LP DUO

Piše. Rastko Ivanović

Tišina je, kroz istoriju, oduvek bila prisutna u umetnosti. Ona se nalazi na početku i kraju svakog dela, ali i na različite načine ispunjava pojedine segmente umetničkih kompozicija. U tradicionalnoj muzici, tišina ističe zvuk i naglašava početak i kraj fraze, luka, većih i manjih celina, usmerava pažnju na pojedine motive, akcentuje kulminacione tačke i tačke smirenja. U slikarstvu, prazan prostor daje veći intenzitet formi i njenoj punoći, vodi posmatrača do određenih punktuma na slici, dok u filmu učestvuje u vidu izražajnog sredstva u oblikovanju dramske radnje. Tradicionalni diskurs umetnosti mapira tišinu kao senku i pomoćno sredstvo u službi zvuka, slike i filmske dramaturgije, dok u savremenoj umetnosti tišina kao znak stiče ravnopravnost u odnosu na zvuk, kada je eksponirana kao autonoman fenomen. Interesantno je da je i nemi film, koji u sebi tišinu sadrži kao "datost", na početku razvoja filmske umetnosti na svaki način stremio da različitim sredstvima zvukom ispuni projekciju.

Jer, tišina zapravo ni ne postoji. Baš kao ni prazan prostor. 1965. godine Džon Kejdž je ušao u gluvu sobu Univerziteta na Harvardu. Tom prilikom, učinilo mu se da čuje dva zvuka. Jedan visok a drugi dubok. Inženjer, koji je radio u ovoj ustanovi, objasnio mu je da je visoki zvuk bio rad njegoivog nervnog sistema, dok je onaj drugi, duboki, predstavljao cirkulaciju njegove krvi. Ponukan ovim saznanjem Kejdž je zaključio da dok god je živ uvek će biti zvukova. I ti isti zvukovi nastavće da postoje i nakon njegove smrti. U tom smislu, Kejdž kaže da nema apsolutno nikakve potrebe da brinemo za budućnost muzike.

I otad, muzika se, zaista, otvorila za svaki čujni, ili možda bolje rečeno, moguće čujni zvuk. Pa i za onu, najmanju jedinicu zvuka, za kvantni deo zvuka, poznat i kao fonon.

Kako to zvuči kada se izvodi kvantna muzika imali smo prilike da se uverimo u subotu, 21. oktobra 2017. godine, na velikoj sceni Jugoslovenskog dramskog pozorišta, “Ljuba Tadić”, na koncertu LP Dua.

Praćeni impresivnim video-radovima, Metaklinike, uz nesebičnu stručnu podršku profesora Vlatka Vedrala, Sonja Lončar i Andrija Pavlović, poveli su nas ovoga puta na putovanje na kojem se ukrštaju, muzika, nove tehnologije, i naravno kvantna fizika. Od priča o Kazimirovom efektu, pa preko one o vakuumu, oni su svojim izvođenjem inicirali dijalog između ove naše, fizičke realnosti i onog drugog kvantnog sveta. Izvodeći kompozicije Mejeringa, Najmana, Božićevića ili pak Rajlija oni su nas teleportovali među neka nova zvučna prostranstva, koja zahtevaju “nove uši za novu muziku”. Muziku, koja će možda u jednom trenutku biti okaratkterisana kao revolucionarna. Kao uzvišena poput zvezde i iznenadna poput samog noćnog napada.

NAJMAN

Piše: Rastko Ivanović

Majkl Najman je jedan od najznačajinih autora koji su krajem prošlog veka reformisali savremenu klasičnu muziku, stvarajući progresivna i inovativna dela. Pritom, njegova dela ne samo da nisu odbijala publiku koja je pratila klasičnu muziku, već su privlačila i slušaoce koji su slušali druge muzičke žanrove kao što su pop i rok. Barijera između klasične i popularne muzike je srušena, a Najman je kombinacijom najrazličitijih kulturnih elemenata koji su mu bili dostupni, kao što su muzika Persla i Mocarta, rokenrol pedesetih godina, sumerski kvazi-feministički tekstovi i slično stvorio jedinstven i prepoznatljiv eklektični stil.

Pride nije propustio ni da prvi u okvirima savremene umetničke muzike upotrebi reč minimalizam, a nije propustio ni svakovrsne fluksus avanture.

No, za mnoge Najman je ostao neko ko stvara po uši uvredljivu muziku, i eklatantan primer, istinskog intelektualnog lopova. 

Međutim, kako u muzici, bila ona popularna, ili pak klasičlna, nema bezgrešnog začeća, svi smo na ovaj ili na onaj način, osuđeni da se koliko-toliko poigravamo s citatima. Ali samo su neki sposobni da iz toga, nakraju, iznedre i vipe nego osobeni, lićčni stil. A šta je čovek drugo ako ne upravo, to. Stil. 

Najmanovi duhovni srodnici, u kosmosu, umetničke muzike, Sonja Lončar i Andrija Pavlović, iz našeg, LP Dua, pored zapaženih rezultata na polju umetničke, ostvarili su značajne karijere, i na planu popularne muzike. Bilo da govorimo o Jarbolima, Neočekivanoj sili, sastavu Ola Horhe, ili pratećoj postavi, benda, Prti Bege, sastavu, Slatki krek.

Otud su oni i neko ko je na najbolji mogući način, mogao da pibliži Najmanovu muziku, i ovdašnjoj publici, što su upravo i učinili. Na dva koncerta u velikoj dvorani Kolarčeve zadužbine, u četvrtak i petak, 8. i 9. juna, 2017. godine.

Na tim koncetima LP Duo, u pratnji Beogradske filharmonije, učinio je da Najman i njegovo delo zasijaju pred nama, u punomm sjaju. Svirajući emotivne, ali pritom i tehnički vrlo zahtevne Najmanove kompozicije, iz oskarom, nagrađenog filma, "Klavir", Džejn Kempion, ovoga puta, upriličenih za sviranaje na dva klavira, oni su nam, na najbolji mogući način, predstavili zašto je Najmanova muzika, i romantična, i pomalo eklektična, i kad ustreba pomalo i haotična, ali uvek tako, na prvom mestu, hipnotišuće melanholična. 

No, ono što je za jednog čoveka melanholija, to za nekog drugog, ne predstavlja ništa drugo, nego jedan vitalistički elan, kako to jednom ptrilikom reče sam Najman.

Jer, istina ionako nikada ne prebiva u ovoj ili u onoj perspektivi, već upravo u procepu između njih. Ali, ako je emocija već zajednička svima nama onda sam gotovo siguran da su je svi okupljeni te dve večeri na Kolarcu, podjednako osetili. I zato za kraj i LP Duu, i Majklu Najmanu, kao i predivnom orkestru Beogradske filharmonije, možemo reći samo jedno, veliko hvala!