TELO

 

Uskoro će u savremenoj umetnosti biti više tela nego na bojnim poljima Vaterloa. Izmučena, masakrirana, ukrašena, zatočena, disciplinovana ili pak željena tela.  Sve je teže usled ovog pomodnog zaokreta u somatiku razlikovati u lokalnoj knjižari literarnu teorijsku sekciju od mekih pornografskih polici, odnosno izdvojiti najnoviju Džeki Kolins od poznog Rolana Barta. Mora da su mnogi nestrpljivi masturbatori odneli neku erotikom nabijenu naslovnicu da bi se potom zatekli u situaciji kako čitaju o plutajućim označiteljima.

                                                  

A seksualnost je počela u poznim šezdesetim, kao produžetak radikalne politike u onim regijama koje su bile tužno zanemarene. Jer kako je revolucionarna energija gradacijski opadala, tako je briga za telo ubrzano zasela na njeno mesto. Tako smo u sedamdesetim imali klasnu borbu i seksualnost, a u osamdesetim isključivo ovo potonje. Od proizvodnje pomakli smo se ka perverziji, a od socijalizma Gevare ka somatici Fukoa i Fonde. Rezultat je takav da danas živimo u svetskom teatru u kojem sve zavisi upravo od tela. Štaviše, današnje zvezde postaju zvezde zahvaljujući baš svojim telima.  A ne onome što kažu ili učine. A takva su i tela atleta, koja trpe nadljudske napore, ali i tela koja su prepuštena borbi, ona, koja su izložena opasnosti, ili ona rok zvezda koja pulsiraju strašću, koja ih određuje.

Dokumentovana, komentarisana, i slavljena od strane medija ovo su tela koja nesumnjivo dominiraju našom kolektivnom imaginacijom.

Ali pišući ovo sećam se jednog svog prijatelja koji je oduvek bio snebivljiv povodom svog tela a naročito kad je njegovo telo bilo ponunkano na ples. Uvek je tu provejavala nekakva stidljivost. Kao da je postojala neka unutarnja adolescentska prepirka sa vlastitim telom. Telom koje je bilo pokoreno gvozdenom patrijarhalnom obrascu. Jer poslušnost i vešte noge, eto kako bismo mogli definisati jednog dobrog bilo Srbina ili pak Nemca. To je ona zemlja, bilo Nemačka bilo Srbija čija je suština sama vojna parada. A šta je to ako ne udarno, poravnato, vodoravno i vojničko telo. Ili, malo drugačije rečeno, telo ritma kojim se tuče. Čini se da je jedno veliko oslobađanje od takve filozofije bio hardkor kontinuum i njegovo stvaranje post-rasne atmosfere. Ali i jedna zaljubljenost, u mom ličnom slučaju u ples kao takav.

Bilo da je reč o belom baletu ili pak o modernom ili postmodernom plesu. U ona tela koja na sceni dominiraju svetom i bezmalo proždiru prostor. Bilo da je reč o telu Isadore Dankan, Margo Fontejn, Svetlane Zaharove, Triše Braun, Pine Bauš, Ane Tereze de Kersmaker ili Ane Pavlović. To su ona vazdušasta i vešta, reklo bi se okomita tela. Tela koja su konstantno ”na vrhovima” koja nabadaju po tlu kao da je ovo oblak.

Ali tek kada sam 18. maja 2017. ispred galerije “Prozor” u Sava mali video jednu Nevenu kako mi hrli u susret shvatio sam šta to znači imati pticu unutar tela. Jer je to bilo telo koje je delovalo kao da je zaboravilo na svoju težinu i na svoju prisilu. Bilo je to telo koje je kao i lakokrili duh njegove vlasnice bilo jedno veliko potvrdno kazivanje.

Jedno “Da” izgovoreno životu kao takvom.

SVETSKI DAN IGRE: Ko ne pleše, ne zna šta se događa

Šta je to u plesu što čak i ateiste dovodi pred prag mističkog iskustva?

Pored fraze ”Bog je mrtav”, Niče je bio poznat i po tome što je jedino verovao u Boga, koji ume da pleše. Ples je nazivao jedinom svetinjom, a svakodnevni ritual plesa bio je njegova Božja služba. Donekle na njegovom tragu, Emanuel Tezauro je, 1663. godine, uperivši svoj aristotelovski dalekozor u zvezdano nebo, uskliknuo da je ples rođen izvorno sa ovim svetom.

I zaista, Platon je tvrdio da su bogovi naši drugovi u plesu, koji su nam ulili osećaj za ritam, uz nasladu, koju osećamo dok se prepuštamo čarima korskog plesa. Ovde se stara grčka kultura podudara sa biblijskom, budući da je psalmist slavio Gospoda, “bubnjem i plesom”, dok je David iz sve snage sam plesao pred Gospodom.

Međutim, hrišćanstvo je bilo to koje je odvojilo svetost od plesa i ukrutilo telo u jedan nadziran i zatvoren prostor. Tako je Ivan Zlatousti tvrdio da gde je ples tu je i đavo, dok je Sveti Ambrozije govorio da je baš ples najbrži put prema bestidnosti. A kada je način proslavljanja praznika u pitanju, Sveti Avgustin je upozoravao da je bolje i orati, nego plesati.

Sve to je doprinelo da lagano, ali sigurno iz kraljevstva Dioniza skliznemo u kraljevstvo vraga i da se od Bahovih sveštenica pomaknemo ka vešticama vrzinog kola.

S dolaskom renesanse i nauke, telo je spašeno od pakla gde ga je, prethodno religija duše prognala, i izloženo je na anatomskom stolu kao telo disciplinovano opisima medicinskog znanja. Na mesto starih verskih kategorija , kakve su dobro/zlo ili telo/duša sada na scenu stupaju medicinske kategorije, kakva je zdravlje/bolest, koje omogućavaju povratak tela, ali isključivo u formi “dobrohotnog kretanja” bez naglih kretnji i bez krajnosti u plesu. Tako se sada suočavamo sa plesom zatvorenog tela, a ne sa plesom onog otvorenog, grotesknog tela, koje stupa u svet dopuštajući da i svet nesmetano prodire u njega.

Otud, ponovno otkriće tela ne donosi nikakvu slobodu i otvorenost u svet, već novouspostavljeni kodeks dvorskog plesa može biti prihvatljiv čak i u uslovima verskog ambijenta. Samo pod jednim uslovom, da se tela nikako ne dodiruju.

Ovo pravilo koje je proklamovao Franjo Saleški biva prihvaćeno i u naše savremeno doba, kada mladi u diskotekama, iako oponašaju pokrete prilikom koitusa, ipak ne probijaju stenu same nekomunikativnosti. Štaviše, njihov solipsistički ples ostaje zarobljen u nekakvoj parodiji koja ne pomaže telu da se vozdigne u središte svog, vlastitog iskustva.

Pa ipak, ples na potezu od belog baleta preko modernog i postmodernog, ekspresionističkog i minimalističkog plesa, ostaje lek za bolesti društva, koje potiskuje sve ono što doživljava kao bolest.

A zašto je svaki ples tajanstveno tumačenje poljupca, a u najboljim slučajevima i pesma lišena svekolikog pisarskog oruđa mogli smo da se uverimo i na sceni Savske promenade, na Međunarodni dan obeležavanja igre, 29. aprila 2019. godine.

Na taj dan, u saradnji Nacionalne fondacije za umetničku igru i Baletske akademije iz Rima, pod dirigentskom palicom Sabrine Bosko, upriličen je događaj pod imenom, “Pariski život”, smešten u ovu, nekada avangardnu prestonicu Evrope, u izvođenju dece, uzrasta od 10-16 godina, iz Italije i Srbije, uz podršku prvaka Baleta Narodnog pozorišta iz Beograda, Ane Pavlović i Jovana Veselinovića.

Bio je to događaj, koji je pokazao zašto je igra uvek suprotstavljena velikom neprijatelju Ničea-Zaratustre, duhu težine. I zašto ona čak i ateiste dovodi pred sam prag mističkog iskustva. Jer, kako nas je naučio jedan stari gnostički fragment: Ko ne pleše, ne zna šta se događa.       

Rastko Ivanović

https://www.danas.rs/kultura/ples-je-slika-misli/

http://www.seecult.org/vest/izvan-granica-i-svih-ogranicenja

      

TROJE

Piše: Rastko Ivanović

Bila je krup­na žena bez žen­stve­nih obli­na, ako se iz­u­zmu ne­pri­vlač­ne ve­li­ke gru­di is­pod sivog džempera koji je uvek no­si­la. Imala je običaj da zamera sve i svašta ljudima iz svoje okoline. Zato su je mnogi i izbegavali. Ali u osnovi, Vesna je žudela za pažnjom. Problem je naprosto bio u tome što je Vesna odavala utisak za­gu­še­nja i ulič­nih pre­pre­ka, umesto gostoljubivih pukotina ili otvo­re­nih, praznih prostora. Meni lično, najveći problem u vezi nje je bio to što od samog starta Vesna nije podnosila Nevenu.

Vesnu sam upoznao u februaru 2016. godine u okviru pratećih programa koji su pratili izložbu o Ruskoj avangardi, održanu u Muzeju istorije Jugoslavije. Prva konverzacija među nama tekla je tako što me je upitala da li moram da sednem baš ispred nje i zaklonim joj na taj način vidik. Na moju konstataciju da mogu ja i da se pomerim ako je problem ona je uskotrljala razgovor u drugom smeru rekavši da je sve u redu. U danima, koji su dolazili Vesna me je slušala u raznim prilikama na različitim tribinama i počela je redovno da mi prilazi i neizmerno da me hvali. Ubrzo me je van svake mere uzdigla na pijadestal na uvišeno mesto u njenom ličnom mikrokosmosu.

Vremenom, stvari će se toliko oteti kontroli da će Vesna postati ljubomorna na svaku osobu ženskog pola koja bi mi prišla. U jednom trenutku na jednom koncertu u Skupštini grada Vesna jednoj devojci neće čak ni dozvoliti da sedne na slobodno mesto pored mene. Bio sam u tom momentu toliko zbunjen da nisam stigao ni da reagujem. A velika sala Skupštine grada bilo je mesto na kojem ćemo se 6. maja 2017. prvi put sresti Vesna, Nevena i ja.

Vesna je Nevenu upoznala nekoliko nedelja pre mene. Kada je shvatila koga čekam bila je duboko razočarana. Ali posle koncerta Andreja Kavalinskog prve trube francuskog radija Vesna nije propustila priliku da se priključi meni i Neveni.

Ta čitava situacija pomalo me je podestila na staru lakanovsku opasku da je u seksualnom činu uvek prisutno zapravo troje. Budući da uvek zamišljamo nečiji pogled, uvek uistinu to činimo pred nekim. Ili kako to kaže onaj stari vic o "primitivnom" farmeru i Sindi Kraford, kada konačno završe sa seksualnim činom, kada konačno obave to, farmer zamoli Sindi da se obuče kao jedan njegov prijatelj da stavi brkove na lice i sve u tom maniru. Sindi mu na to uzvrati, "šta ti je, da nisi ti neki perverznjak?". Farmer će na to, "samo se ti Sindi tako obuci i videćeš". Kada je čuveni model to učinio, tek će farmer, "ej, druže, znaš šta se sad desilo? Hej, pa jebao sam Sindi Kraford". Dakle, uvek je potreban taj Treći da bude tu, kako bi čitava stvar funkcionisala.

Ali, u ovom našem slučaju, sasvim bukvalnom, ova trojka nije ama baš nikako funkcionisala.

Naprotiv. Pa ipak, razgovor u Muha baru u koji smo otišli nakon koncerta protekao je fino. Nevena nam je ispričala svoju porodičnu istoriju praćenu malo je reći brojnim Vesninim podpitanjima. Vesna je uzgred budi rečeno bila veliki ljubitelj Nevenine sestre Ane. Jednom, nakon premijere opere Nebojše Bradića, "Suton", na velikoj sceni Madlenianuma Vesna je i bukvalno otrčala Ani Pavlović u zagrljaj kako bi joj čestitala na još jednoj virtuoznoj kreaciji. Tih meseci Ana je baš odbila da igra u obnovljenoj verziji mjuzikla "Tajna Crne ruke" dementnog genija Ljubiše Ristića, budući da je ulogu Drage Mašin u toj predstavi igrala Nataša Bekvalac a naša čuvena primabalerina ne voli kada se mešaju umetnost s jedne i estrada s druge strane.

Nevena nam je pričala i o svom dedi uglednom trgovcu koji je izgradio velelepnu porodičnu kuću u Profesorskoj koloniji, kao i o svojoj ljubavi prema Ejmi Vajnhaus i problemima s kojim se susreću lekari u Srbiji danas.

Dok nam je to pričala Nevena je delovala kao osoba koja de fakto više nije dete ali nekako još uvek nije ni žena. Kada malo bolje razmislim, kada su njene godine u pitanju, Nevena je u isti mah delovala kao neko ko je mogao imati i 16 ali i 60 godina. Kasnije se ispostavilo da su je od 36. rođendana delila tačno tri i po meseca.

U Neveninom oblačenju se van svake sumnje ogledao i te kako dobar ukus. Ono što je ona nosila često nije imalo nikakvog sjaja ali u svakoj od tih kombinacija ona je jednostavno govoreći blistala. I to toliko da je delovala kao da je pokupila sav preostali sjaj ovog sveta. Štaviše, Nevena me je ponekad podsećala na Doroti iz Oza a ponekad i na Holi Golajtli koja ne želi ni da umre, a ni da spava već samo da neprestano putuje po nebeskim pašnjacima.

To veče, 6. maja završili smo tako što sam Nevenu prvi put dopratio do njene kuće. Ispričala mi je pre rastanka kako je posle Fon Trirove "Melanholije" u kontinuitetu imala košmare o kraju ove naše planete. Jedan moj prijatelj briljantni grafički dizajner Miladin nakon ovog filma definitivno je prestao da prati ovog danskog maestra. Jer, nije više mogao da se izbori s tom nepodnošljivom zapreminom depresije koja izbija iz njegovih filmova. Prema jednom starom verovanju, snovi o kraju sveta uvek su vezani za podsećanje na neke važne stvari u našim životima, kojim u bliskoj budućnosti moramo da se posvetimo. A za mene Nevena je od tog 6. maja postala najvažnija stvar na svetu. Uskoro će čak i njena odsutnost bivati sa mnom, dok će me čitava zbilja gledati u oči kao suncokret sa njenim licem u središtu. Jer Nevena je bila kako ću to uskoro uobičajavati da kažem moja omiljena sestra od sna.

https://sveoneveni.blogspot.rs/

BAJADERA

Piše: Rastko Ivanović 

5. maj 2017. Oko 18.30 mi stiže nova poruka od Nevene. Nudi mi dve karte za baletsku predstavu "Bajadera" na velikoj sceni Narodnog pozorišta. Kaže mi da ona usled napornog dana na fakultetu ne može večeras da ide već da će mi samo doneti karte. Zakazuje za sutra prvi naš sastanak na nastupu Andreja Kavalinskog, prve trube francuskog radija u prostoru Skupštine grada. 

Potom me kroz desetak minuta i zove da utanačimo detalje. Pita me da li me ne ometa u pripremi za polazak, ja odgovaram ne, dok tokom presvlačenja držim kao od majke rođen svoj mobilni u rukama.

Nevenina misao je istovremeno putovala u svim mogućim pravcima. Neko bi rekao da je Nevena brbljiva kao svraka, ali ne, Nevenina misao pleše baš kao što i ona nabada tlom kao po oblaku.

A sve je i počelo na Festivalu igre. Vraćajući se sa zatvaranja istog od JDP-a ka njenoj porodičnoj kuči nadomak Cvijićeve zapodenuli smo priču i o gospođi Jung. Sve ono što će godinu dana kasnije eksplodirati u javnosti povodom angažmana gospođe Jung u kampanji vladajuće partije za Gradske izbore. Od toga kako je nekadašnja Adrijana Pavić po svedočenju svih svojih ispisnika neuspela balerina uvidevši kako nema nikakvih baletskih sposobnosti otperjala za Grčku gde je preuzela jevrejsku veru i istovremeno promenila svoje ime u ono po kome je danas svi znaju. Nevena je dodatno zabiberila priču detaljem kako je kao klinka u društvu svoje starije sestre Ane, Ajine ispisnice čekala s nestrpljenjem na TV-u novo izdanje "Minimaksovizije" u kojem je Aja najavila svoju kolosalnu ulogu u tada novom spotu MC Hamera za njegov veliki hit "Can't Touch This". Ispostavilo se naposletku da se gospođa Jung u spotu vidi na sekund. No bilo kako bilo, kao kćerka postmoderne ere, u kojoj je život sveden na bojno polje na kojem samo najjači ili najlukaviji imaju šansu za uspeh, gospođa Jung je jednostavno doslovno shvatila maksimu Ran Ran Šoa, vlasnika najveće hongkonške filmske kuće, Shaw brothers da je najbolji onaj film koji donosi najviše para.

Jer, u svetu u kome se samo još razmenjuju novac, proizvodi i slike jedino što se još meri je onaj uspeh koji je merljiv na blagajni. I zato najbolji i idu s najboljima. Pa tako i Vučkara i Aja Jung.

Uostalom, kultura je ono što drugi rade nama, dok je umetnost ono što umetnik radi drugima. A bojno polje Nevenine sestre Ane je svakako scena. Mesto, na kojem njeno oruđe, njeno besprekorno telo ujedno postaje i lepo i bistro i prozirno i sjajno i brzo, koliko i silno u svoj svojoj snazi, toliko i naprosto beskrajno u svom trajanju, ali jednako i slobodno i nevidljivo, ali pre i posle svega uvek spremno i uvek sposobno za nove i nove preobražaje.

A to je itekako bilo vidljivo u baletu "Bajadera" koji je tog 5. maja 2017. igrao na sceni Narodnog pozorišta. Ali i pored sve strasti i topline u svakom pokretu primabalerine Pavlović, ples, kao pesma lišena svakog pisarskog oruđa, kako to na jednom mestu kaže Malarme na najbolji mogući način bio je oličen u svakom pokretu njene mlađe sestre, moje devojčice koja se igra sa svetlošću svemira, Nevene, koja je gradom, bilo u naručju svojih kavaljera bilo bez njih lepršala poput kakve svilene marame.

http://fluidnizivot.blogspot.rs/2017/03/bfi-2017-ballet-bc.html

https://sveoneveni.blogspot.rs/