BOLJE STVARI

Piše: Rastko Ivanović

Uzimati stvari zdravo za gotovo – nije zdravo. Jednom prilikom Pikaso je sedeo u parku i radio na nekim skicama. Prišla mu je jedna žena koja ga je u prolazu prepoznala. Zamolila ga je odmah da joj na brzinu uradi portret. Nakon par poteza ruke Pikaso je završio posao. Žena je bila prezadovoljna kako je za svega par minuta uspeo da zarobi esenciju njenog karaktera. Na pitanje, "Koliko?“, Pikaso je odgovorio "5000 dolara madam". "Ali zašto pa trebalo Vam je svega par minuta da ga završite?" "Ne draga gospođo bio mi je potreban čitav život".

Pikaso je bio škrtica i lopov pred kojim su njegove kolege redovno skrivale svoja platna. Ali ova priča govori o tome kako uvek moramo ceniti tuđi rad. Kako stvari a ni ljude nikada ne smemo uzimati zdravo za gotovo. Jer to nije zdravo ni za osobu kao takvu a ni za samo društvo.

Ali i u toj situaciji opet sam ja ispao kriv. Jer sam te doveo u situaciju da me izbegavaš čekajući da se emocije malo ohlade. Međutim sve to u jednom trenutku jako je počelo da me boli. Smetalo mi je što me izbegavaš što ne želiš više sa mnom nigde da ideš a nikako nisam mogao da komuniciram s tobom jer kada sam i hteo da odemo za moj rođendan u jednu poslastičarnicu u Nušićevoj na kolače mi smo završili na sasvim desetom mestu gde si ti mahom slala poruke sa svog mobilnog telefona. I na kraju se desilo to što se desilo za šta nema nikakvog opravdanja. I u čemu sam ja na sve moguće i zamislive načine KRIV.

Zbog tog uzimanja zdravo za gotovo i bio sam toliko kivan, gnevan i besan. I zato sam ti i rekao da neću više nikada ni na jednom mestu da ti se javim jer je iza toga sledilo nikada izgovoreno jer ti to ni ne zaslužuješ. Zato što si bila hirovita i zato što nisi dovoljno cenila što sam se trudio da uvek za tebe budem negde tu. Ali naravno da sada razumem koliko sam te ja veći deo vremena zapravo gušio. Pre svega svojom nabreklom emocijom.

Takođe malo me je nerviralo i što si insistirala na očuvanju normalne komunikacije kad se vidimo zbog puke socijalne konvencije. Da ne bi došlo do onog famoznog šta će pomisliti svet kada vidi kako ne razgovaramo. A istina je da još u februaru sam ja i bukvalno pobegao od Pavla na jednoj izložbi ne zato što imam bilo šta protiv njega naprotiv već zato što me je on konstantno pitao za tebe a ja više nisam imao šta ni da mu kažem jer smo mi već tada lagano gubili ama baš svaki kontakt. Naprosto u jednom trenutku je u našem odnosu sve postalo toliko mrtvo da ni nije ostalo više bilo šta da umre.

Ti si pametna, hitroumna, pronicljiva i pride nimalo površna osoba. Gotovo pa detinjasto začudna u svojoj nesigurnosti, nesamopouzdanosti i jednoj dirljivoj lakoranjivosti.

Pomalo beogradski lahorasta ali nikako lišena utemeljenja u vrednostima i uverenjima koje zastupaš i kojima si bliska. 12. januara na otvaranju izložbe "Američki pop art" sreo sam Peđu Jovića i Lidiju. Tada mi je dotični gospodin rekao "Evo nas malo družimo se". Kada smo 18. marta poslednji put razgovarali na moju konstataciju da ipak ja nikuda neću niti mogu da odem ti si uzvratila sa "Pa da družimo se".  I nema u tome ničeg lošeg niti ste bilo ti bilo gospodin Peđa hologrami kroz koje više ne teče nikakva krv. Ne naprotiv. Već je to neka vrsta mahinalnog snobizma klasične beogradske opuštene žvake. Malo rasejane ljubaznosti, malo naivnosti jednog deteta koje žvaće svoju žvakaću gumu. Pa malo preterivanja pa malo slave koja počiva na dosadi. Pa malo nas svojevrsnih post-ljudi čija je osnovna tajna da više ne skrivaju ama baš nikakvu tajnu. I onda tako malo kuliramo.

Okupljamo se kao termiti. Pa se iznose opaske i stavovi pa se ponešto kaže i o aktuelnom društvenom poretku. I onda tako u krug pa u krug pa u krug. Jer svi smo mi tako neurotični. Ujutru se odlazi na Festival autorskog filma pa se malo valjaju akreditacije pa se onda pravo sa sinoćnje žurke stiže na prepodnevne projekcije pa se sasvim opušteno s Filharmonije seli na modnu reviju. I tako se svi mi minglujemo i usput pokušavamo nešto da hendlujemo. Malo se ložimo na osamdesete malo na šezdesete, prelistavamo program Kinoteke u nadi da ćemo naići na ciklus Bergmanovih remek-dela pa se malo pohvalimo kako smo čitali Deleza i kako nam je gotivan Žižek. Neprekidno bivamo u nekim projektima, večito smo u nekoj gužvi zatrpani svim mogućim obavezama. I uvek smo bez kinte jer je i to tako cool.

I onda si se pojavila ti. Tako lepa i tako drugačija. Kao ribar koji se zatekao u gradu. Kao žena koja nosi tajnu mora u svojim nedrima. I odjednom svet koji se godinama krio pod ključem pokuljao je napolje. I stvarno sam bio tako srećan pored tebe. Jer ti si ta koja je uvek spremna da poleti i da u letu pozdravi sve ptice koje je okružuju. I zato te je Niče u jednom svom paragrafu iz "Zaratustre" i nazvao Nevena Lakokrila. Jer niko nema tako lakokrili duh kao ti najdraža moja. Jer si ti čudo za kojim sam sve ove godine žudeo a da se ono na kraju ipak dogodilo. I dozvolio sam da nestane. I sada bi bilo ponajbolje kada bih ja nestao. Ali nisam ja te sreće.

A tako sam voleo i tvoj pogled ranjene gazele i tvoju ustreptalost i tvoj povremeni entuzijazam. I sve te tvoje nežne melodije sastavljene od reči koje su ponekad umele da zamirišu i na borove šume a ponekad i na prerije.

I da ponekad mi je došlo i da poljubim tvoje oči i tvoje uši i tvoje grudi i tvoje usne i tvoj trbuh i onih sedam srebrnih gotovo nevidljivih strija i da naposletku pronađem stazu onih mekih dlačica pod tvojim pupkom koje bi me odvele na ono mesto gde je koža najnežnija.

Jer ti si bila jesi i uvek ćeš biti za mene Sve. Jer su tvoje oči tako velike i tako šarene malo plave pa malo zelene pa malo smeđe kao i tvoja kosa ta kosa koja sve oko sebe obasjava svojom toplom svetlošću. Jer ti si nežna i neizbežna. Nevena Prva Veličanstvena. Najlepša, najraskošnija i najdivnija osoba na čitavom ovom svetu. Žena kroz koju svakog dana kao da se čitavim njenim bićem prelama sveža jutarnja svetlost. 

I da tako sam voleo ono nejasno i nesigurno poskakivanje pod tvojom kožom. Tako sam voleo da te svakodnevno dotičem slušajući te očima. Jer ti si za mene nešto nepodnošljivo dragoceno. I fale mi i tvoja reč i tvoja misao i sve što ti nosiš u i oko sebe.

Jer u svetu neprestano ukopanom između užasa rata i strahota mira mi smo iz dana u dan bez prestanka osuđeni na one Gore Stvari.

A ti si za mene, blizino moja najdalja uvek bila Obećanje Boljeg.

I zato te toliko i volim i topim se i nestajem iz dana u dan bez tebe. Moja najdraža.

Volim te, volim te, volim te, volim te, volim te, volim te, volim te, volim te, volim te, volim te volim volim volim volim VOLIM VOLIM VOLIM VOLIM VOLIM!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!

 https://sveoneveni.blogspot.rs/

KLAVIR

Piše: Rastko Ivanović

U jednij sceni iz filma "Klavir", rediteljke Džejn Kempion, Ada ili barem jedna od njih ostaje prikovana za dno okeana vezana lancima za svoj klavir dok druga uspeva da se oslobodi i ispliva na površinu nekog od svojih bilo prethodnih bilo potonjih života. Jer svi smo mi već bili mrtvi pre nego što smo živeli i odatle smo izašli kao živi. Mrtvi smo bili pre i mrtvi ćemo biti posle. Kao što smo mrtvi i za vreme samog života jer nas višestruke smrti prate kao i različiti fantomi koji nisu nužno neprijateljski. Ali tog juna 2017. ja sam bio i te kako živ. Naravno zahvaljujući Neveni i njenom prisustvu u mom životu.

18. juna 2017. LP Duo je u pratnji orkestra Beogradske filharmonije izvodio upravo kompozicije Majkla Najmana iz filma "Klavir".

Krajem prošlog veka Najman je svojim inovativinim i progresivnim delima reformisao svet klasične muzike. U pitanju su dela koja ne samo da nisu odbijale ljude koji inače ne slušaju klasičnu muziku već su širom prigrlila i one zaljubljene u pop i rok zvuk. Jer u svojoj eklektičnoj mreži zvukova i uticaja Najman je uspeo da poveže Mocarta i Persla s jedne s rokenrolom pedesetih s druge strane kao i sa kvazi-feminističkim tekstovima sumerske provenijencije i još čitavim nizom drugih pikantnih uticaja koji će nepovratno olabaviti granice između umetničke i popularne muzike. A nešto slično su godinama uinazad radili i Andrija Pavlović i Sonja Lončar u okviru svog LP Dua.

Sve kockice su se poklopile i pozvao sam tog četvrtka Nevenu da mi se pridruži na Kolarcu. Rekla mi je kako misli da će stići ali u minut do osam nje još uvek nije bilo. Odgovorila mi je na poziv i rekla da će kasniti i da je bolje da ja uđem sam.

U pauzi koncerta Nevena mi je ostavila poruku u kojoj je napisala kako je prvu polovinu koncerta preslušala u foajeu Kolarca budući da je slučajno naletela na drugaricu, kojoj je pao šećer pa su morale da skoknu do obližnje pekare kako bi ova nešto prezalogajila. U tom času nadamnom se svojim čvrstim, vlaknastim i jednoobraznim telom nadvila Vesna i rekla mi kako sam ja dobar i naivan a kako Nevena stalno nešto laže i koristi druge ljude. Po završetku koncerta Nevena se pred nama pojavila u društvu svoje drugarice. Bila je to Marija.

Upravo tad negde iz mraka Kinoteke došao je i specijalista za Crni talas i hip-hop Greg De Kjur, s kojim smo kratko proćaskali nakon što smo krenuli dalje u noć.

Veče pre koncerta u Beogradu je u okviru Filozofskog teatra u Narodnom pozorištu gostovao eminentni filozof i kulturni kritičar Boris Buden. Tom prilikom sam s njim poveo razgovor o teologiji oslobođenja. O tome kako Isus zapravo nije poticao na socijalnnu stabilnost već na socijalne nemire. Jer u njegovom slučaju radilo se o nemilosrdnoj ljubavi, o onoj ljubavi koja svoju razliku u svet uvodi bilo putem ognja i mača bilo putem srpa i čekića. A u oba slučaja ma koliko bili grubi mi da bismo sproveli ovu nemilosrdnu ljubav moramo i ostati nežni. Jer kako je čuveni revolucionar voleo da kaže to što ćemo saseći cveće neće zaustaviti Proleće. Budući da je na prethodnom Filozofskom teatru 10. aprila slušala najradikalniju časnu sestru Evrope Terezu Furkadas Marija je itekako dobro korespondirala sa svim ovim idejama.

Jer, Marija je kako ću joj to jednom prilikom reći za mene predstavljala tihi vulkan erudicije. Osobu s kojom ste u razgovoru mogli da meandrirate od tema u rasponu Mshajana budizma preko odbacivanja "čoveka" u delima Mišela Uelbeka pa sve do komentarisanja psihodeličnih košmara u romanima Roberta Bolanja. Ali ono što je bilo daleko bitnije je to što je Marija bila divna osoba puna jedne gotovo pa materinske nežnosti.

Neko pored koga ste mogli da se osetite kao u predivnom zimskom snu u kojem je brzina iznenada usporila. Neko pored koga ste mogli da oslušnete i tišinu to dragoceno sklonište od civilizacije koja je već odavno prerasla ni u šta drugo nego u zaveru buke.

Jer Mariju baš kao ni Nevenu nisu grejale sve te galaksije lajkova pristigle s udaljenih delova Fejsa. Ne, Marija je u svom srcu tražila mir a nikako ne Gugl s njegovom petokrakom. I samim tim Mariji još uvek lajkovi nisu postali deo unutrašnjih organa. Nije bila jedna od onih osoba koje bi jele Smoki pa potom pitale nirvanu da li je smršala i kakva joj je šminka pride.

Ne, Marija je bila neko ko je s ponosom umeo da iznese breme svog Sopstva. I iako će vam sve ovo zaličiti pomalo na "zapadnjački budizam" kao na dominatnu ideologiju našeg globalnog kapitalizma, u kojem nam je potreban uvek neki fetiš koji će nam omogućiti da podnesemo tako često nepodnošljivu istinu, Marija nikako nije bila eksponent naše vajne nove botoks duhovnosti. No, ponekad je i u njoj tinjao bes koji bi s vremena na vreme umela da ispolji na Neveni toj devojčici koja je svuda oko sebe neštedimice rasipala svoju toplu svetlost delujući kao neko ko je čitav svoj život proveo u zemlji ilustrovanih knjiga, dobroćudnih pasa, naranđinih stabala, udaljenih morskih obala i večito nasmejanih lica. Bila je to devojčica, koja se trudila da ugrabi sunce i da se poigra s njegovim koliko oštrim toliko i iskričavim zracima. I zato smo je valjda svi toliko i voleli i bili ljubomorni kada ne bi bila pored nas.

Prolazeći pored Filološkog fakulteta Nevena ga je pomešala s Filozofskim što je kod Vesne kako će mi sutradan reći izazvalo gnev pa je u tom trenutku rešila da nas napusti uz izgovor da žuri na autobuis da bi mi dan kasnije govorila kako je Nevena prevejani manipulant koji se naokolo hvali kako pored porodične kuće ima još i tri stana, kako želi da uzme državljanstvo Španije kao Sefardska Jevrejka i kako ona nije nikakav specijalizand iz radiologije a verovatno čak nije ni doktorka.

I da, Nevena kao neko kome se učinilo da je zakasnila na sve moguće vozove svog života bila je neko ko je oko sebe širio mrežu uglavnom nekih sitnijih laži koje su joj omogućavale da lakše prebrodi noć. Ali je Nevena za mene bila kao nekakav zaseban svemir, kao obeležen kosmos koji se nalazio unutar ovog drugog, plavog, golemog i svetlucavog svemira.

Mi danas živimo u vremenu u kojem pisci loše pišu, jer moraju da se pretvaraju kako im je jezik živ, u vremenu u kojem parlamentarci moraju uzalud da donose zakone kako bi mogli da simuliraju politički život naših nacija larvi i u kome su religije postale bez milost jer ne umeju više ni da pohode a ni da blagosiljaju grobove. I baš zato su nam potrebne sablasti, koje će nam svojim dečijim glasom reći da svi gradovi i jezici Evrope preživljavaju kao duhovi i da samo onaj ko bude znao da bude intiman i prisan sa njima, ko bude umeo da ponovo sroči i upamti oskudne reči i isto takvo kamenje će moči da se nada da će se pred njim otvoriti prolaz u kojem će istorija odnosno život sam konačno i to sasvim iznenada ispuniti svoje obećanje.

A Nevena baš kao i Marija za mene i jesu bile to obećanje o boljem. Nada da ćemo hodajući zajedno uspeti da napravimo put. I izgradimo zajedno most koji će nas provesti iznad ambisa ništavila.

https://sveoneveni.blogspot.rs/

http://fluidnizivot.blogspot.rs/2017/06/najman.html

http://fluidnizivot.blogspot.rs/2017/10/lp-duo.html

PIKNIK KOD FILHARMONIJE

Piše. Rastko Ivanović

Molitva Bogu koji se zove Strast. Tako je na momente zvučalo izvođenje Markezovog klasika Danson no. 2 na koncertu Beogradske filharmonije upriličenom u novobeogradskom bloku br. 13, u nedelju uveče, 25. juna 2017. godine.

Bio je to koncert, koji nas je proveo kroz neke od kraljevskih klasika iz istorije umetničke muzike, upotpunjenih i nekim našim klasičnim kompozicijama, kao i popularnim filmskim temama.

Uz dirigentsku palicu maestra Felca, potpomognutog Zubinom Mehtom, u samom finišu koncerta, imali smo prilikr da čujemo i "Karmen", i "Bolero", i "Igru sablji", i Betovenovu "5. simfoniju", kao i "Radecki marš" za kraj. Uz neizbežni "Marš na Drinu". Koji smo pre nekoliko godina slušali i na jednom od novogodišnjih nastupa, Beogradske filharmonije.

Bilo je to veče koje barem na kratko uspeva da zasija kao ona Rumijeva svetlost koja skida veo s sveta. Ili je i to samo iluzija. 

NAJMAN

Piše: Rastko Ivanović

Majkl Najman je jedan od najznačajinih autora koji su krajem prošlog veka reformisali savremenu klasičnu muziku, stvarajući progresivna i inovativna dela. Pritom, njegova dela ne samo da nisu odbijala publiku koja je pratila klasičnu muziku, već su privlačila i slušaoce koji su slušali druge muzičke žanrove kao što su pop i rok. Barijera između klasične i popularne muzike je srušena, a Najman je kombinacijom najrazličitijih kulturnih elemenata koji su mu bili dostupni, kao što su muzika Persla i Mocarta, rokenrol pedesetih godina, sumerski kvazi-feministički tekstovi i slično stvorio jedinstven i prepoznatljiv eklektični stil.

Pride nije propustio ni da prvi u okvirima savremene umetničke muzike upotrebi reč minimalizam, a nije propustio ni svakovrsne fluksus avanture.

No, za mnoge Najman je ostao neko ko stvara po uši uvredljivu muziku, i eklatantan primer, istinskog intelektualnog lopova. 

Međutim, kako u muzici, bila ona popularna, ili pak klasičlna, nema bezgrešnog začeća, svi smo na ovaj ili na onaj način, osuđeni da se koliko-toliko poigravamo s citatima. Ali samo su neki sposobni da iz toga, nakraju, iznedre i vipe nego osobeni, lićčni stil. A šta je čovek drugo ako ne upravo, to. Stil. 

Najmanovi duhovni srodnici, u kosmosu, umetničke muzike, Sonja Lončar i Andrija Pavlović, iz našeg, LP Dua, pored zapaženih rezultata na polju umetničke, ostvarili su značajne karijere, i na planu popularne muzike. Bilo da govorimo o Jarbolima, Neočekivanoj sili, sastavu Ola Horhe, ili pratećoj postavi, benda, Prti Bege, sastavu, Slatki krek.

Otud su oni i neko ko je na najbolji mogući način, mogao da pibliži Najmanovu muziku, i ovdašnjoj publici, što su upravo i učinili. Na dva koncerta u velikoj dvorani Kolarčeve zadužbine, u četvrtak i petak, 8. i 9. juna, 2017. godine.

Na tim koncetima LP Duo, u pratnji Beogradske filharmonije, učinio je da Najman i njegovo delo zasijaju pred nama, u punomm sjaju. Svirajući emotivne, ali pritom i tehnički vrlo zahtevne Najmanove kompozicije, iz oskarom, nagrađenog filma, "Klavir", Džejn Kempion, ovoga puta, upriličenih za sviranaje na dva klavira, oni su nam, na najbolji mogući način, predstavili zašto je Najmanova muzika, i romantična, i pomalo eklektična, i kad ustreba pomalo i haotična, ali uvek tako, na prvom mestu, hipnotišuće melanholična. 

No, ono što je za jednog čoveka melanholija, to za nekog drugog, ne predstavlja ništa drugo, nego jedan vitalistički elan, kako to jednom ptrilikom reče sam Najman.

Jer, istina ionako nikada ne prebiva u ovoj ili u onoj perspektivi, već upravo u procepu između njih. Ali, ako je emocija već zajednička svima nama onda sam gotovo siguran da su je svi okupljeni te dve večeri na Kolarcu, podjednako osetili. I zato za kraj i LP Duu, i Majklu Najmanu, kao i predivnom orkestru Beogradske filharmonije, možemo reći samo jedno, veliko hvala!