SVETSKI DAN IGRE: Ko ne pleše, ne zna šta se događa

Šta je to u plesu što čak i ateiste dovodi pred prag mističkog iskustva?

Pored fraze ”Bog je mrtav”, Niče je bio poznat i po tome što je jedino verovao u Boga, koji ume da pleše. Ples je nazivao jedinom svetinjom, a svakodnevni ritual plesa bio je njegova Božja služba. Donekle na njegovom tragu, Emanuel Tezauro je, 1663. godine, uperivši svoj aristotelovski dalekozor u zvezdano nebo, uskliknuo da je ples rođen izvorno sa ovim svetom.

I zaista, Platon je tvrdio da su bogovi naši drugovi u plesu, koji su nam ulili osećaj za ritam, uz nasladu, koju osećamo dok se prepuštamo čarima korskog plesa. Ovde se stara grčka kultura podudara sa biblijskom, budući da je psalmist slavio Gospoda, “bubnjem i plesom”, dok je David iz sve snage sam plesao pred Gospodom.

Međutim, hrišćanstvo je bilo to koje je odvojilo svetost od plesa i ukrutilo telo u jedan nadziran i zatvoren prostor. Tako je Ivan Zlatousti tvrdio da gde je ples tu je i đavo, dok je Sveti Ambrozije govorio da je baš ples najbrži put prema bestidnosti. A kada je način proslavljanja praznika u pitanju, Sveti Avgustin je upozoravao da je bolje i orati, nego plesati.

Sve to je doprinelo da lagano, ali sigurno iz kraljevstva Dioniza skliznemo u kraljevstvo vraga i da se od Bahovih sveštenica pomaknemo ka vešticama vrzinog kola.

S dolaskom renesanse i nauke, telo je spašeno od pakla gde ga je, prethodno religija duše prognala, i izloženo je na anatomskom stolu kao telo disciplinovano opisima medicinskog znanja. Na mesto starih verskih kategorija , kakve su dobro/zlo ili telo/duša sada na scenu stupaju medicinske kategorije, kakva je zdravlje/bolest, koje omogućavaju povratak tela, ali isključivo u formi “dobrohotnog kretanja” bez naglih kretnji i bez krajnosti u plesu. Tako se sada suočavamo sa plesom zatvorenog tela, a ne sa plesom onog otvorenog, grotesknog tela, koje stupa u svet dopuštajući da i svet nesmetano prodire u njega.

Otud, ponovno otkriće tela ne donosi nikakvu slobodu i otvorenost u svet, već novouspostavljeni kodeks dvorskog plesa može biti prihvatljiv čak i u uslovima verskog ambijenta. Samo pod jednim uslovom, da se tela nikako ne dodiruju.

Ovo pravilo koje je proklamovao Franjo Saleški biva prihvaćeno i u naše savremeno doba, kada mladi u diskotekama, iako oponašaju pokrete prilikom koitusa, ipak ne probijaju stenu same nekomunikativnosti. Štaviše, njihov solipsistički ples ostaje zarobljen u nekakvoj parodiji koja ne pomaže telu da se vozdigne u središte svog, vlastitog iskustva.

Pa ipak, ples na potezu od belog baleta preko modernog i postmodernog, ekspresionističkog i minimalističkog plesa, ostaje lek za bolesti društva, koje potiskuje sve ono što doživljava kao bolest.

A zašto je svaki ples tajanstveno tumačenje poljupca, a u najboljim slučajevima i pesma lišena svekolikog pisarskog oruđa mogli smo da se uverimo i na sceni Savske promenade, na Međunarodni dan obeležavanja igre, 29. aprila 2019. godine.

Na taj dan, u saradnji Nacionalne fondacije za umetničku igru i Baletske akademije iz Rima, pod dirigentskom palicom Sabrine Bosko, upriličen je događaj pod imenom, “Pariski život”, smešten u ovu, nekada avangardnu prestonicu Evrope, u izvođenju dece, uzrasta od 10-16 godina, iz Italije i Srbije, uz podršku prvaka Baleta Narodnog pozorišta iz Beograda, Ane Pavlović i Jovana Veselinovića.

Bio je to događaj, koji je pokazao zašto je igra uvek suprotstavljena velikom neprijatelju Ničea-Zaratustre, duhu težine. I zašto ona čak i ateiste dovodi pred sam prag mističkog iskustva. Jer, kako nas je naučio jedan stari gnostički fragment: Ko ne pleše, ne zna šta se događa.       

Rastko Ivanović

https://www.danas.rs/kultura/ples-je-slika-misli/

http://www.seecult.org/vest/izvan-granica-i-svih-ogranicenja

      

OLIMP

Piše: Rastko Ivanović

Ubrzanje je ključna činjenica savremenog ljudskog postojanja. Vreme, tehnologija i modernitet ubrzavaju se nezabeleženim tempom. Te kategorije ili dimenzije postale su parodije samih sebe.

Iskustvo, svest, naš osećaj za sve što postoji, jure bezglavo u večitoj, hiperposredovanoj sadašnjosti – koja nije nikakva sadašnjost. „Sada“ je proterano iz samog sebe. U ovoj fazi civilizacije kao tehnosfere, sam naš pojam sadašnjeg trenutka redefinisan je (u najvećoj meri) kao ono što promiče na kompjuterskom ekranu. Leteći fragmenti, uključujući i nas.

Čak i večito pitanje odnosa subjekta i objekta – imali li nepremostivog otuđenja između njih? – bledi u Doba ubrzanja. Subjekt je sve ispražnjeniji i bestelesniji; objekat možda u još većoj meri. Više nismo toliko okruženi stvarima koliko kratkotrajnim virtualnim slikama.

Jer, u našoj savremenoj kulturi treptaja sve nestaje istom brzinom kojom se i pojavljuje. Sve se odvija toliko brzo da mi nismo u stanju ni da izmerimo više dosege same brzine. U tom smislu, kao odgovor na ovo stanje promene bez promne, čini se da bi sporost bila nova brzina. Ili, makar jedan nov doživljaj vremena. Pozorište je ono mesto, na kome ta promena, makar i na 24 sata može da se odigra. Jer, pozorište, nedri jednu novu ideju vremena. Vremena, koje daje sebi vremena. Koje radi na oslobađanju istog. I to na najbolji mogući način, vidimo u 24-časovnoj predstavi Jana Fabra, gotovo pa remek-delu, po imenu, "Olimp".

"Olimp" je i razjapljeni haos, i lirska meditacija, i poetsko ushićenje u jednoj predstavi. Vrtoglavi lavirint 18 grčkih tragedija, kroz koje nas provodi Dioniz čineći da se u jednom trenutku osećamo gotovo pa spokojno, kao u naručju samog Morfeja, a već u sledećem uznemireno, kao da nas po glavi čekićem udara sam Zevs.

A u prvom planu je telo. Jer u Fabrovom svetu i duša je od mesa. Na telu sve pulsira, jer ono je medijum. Medijum, koji nas od početnih trep deonica, praćenih intenzivnim tverkovanjem, preko mahnitog preskakanja konopca, intenzivnih, iznurujućih baletskih pirueta, hipnotičkog plemenskog, skoro pa rejv ritma, koji nas je u nedelju oko 10 sati prepodne, zapljusnuo s scene Sava centra, delujući kao mantra, koja otvara prostore kolektivno nesvesnog, dovodi na samom kraju do onog najvažnijeg. A to je katarza. I imperativ da izbrišemo stare dane, operemo svoj sluh, i naposletku zamislimo nešto novo.

A to je, ipak, u našem vremenu, neprekidnog reprodukovanja aktuelnog statusa kvo, nešto što je najvažnije od svega.

Kada će doći to  novo, i po koju cenu će se ono ostvariti to niko ne zna. Ali jedno je sasvim sigurno. A to je da valja raditi na njemu. Ako, naravno, sebi prethodno dozvolimo malo ludosti. Baš kao u fascinatnoj predstavi Jana Fabra. Tog kralja nesanice, koji nam na najboji mogući  način pokazuje da umetnost uvek traži vreme, a da je upravo vreme, to, koje kreira umetnost samu.

Bravo!