TELO

 

Uskoro će u savremenoj umetnosti biti više tela nego na bojnim poljima Vaterloa. Izmučena, masakrirana, ukrašena, zatočena, disciplinovana ili pak željena tela.  Sve je teže usled ovog pomodnog zaokreta u somatiku razlikovati u lokalnoj knjižari literarnu teorijsku sekciju od mekih pornografskih polici, odnosno izdvojiti najnoviju Džeki Kolins od poznog Rolana Barta. Mora da su mnogi nestrpljivi masturbatori odneli neku erotikom nabijenu naslovnicu da bi se potom zatekli u situaciji kako čitaju o plutajućim označiteljima.

                                                  

A seksualnost je počela u poznim šezdesetim, kao produžetak radikalne politike u onim regijama koje su bile tužno zanemarene. Jer kako je revolucionarna energija gradacijski opadala, tako je briga za telo ubrzano zasela na njeno mesto. Tako smo u sedamdesetim imali klasnu borbu i seksualnost, a u osamdesetim isključivo ovo potonje. Od proizvodnje pomakli smo se ka perverziji, a od socijalizma Gevare ka somatici Fukoa i Fonde. Rezultat je takav da danas živimo u svetskom teatru u kojem sve zavisi upravo od tela. Štaviše, današnje zvezde postaju zvezde zahvaljujući baš svojim telima.  A ne onome što kažu ili učine. A takva su i tela atleta, koja trpe nadljudske napore, ali i tela koja su prepuštena borbi, ona, koja su izložena opasnosti, ili ona rok zvezda koja pulsiraju strašću, koja ih određuje.

Dokumentovana, komentarisana, i slavljena od strane medija ovo su tela koja nesumnjivo dominiraju našom kolektivnom imaginacijom.

Ali pišući ovo sećam se jednog svog prijatelja koji je oduvek bio snebivljiv povodom svog tela a naročito kad je njegovo telo bilo ponunkano na ples. Uvek je tu provejavala nekakva stidljivost. Kao da je postojala neka unutarnja adolescentska prepirka sa vlastitim telom. Telom koje je bilo pokoreno gvozdenom patrijarhalnom obrascu. Jer poslušnost i vešte noge, eto kako bismo mogli definisati jednog dobrog bilo Srbina ili pak Nemca. To je ona zemlja, bilo Nemačka bilo Srbija čija je suština sama vojna parada. A šta je to ako ne udarno, poravnato, vodoravno i vojničko telo. Ili, malo drugačije rečeno, telo ritma kojim se tuče. Čini se da je jedno veliko oslobađanje od takve filozofije bio hardkor kontinuum i njegovo stvaranje post-rasne atmosfere. Ali i jedna zaljubljenost, u mom ličnom slučaju u ples kao takav.

Bilo da je reč o belom baletu ili pak o modernom ili postmodernom plesu. U ona tela koja na sceni dominiraju svetom i bezmalo proždiru prostor. Bilo da je reč o telu Isadore Dankan, Margo Fontejn, Svetlane Zaharove, Triše Braun, Pine Bauš, Ane Tereze de Kersmaker ili Ane Pavlović. To su ona vazdušasta i vešta, reklo bi se okomita tela. Tela koja su konstantno ”na vrhovima” koja nabadaju po tlu kao da je ovo oblak.

Ali tek kada sam 18. maja 2017. ispred galerije “Prozor” u Sava mali video jednu Nevenu kako mi hrli u susret shvatio sam šta to znači imati pticu unutar tela. Jer je to bilo telo koje je delovalo kao da je zaboravilo na svoju težinu i na svoju prisilu. Bilo je to telo koje je kao i lakokrili duh njegove vlasnice bilo jedno veliko potvrdno kazivanje.

Jedno “Da” izgovoreno životu kao takvom.