koji se hrani i samim njenim crevima. I pritom iz njih izvlači višak vrednosti. Baš kao i iz naših simuliranih života.
I tu se javljaju kao odgovor oni stari, Romerovi zombiji. Zombiji koji ustaju protiv pretvaranja smrti u vrednost. Protiv življenja života u srmrti za života samog.
A nisu li oni, zapravo, mi? Izbledele medijske slike, koje se sporo kreću kroz ovaj naš, opusteli kapitalistički pejsaž u kome ni nema više ničega. Osim sve novijih i novijih i sve šarenijih i šarenijih igračaka, kojima smo kao kakva deca opčinjeni.
Jer, mi smo, danas, ušli u jedno i više nego depresivno vreme. Vreme, u kojem, paradoksalno ili ne, nade, ima, ipak, sasvim, sasvim dovoljno.
Ali, ne izgleda i za nas.
Нема коментара:
Постави коментар