CINIZAM

Piše: Rastko Ivanović

Mišel Fuko je na Kolež de Fransu predavao od januara 1971. do svoje smrti u junu 1984. godine – sa izuzetkom 1977. kada je koristio sabatnu godinu. Predavao je na Katedri za istoriju sistema mišljenja.

U završnoj godini predavanja 1984., Fuko je održao kurs pod nazivom Le gouvernement de soi et des autres. U okviru kursa govorio je o Diogenu i drugim antičkim filozofima, koje danas poznajemo kao kinike. Njihova razmišljanja Fuko je povezivao sa praksom govorenja istine (takozvana paresia). Uveliko već zvezda filozofske scene, opkoljen gomilom studenata iz celog sveta, Fuko je predosećajući svoju skoru smrt, u ovim finalnim predavanjima naročito iskazivao svoje divljenje prema načinu na koji su kinici polemički, žustro i bestidno bacali istinu u lice moćnicima. Jer cilj ovih filozofa nije bila samo reforma ličnosti, već reforma čitavog sveta. Danas, kada se filozofija, istorija i umetnost i dalje nalaze na samrtničkoj postelji malo ko i govori o promeni sveta, koji rečima Tita Andronika stari i haba se.

I stoga umesto kinizma danas je na ceni vladavina cinizma. I to onog masovnog tipa.

Umesto legendarnih Diogenovih reči upućenih Aleksandru, “Makni mi se sa sunca”, koje su predstavljale filozofovo emancipovanje od političara i njegovo okretanje leđa subjektivnom principu moći, današnji, savremeni cinici samo se i bore za svoje mesto pod suncem. Jer njima ni nije ništa drugo na pameti nego da se cinično, a to znači otvoreno bezobzirno tuku oko blagostanja na koje je Diogen tako otvoreno pljuvao.

Kako bismo shvatili šta je to moderni cinizam ne smemo smetnuti s uma film Stenlija Kjubrika “Širom zatvorenih očiju”, nadgrobni spomenik autora iluziji progresivnog prosvetiteljstva. U središtu pažnje je sretni braćni par Bil i Alis (Fridolin i Albertin u Šniclerovoj noveli “Traumnovelle” iz 1926. koja je inspirisala Kjubrika za scenario), koji predstavlja izraz svesti da istina ne može biti izrečena budući da se društvena igra bazira na moći laži pa vas samim tim niko neće saslušati ukoliko prethodno ne prihvatite jezik prevare.

Ovo je bila krajnja tačka Kjubrikovog pregleda 20. veka. Na njenom početku stajao je uspravni pukovnik Daks, u tumačenju izvanrednog Kirka Daglasa, u filmu “Putevi slave” iz 1957. godine, koji se borio protiv kukavičluka vojne moći. Daks je bio neko ko veruje u etičko pravo i ko je posedovao snagu i hrabrost da se suprotstavi zlu, budući da je mislio da zlo može biti zaustavljeno i poraženo.

Bil Harford, u tumačenju Toma Kruza u filmu “Širom zatvorenih očiju” iz 1999. godine je neko ko i dalje ume da prepozna nedela i da razdvoji ispravno od pogrešnog ali je svestan da ništa ne može biti učinjeno da se zlo zaustavi i porazi. Stoga, ukoliko želi da preživi on mora da se povinuje zlu, uprkos moralnoj nesreći.

Tako je na kraju veka, koji je verovao u budućnost, cinizam postao jedini prihvatljivi i kul oblik ponašanja.

Nakon decenija obnove i decenija utopija i alternative naivni elan kao da se negde izgubio. Nekadašnja definicija ideologije poznata iz Marksovog “Kapitala” “oni to ne znaju, ali to čine”, zamenjena je formulom, koju izlaže Sloterdajk, a koja glasi, “oni vrlo dobro znaju šta čine, ali to ipak i dalje čine”. Jer kako je to imao običaj blazirano da kaže Oskar Vajld, ja nipošto nisam ciničan, samo imam iskustva – to je zapravo isto. Ili rečima, Gotfrida Bena “Sreća, to je biti glup i imati posao”. I otud se danas svi delimo na kinička pseta i na integrisane svinje.

Jer u našem navodno postideološkom društvu svuda oko nas se razbaškario univerzalni difuzni cinizam. Jer što je naše moderno društvo lišenije alternative to će sebi dopustiti više cinizma.

Naime, savremeni masovni cinizam je povezan sa dva različita korena: jedan je neuspeh utopijskih ideologija prošlog stoleća. Drugi, mnogo snažniji, je nepovratnost i neupitnost eksploatacije rada, kompeticije i rata. Drugim rečima, savremeni masovni cinizam je nastao kao posledica rastvaranja društvene solidarnosti. Tako je neoliberalna deregulacija, a naročito globalizacija i prekarizacija tržišta rada izložila kompeticiju kao generalno neizbežni način veza među društvenim akterima. Radnici, koji su jednom bili ujedinjeni vezama društvene solidarnosti i zajedničke političke nade sada su prinuđeni da misle u ciničkim terminima opstanka najjačih.

Ako se osvrnemo unazad, videćemo da su u pokretu iz 68. različite kulture i drugačija politička očekivanja živeli zajedno. 

Oni koji su sanjali o istorijskom Aufhebungu sanjali su o nastanku diktature proletarijata i bili su spremni za trenutak preuzimanja vlasti u svoje ruke. Mislili su, i to na prilično hegelovski način, da će se Razum postići i da su dobri momci, naprosto, predodređeni da pobede. Tako su ostali u društvu proletera jer su mislili da su na pobedničkoj strani istorije.

Kad su se vetrovi istorije preokrenuli oni su ostali na strani pobednika, a ne poraženog radničkog pokreta jer u njihovoj dijalektičkoj šemi onaj ko pobeđuje je u pravu a ko je u pravu on je, naravno, preodređen da pobedi.

Ali večina pobunjenika iz 68. nisu ni bili ortodoksni dijalektičari i nisu ni očekivali Aufhebung u svojoj budućnosti. Nisu verovali u kraj istorijske kompleksnosti i konačno uspostavljanje savršenog oblika komunizma. Sve je to naprotiv zvučalo lažno studentima i mladim radnicima koji su radije tražili autonomiju u sadašnjosti negoli komunizam u budućnosti.

Uostalom, današnji neoliberalni konfomisti su uistinu pervertirani naslednici same 68. Oni su došli na vlast nakon 1989. i nisu slobodni od ideologije kako se pretvaraju. Njihova ideologija je neka vrsta dogmatske vere u neupitnost same ekonomije. Jer je ekonomija zauzela upražnjeno mesto Hegelovog dijalektičkog razuma.

Tako današnji vladari imaju tendenciju da se povijaju kako vetar duva. Vetar ekonomije. Ali niko ne može da predvidi koji će biti preovlađujući trend u stvaranju budućih događaja. I upravo stoga je cinizam slab. Zato što se nesvodiva singularnost događaja ne može nikada predvideti niti svesti na logičku nužnost. Jer kako to kaže Niče u dijalogu Zaratustre i vatrenog psa pravi događaji su oni koji dolaze na golubijim nogama i iznenađuju nas u trenucima najveće tišine. Ili rečima, Svetog Pavla, “Dan Gospodnji doći će kao lopov u noći”.

TELO

 

Uskoro će u savremenoj umetnosti biti više tela nego na bojnim poljima Vaterloa. Izmučena, masakrirana, ukrašena, zatočena, disciplinovana ili pak željena tela.  Sve je teže usled ovog pomodnog zaokreta u somatiku razlikovati u lokalnoj knjižari literarnu teorijsku sekciju od mekih pornografskih polici, odnosno izdvojiti najnoviju Džeki Kolins od poznog Rolana Barta. Mora da su mnogi nestrpljivi masturbatori odneli neku erotikom nabijenu naslovnicu da bi se potom zatekli u situaciji kako čitaju o plutajućim označiteljima.

                                                  

A seksualnost je počela u poznim šezdesetim, kao produžetak radikalne politike u onim regijama koje su bile tužno zanemarene. Jer kako je revolucionarna energija gradacijski opadala, tako je briga za telo ubrzano zasela na njeno mesto. Tako smo u sedamdesetim imali klasnu borbu i seksualnost, a u osamdesetim isključivo ovo potonje. Od proizvodnje pomakli smo se ka perverziji, a od socijalizma Gevare ka somatici Fukoa i Fonde. Rezultat je takav da danas živimo u svetskom teatru u kojem sve zavisi upravo od tela. Štaviše, današnje zvezde postaju zvezde zahvaljujući baš svojim telima.  A ne onome što kažu ili učine. A takva su i tela atleta, koja trpe nadljudske napore, ali i tela koja su prepuštena borbi, ona, koja su izložena opasnosti, ili ona rok zvezda koja pulsiraju strašću, koja ih određuje.

Dokumentovana, komentarisana, i slavljena od strane medija ovo su tela koja nesumnjivo dominiraju našom kolektivnom imaginacijom.

Ali pišući ovo sećam se jednog svog prijatelja koji je oduvek bio snebivljiv povodom svog tela a naročito kad je njegovo telo bilo ponunkano na ples. Uvek je tu provejavala nekakva stidljivost. Kao da je postojala neka unutarnja adolescentska prepirka sa vlastitim telom. Telom koje je bilo pokoreno gvozdenom patrijarhalnom obrascu. Jer poslušnost i vešte noge, eto kako bismo mogli definisati jednog dobrog bilo Srbina ili pak Nemca. To je ona zemlja, bilo Nemačka bilo Srbija čija je suština sama vojna parada. A šta je to ako ne udarno, poravnato, vodoravno i vojničko telo. Ili, malo drugačije rečeno, telo ritma kojim se tuče. Čini se da je jedno veliko oslobađanje od takve filozofije bio hardkor kontinuum i njegovo stvaranje post-rasne atmosfere. Ali i jedna zaljubljenost, u mom ličnom slučaju u ples kao takav.

Bilo da je reč o belom baletu ili pak o modernom ili postmodernom plesu. U ona tela koja na sceni dominiraju svetom i bezmalo proždiru prostor. Bilo da je reč o telu Isadore Dankan, Margo Fontejn, Svetlane Zaharove, Triše Braun, Pine Bauš, Ane Tereze de Kersmaker ili Ane Pavlović. To su ona vazdušasta i vešta, reklo bi se okomita tela. Tela koja su konstantno ”na vrhovima” koja nabadaju po tlu kao da je ovo oblak.

Ali tek kada sam 18. maja 2017. ispred galerije “Prozor” u Sava mali video jednu Nevenu kako mi hrli u susret shvatio sam šta to znači imati pticu unutar tela. Jer je to bilo telo koje je delovalo kao da je zaboravilo na svoju težinu i na svoju prisilu. Bilo je to telo koje je kao i lakokrili duh njegove vlasnice bilo jedno veliko potvrdno kazivanje.

Jedno “Da” izgovoreno životu kao takvom.

O LJUBAVI I MORSKOM PRASETU

Piše: Rastko Ivanović

Pre nešto više od pola veka, Pjer Paolo Pazolini je okrenuo svoju kameru prema publici i postavio joj niz neugodnih pitanja. Bilo je to 1964. godine. Rezultat je bio dokumentarni film “Ljubavni susreti“. Putujuči diljem Mediterana, Pazolini se uglavnom zanimao za ona seksualna pitanja. Prihvatajući stari Morenov savet da dokumentarna istina uvek zahteva rediteljevo prisustvo, Pazolini je odlučio da zarobi određenu vrstu realnosti, ali i da istovremeno ostavi snažan trag na njoj. Cilj je bio da Svetu zemlju tela i društva oslobodi od njenih nevernika, poput ignorantnosti i straha. Rezultat je pak bila rediteljeva frustracija izazvana neprihvatanjem njegovih sunarodnika da je, u stvari, seksualnost za njih problem.

Ali, činjenica je da su oni samo govorili onako kako se od njih i očekivalo. Pišući o ovom filmu dve godine nakon rediteljeve smrti, 1977., Mišel Fuko zapaža kako lica onih klinaca, kojima film počinje, čak ni ne ostavljaju utisak da oni veruju u ono što govore. I ovo je utisak koji se proteže apsolutno na sve aktere filma. Oni lažu ne trudeći se čak to ni da sakriju. Tako se Pazolinijev dokumentarac istovremeno ispostavlja i kao neuspeh da se zarobi lice prave Italije, ali i kao trijumf dokumentovnaja njene maske.

Naslanjajući se delimično na ovo Pazolinijevo ostvarenje, naša fotografkinja, Katarina Radović u seriji radova, pod imenom, "Da li verujete u pravu ljubav", izloženih u okviru izložbe, "O ljubavi i morskom prasetu", s lokalnim stanovništvom u Kadizu, u Španiji, razgovara na temu prave ljubavi i o njenim brojnim permutacijama. Ovaj rad ispostavlja se kao idealna dopuna njene prethodne izložbe, "Dok nas smrt ne rastavi", koja je za svoju tematsku fiksaciju, imala pitanje braka. Da li je brak danas samo socijalna konvencija, neka vrsta koncepta inscenirana zbog uma javnosti, ili pak dogovora sklopljenog isključivo zbog pitanja papira. Ili je, naposletku, svako od nas, kao u onoj situaciji na krstu potpuno jedan i sam, ili brak i dalje može biti nešto u šta se ulazi iz čiste, prave i bezuslovne ljubavi. Ljubavi, u kojoj smo napadnuti bićem drugog, u svoj njegovoj punini, bićem, koje nas lomi i prestruktuira, menjajući u potpunosti čitav dotadašnji naš način života. Ona situacija, ona sekvenca, kad se voda zakona, kao u kakvom dionizijskom ritualu transformiše u večno vino ljubavi. Odavde pa sve do večnosti. Dok nas smrt ne rastavi! 

Galerija Remont (Maršala Birjuzova 7)
27. novembar (19.00) – 8. decembar 2017.