TELO

 

Uskoro će u savremenoj umetnosti biti više tela nego na bojnim poljima Vaterloa. Izmučena, masakrirana, ukrašena, zatočena, disciplinovana ili pak željena tela.  Sve je teže usled ovog pomodnog zaokreta u somatiku razlikovati u lokalnoj knjižari literarnu teorijsku sekciju od mekih pornografskih polici, odnosno izdvojiti najnoviju Džeki Kolins od poznog Rolana Barta. Mora da su mnogi nestrpljivi masturbatori odneli neku erotikom nabijenu naslovnicu da bi se potom zatekli u situaciji kako čitaju o plutajućim označiteljima.

                                                  

A seksualnost je počela u poznim šezdesetim, kao produžetak radikalne politike u onim regijama koje su bile tužno zanemarene. Jer kako je revolucionarna energija gradacijski opadala, tako je briga za telo ubrzano zasela na njeno mesto. Tako smo u sedamdesetim imali klasnu borbu i seksualnost, a u osamdesetim isključivo ovo potonje. Od proizvodnje pomakli smo se ka perverziji, a od socijalizma Gevare ka somatici Fukoa i Fonde. Rezultat je takav da danas živimo u svetskom teatru u kojem sve zavisi upravo od tela. Štaviše, današnje zvezde postaju zvezde zahvaljujući baš svojim telima.  A ne onome što kažu ili učine. A takva su i tela atleta, koja trpe nadljudske napore, ali i tela koja su prepuštena borbi, ona, koja su izložena opasnosti, ili ona rok zvezda koja pulsiraju strašću, koja ih određuje.

Dokumentovana, komentarisana, i slavljena od strane medija ovo su tela koja nesumnjivo dominiraju našom kolektivnom imaginacijom.

Ali pišući ovo sećam se jednog svog prijatelja koji je oduvek bio snebivljiv povodom svog tela a naročito kad je njegovo telo bilo ponunkano na ples. Uvek je tu provejavala nekakva stidljivost. Kao da je postojala neka unutarnja adolescentska prepirka sa vlastitim telom. Telom koje je bilo pokoreno gvozdenom patrijarhalnom obrascu. Jer poslušnost i vešte noge, eto kako bismo mogli definisati jednog dobrog bilo Srbina ili pak Nemca. To je ona zemlja, bilo Nemačka bilo Srbija čija je suština sama vojna parada. A šta je to ako ne udarno, poravnato, vodoravno i vojničko telo. Ili, malo drugačije rečeno, telo ritma kojim se tuče. Čini se da je jedno veliko oslobađanje od takve filozofije bio hardkor kontinuum i njegovo stvaranje post-rasne atmosfere. Ali i jedna zaljubljenost, u mom ličnom slučaju u ples kao takav.

Bilo da je reč o belom baletu ili pak o modernom ili postmodernom plesu. U ona tela koja na sceni dominiraju svetom i bezmalo proždiru prostor. Bilo da je reč o telu Isadore Dankan, Margo Fontejn, Svetlane Zaharove, Triše Braun, Pine Bauš, Ane Tereze de Kersmaker ili Ane Pavlović. To su ona vazdušasta i vešta, reklo bi se okomita tela. Tela koja su konstantno ”na vrhovima” koja nabadaju po tlu kao da je ovo oblak.

Ali tek kada sam 18. maja 2017. ispred galerije “Prozor” u Sava mali video jednu Nevenu kako mi hrli u susret shvatio sam šta to znači imati pticu unutar tela. Jer je to bilo telo koje je delovalo kao da je zaboravilo na svoju težinu i na svoju prisilu. Bilo je to telo koje je kao i lakokrili duh njegove vlasnice bilo jedno veliko potvrdno kazivanje.

Jedno “Da” izgovoreno životu kao takvom.

SERGEJ POLUNJIN: POSVEĆENJE

Nakon “Žar-ptice” i “Petruške”, “Posvećenje proleća” je treći u nizu baleta koje je Stravinski komponovao za parisku sezonu čuvene trupe “Ruski balet”, a po narudžbini njenog osnivača i impresarija Sergeja Djagiljeva. Avangardna muzika Stravinskog u sinergiji sa egzotičnom koreografijom Vaclava Nižinskog, te scenografija i kostimi inspirisani slovenskim folklorom Nikolaja Reriha podelili su publiku i kritiku te premijerne večeri, izazivajući istovremeno senzaciju i bučno negodovanje. A senzacija je upravo ono što čitav vek kasnije izaziva i pojava Sergeja Polunjina.

Te 1913. Nižinski je rastočio 250 godina škole i tadicije, raznoseći u paramparčad čitavu jednu estetiku i njoj sapripadni pogled na svet.

Sve što je bilo elegantno, poput balerina koje lakše od sapunica lebde na svojim prstima, kao i sve što je smatrano lepim prema malograđanskim konvencijama sada je obrnuto naglavačke.

Gledajući, jungovski u arhetip gde je kultura stvar nesvesnog, Nižinski je porodio novi vokabular plesa kao i scenskog pokreta.

Negirajući baletska pravila Nižinski je negirao pravila civilizacije, radikalno modernistički.

“Posvećenje proleća” predstavljalo je njegovo novo rođenje.

A nešto slično pokušava da u svom viđenju “Posvećenja”, zajedno sa koreografkinjom Juke Oši, uradi i Polunjin.

Jer, nakon što je 2015. došao do, kako se činilo kraja svoje karijere, Polunjin je rešio da otvori novo poglavlje u svom životu.

Postao je i glumac i model, i sada radi samo koreografije koje on želi van pritisaka porodice i velikih baletskih kompanija.  

A kada je Polunjin na sceni, gledalac neminovno oseća njegovu beskompromisnost. Beskompromisnost čoveka koji je došao do ambisa i nekako uspeo da se vrati. 

Naravno, bilo bi nepravedno očekivati da Polunjin i dalje poseduje snagu klasične tehnike koju je nakad uživao kroz dnevni režim rada u jednoj od vodećih svetskih baletskih kompanija ali on i dalje isijava strast i ekspresiju umetnika s fizičkom izvrsnošću olimpijskog sportiste. Pa iako prefinjeni klasicizam ne nastanjuje više njegove pokrete on skače visoko i s enormnim zanosom.

U samoj postavci japanske koreografkinje Juke Oiši mogu se prepoznati citati iz baleta koje je Nižinski plesao pre stotinu godina. Od “Duha ruže”, preko “Popodneva jednog fauna” pa do “Petruške”. Takođe, Oiši se referiše i na godine koje je Nižinski proveo u mentalnoj instituciji ali i na njegove beskrajne fantazije o Bogu i o prirodi iako se krug suvog jesenjeg lišća koji opasuje scenu može protumačiti i kao svojevrsna posveta “Posvećenju” Pine Bauš.  

Kako komad odmiče sve dalje i dalje mimika Polunjina postaje sve intenzivnija i intenzivnija čime postaje jasno da ovde imamo posla koliko sa glumcem toliko i sa plesačem.

Jer balet je danas samo jedna od aktivnosti u Polunjinovom multitaskingu.

“Švedskom stolu” sačinjenom od baleta, filma, mode i medija. Bez kojih ne bi bilo ničega.

Jer kada drvo padne u šumi ako nema kamera da to zabeleže niko neče čuti njegov tresak.

Polunjin to vrlo dobro zna.

Ali gledajući ga dok u svojim najboljim trenucima nabada po tlu kao po oblaku shvatate da je ples ništa drugo nego slika misli kojoj je oduzet apsolutno svaki duh težine.

Narodno pozorište u Beogradu
Velika scena / 7, 8 i 9. mart u 19,30

Posvećenje (Sacré)

U glavnoj ulozi
Sergej Polunjin

Koreografija
Juka Oiši

Muzika
Igor Strravinski

Nastupaju
Aleksej Ljubimov
Dejan Kolarov