OBEĆANJE

Rastko: žao mi je, ali ti moraš da razumeš to da sam ja ljubomoran na sve. To znači – ljubomoran sam i na kišu.

Nevena: Kako je moguće biti ljubomoran na kišu? 
Rastko: Ljubomoran sam i na ove čarape… 
Nevena: Zašto? 
Rastko: Zato što dodiruju ono što ja ne mogu… Ljube tvoju nogu. Ljubomoran sam i na ovo dugme. Nevena: Zašto na nevino dugme? 
Rastko: Uopšte nije nevino! Po čitav dan je sa tobom, a ja nisam.
Nevena: Pretpostavljam onda da si ljubomoran i na moje cipele? 
Rastko: Da. 
Nevena: Zašto? 
Rastko: Zato što će te odneti daleko od mene.

I nsam ja ljubomoran na Nevenine čarape samo zvog toga što je dodiruju već što one to rade neprestano. Jer stvari su te koje su uvek beskonačne i koje da bi nekoga ili nešto dodirivale to čak ni ne moraju da znaju. I upravo zbog svega toga ja sam beskonačno ljubomoran na njih. Jer naposletku ni ne posedujemo mi toliko stvari koliko stvari zapravo poseduju nas. A možemo li uopšte nekoga i voleti a da ga pride ne posedujemo? Jer ljubav bi i trebalo da je sušta suprotnost ovoj kapitalističkoj vrsti uspostavljanja odnosa. Jer dati ono što se nema onom kome to ni ne treba nije li to možda i najbolja definicija ljubavi. Ili kako bi Nansi nadopunio ovu Lakanovu jednačinu ljubav je popunjavanje jedne praznine drugom. To jest ona je veza sa svim onim misterioznim, sa svim onim tajanstvenim sa svim onim što je odsutno iz našeg sveta koji sadrži sve što što jeste. 

I u tom smislu ljubav se veoma često ispostavlja kao svoja vlastita nemogućnost. I stoga ja mogu voleti Nevenu čak i kada je ona odsutna. Jer to što je ja trenutno ne viđam ne znači automatski da ja nju ne volim. Uostalom, štaviše ljubav i jeste uspostavljanje njenog vlastitog obećanja o večnosti. 

Obećanja koje se uistinu nalazi u večnom nadolaženju. I zato odgovor na pitanje sa starog pariskog grafita, "Kada nam se oči dodiruju, da li je dan ili je noć?" je zapravo da tada nije ni dan ni noć već obećanje i jednog i drugog. 

Obećanje koje će se jednog dana možda ipak ispuniti, kao što ćeš mi možda jednog dana i ti ponovo doći najdraža moja Nevena. 

Rastko Ivanović

TROJE

Piše: Rastko Ivanović

Bila je krup­na žena bez žen­stve­nih obli­na, ako se iz­u­zmu ne­pri­vlač­ne ve­li­ke gru­di is­pod sivog džempera koji je uvek no­si­la. Imala je običaj da zamera sve i svašta ljudima iz svoje okoline. Zato su je mnogi i izbegavali. Ali u osnovi, Vesna je žudela za pažnjom. Problem je naprosto bio u tome što je Vesna odavala utisak za­gu­še­nja i ulič­nih pre­pre­ka, umesto gostoljubivih pukotina ili otvo­re­nih, praznih prostora. Meni lično, najveći problem u vezi nje je bio to što od samog starta Vesna nije podnosila Nevenu.

Vesnu sam upoznao u februaru 2016. godine u okviru pratećih programa koji su pratili izložbu o Ruskoj avangardi, održanu u Muzeju istorije Jugoslavije. Prva konverzacija među nama tekla je tako što me je upitala da li moram da sednem baš ispred nje i zaklonim joj na taj način vidik. Na moju konstataciju da mogu ja i da se pomerim ako je problem ona je uskotrljala razgovor u drugom smeru rekavši da je sve u redu. U danima, koji su dolazili Vesna me je slušala u raznim prilikama na različitim tribinama i počela je redovno da mi prilazi i neizmerno da me hvali. Ubrzo me je van svake mere uzdigla na pijadestal na uvišeno mesto u njenom ličnom mikrokosmosu.

Vremenom, stvari će se toliko oteti kontroli da će Vesna postati ljubomorna na svaku osobu ženskog pola koja bi mi prišla. U jednom trenutku na jednom koncertu u Skupštini grada Vesna jednoj devojci neće čak ni dozvoliti da sedne na slobodno mesto pored mene. Bio sam u tom momentu toliko zbunjen da nisam stigao ni da reagujem. A velika sala Skupštine grada bilo je mesto na kojem ćemo se 6. maja 2017. prvi put sresti Vesna, Nevena i ja.

Vesna je Nevenu upoznala nekoliko nedelja pre mene. Kada je shvatila koga čekam bila je duboko razočarana. Ali posle koncerta Andreja Kavalinskog prve trube francuskog radija Vesna nije propustila priliku da se priključi meni i Neveni.

Ta čitava situacija pomalo me je podestila na staru lakanovsku opasku da je u seksualnom činu uvek prisutno zapravo troje. Budući da uvek zamišljamo nečiji pogled, uvek uistinu to činimo pred nekim. Ili kako to kaže onaj stari vic o "primitivnom" farmeru i Sindi Kraford, kada konačno završe sa seksualnim činom, kada konačno obave to, farmer zamoli Sindi da se obuče kao jedan njegov prijatelj da stavi brkove na lice i sve u tom maniru. Sindi mu na to uzvrati, "šta ti je, da nisi ti neki perverznjak?". Farmer će na to, "samo se ti Sindi tako obuci i videćeš". Kada je čuveni model to učinio, tek će farmer, "ej, druže, znaš šta se sad desilo? Hej, pa jebao sam Sindi Kraford". Dakle, uvek je potreban taj Treći da bude tu, kako bi čitava stvar funkcionisala.

Ali, u ovom našem slučaju, sasvim bukvalnom, ova trojka nije ama baš nikako funkcionisala.

Naprotiv. Pa ipak, razgovor u Muha baru u koji smo otišli nakon koncerta protekao je fino. Nevena nam je ispričala svoju porodičnu istoriju praćenu malo je reći brojnim Vesninim podpitanjima. Vesna je uzgred budi rečeno bila veliki ljubitelj Nevenine sestre Ane. Jednom, nakon premijere opere Nebojše Bradića, "Suton", na velikoj sceni Madlenianuma Vesna je i bukvalno otrčala Ani Pavlović u zagrljaj kako bi joj čestitala na još jednoj virtuoznoj kreaciji. Tih meseci Ana je baš odbila da igra u obnovljenoj verziji mjuzikla "Tajna Crne ruke" dementnog genija Ljubiše Ristića, budući da je ulogu Drage Mašin u toj predstavi igrala Nataša Bekvalac a naša čuvena primabalerina ne voli kada se mešaju umetnost s jedne i estrada s druge strane.

Nevena nam je pričala i o svom dedi uglednom trgovcu koji je izgradio velelepnu porodičnu kuću u Profesorskoj koloniji, kao i o svojoj ljubavi prema Ejmi Vajnhaus i problemima s kojim se susreću lekari u Srbiji danas.

Dok nam je to pričala Nevena je delovala kao osoba koja de fakto više nije dete ali nekako još uvek nije ni žena. Kada malo bolje razmislim, kada su njene godine u pitanju, Nevena je u isti mah delovala kao neko ko je mogao imati i 16 ali i 60 godina. Kasnije se ispostavilo da su je od 36. rođendana delila tačno tri i po meseca.

U Neveninom oblačenju se van svake sumnje ogledao i te kako dobar ukus. Ono što je ona nosila često nije imalo nikakvog sjaja ali u svakoj od tih kombinacija ona je jednostavno govoreći blistala. I to toliko da je delovala kao da je pokupila sav preostali sjaj ovog sveta. Štaviše, Nevena me je ponekad podsećala na Doroti iz Oza a ponekad i na Holi Golajtli koja ne želi ni da umre, a ni da spava već samo da neprestano putuje po nebeskim pašnjacima.

To veče, 6. maja završili smo tako što sam Nevenu prvi put dopratio do njene kuće. Ispričala mi je pre rastanka kako je posle Fon Trirove "Melanholije" u kontinuitetu imala košmare o kraju ove naše planete. Jedan moj prijatelj briljantni grafički dizajner Miladin nakon ovog filma definitivno je prestao da prati ovog danskog maestra. Jer, nije više mogao da se izbori s tom nepodnošljivom zapreminom depresije koja izbija iz njegovih filmova. Prema jednom starom verovanju, snovi o kraju sveta uvek su vezani za podsećanje na neke važne stvari u našim životima, kojim u bliskoj budućnosti moramo da se posvetimo. A za mene Nevena je od tog 6. maja postala najvažnija stvar na svetu. Uskoro će čak i njena odsutnost bivati sa mnom, dok će me čitava zbilja gledati u oči kao suncokret sa njenim licem u središtu. Jer Nevena je bila kako ću to uskoro uobičajavati da kažem moja omiljena sestra od sna.

https://sveoneveni.blogspot.rs/