ŽIVOT

 

Piše: Rastko Ivanović

Hiljadama godina vreme se shvatalo kao zagonetna stvar koju niko nikad neće shvatiti. U stvari niko osim Boga. Samo Bog je mogao vešto da kontroliše vreme da bi njime mogao da se bavi, i pored drugih poslova. Da ide u prošlost i putuje u budućnost.

Vreme je najveća zagonetka u svemiru. Ono je svuda oko nas, a pritom je nepojmljivo. Vreme je paradoks. Naučnici su dugo maštali da budu gospodari vremena.

Baš kao što i ljudi barem ponekad pokušavaju da budu gospodari svoje vlastite sudbine. Ali da li je to uopšte moguće? Ili je sve već unapred određeno to jest determinisano. Nekada je argument u prilog ovoj potonjoj tezi bio naš svemogući Bog. Ali otkako je i On okačio tablu s natpisom da Ga više ne uznemiravamo nama kao da je izvučen tepih ispod nogu. Kao da smo se sasvim iznenada obreli u jednom svemiru koji je prema nama posve ravnodušan.

Ali poslednjih godina kao da u vazduhu osećamo jedno potpuno novo iskustvo života. Jednu posve novu percepciju koja probija dosad dominantne linearne narative naših života. Život se naime sada pred nama ukazuje kao kakav mnogostruki protok. Slučajnost i alternativne verzije stvarnosti postale su ključne činjenice našeg vremena. Život doživljavamo ili kao niz višestrukih uvek paralelnih sudbina ili kao različite verzije jedne te iste priče koje se neprekidno ponavljaju.

Ne vidimo li to uostalom u čitavom nizu filmova od "Slepe šanse" ili "Dvostrukog života Veronike" Kišlovskog pa sve do "Vrata sudbine" ili Tikverove "Trči Lola trči".

Čak i ozbiljni istoričari danas objavljuju svoje virtuelne povesti pišući kako su u Kromvelovoj pobedi nad Stjuartima ili u američkom ratu za nezavisnost ključnu ulogu imale često puke slučajnosti.

Na taj način kao da nam je prošlost postala jednako neizvesna kao i budućnost. Ili drugim rečima svi ti potencijalni ishodi nisu nestali već su nastavili da poput kakve sablasti progone ovu našu "istinsku” stvarnost priskrbljujući joj status krajnje lomljivosti i isto tako krajnje otvorenosti.

Svi oni događaji koji se nisu odigrali a mogli su sve ono što je moglo da bude ali ipak nije i sve one reči koje su ostale neizgovorene titrajući negde na samom vrhu našeg jezika nisu iščilele već su zapravo nastavile da egzistiraju u jednoj vrsti virtuelnog stanja preteći da pređu u stanje aktualnosti i ukrste se s našom sadašnjošću čineči je nepostojanom i uvlačeći je u vrtlog onog lavirintskog vremena.

A to je vreme koje egzistira na osnovu one Ničeove moći lažnog. Moći koja je uostalom i osnova same umetnosti. I ta moć čini da virtuelno podriva moć aktuelnog vremena neretko uvlačeći i samu našu sadašnjost u vrtlog prošlosti. Ali u tom vrtlogu, u tom gotovo pa vremeplovu nije cilj u prizivanju samog sećanja kao takvog već u proživljavanju tog jednog toliko priželjkivanog delića prošlosti. Delića koji je gotovo kao po nekom nepisanom pravilu uvek vezan za ljubav. I zato smo mi plivali i plivano i uvek ćemo plivati oko tog jednog trenutka oko kog se zatvara čitav naš život. Jer to je nepokvarivi i nedodirljivi trenutak koji iskri kao sam dijamant u našem narečenom lavirintu vremena.

U mojoj priči taj dijamant je bila jedna žena. Žena koja je ušetala u moj život iznenada poput vetra unoseći u njega radost i pretvarajući nestvarno u stvarno a nemoguće u ono moguće. Žena koja je volela da sanja o drugom vremenu i o drugim vrstama vremena. Žena koja je bila istovremeno nežna poput trske i snažna poput sekire koja je lomila zaleđeno more u meni.

Bila je heroina ne samo mog već i svačijeg života osim svog vlastitog. I uvek je plela neke nove uvek iznova zanimljive priče koje su me neprekidno uveravale da ne postoji realnost izvan već naprotiv samo unutar iluzije.

U svakom trenutku stvarala je neke nove posve imaginarne slike beskrajno superiorne da bi mogle da egzistiraju u ovoj našoj "paloj" realnosti.

Jer u jednoj sadašnjosti koja boluje od nepovratne neuhranjenosti one produktivne imaginacije ona je bila upravo to. Anđeo nekih boljih stvari. Anđeo neke bolje mašte. Anđeo neke bolje imaginacije.

I zato sam je toliko i voleo makar ljubav bila samo simulakrum svega onoga što su svakoliki pesnici i pisci ikad napisali o njoj.

A biti pored Nevene upravo je značilo živeti u nekoj uzbudljivoj knjizi.

I zato Nevena beskrajno hvala.

I izvini zbog svega.

https://sveoneveni.blogspot.rs/

PRIJATELJI

Piše: Rastko Ivanović

- Ovo su nekako dani naređene sreće kada čoveka veoma lako ophrva misao o bekstvu. Tako da potpuno razumem sentiment, koji trenutno osećaš. Valjda mi se zato tako često čini da smo mi kao dve samoće koje se, međusobno, štite. I zato iako mi strašno nedostaješ ovih mesec ipo dana od onog trenutka kada sam te upoznao nikada se ne osećam samim. Jer za mene ti zahvataš sve i prisutna si u svemu. I biti u tvom društvu znači baciti Nojev kaput preko svih onih neprijatnih razmatranja. Sipati u prelepu jamu zaborava sve one krhotine istorije i svo ono "obojeno pošuđe" odavno mrtvih stoleća. Ovu godinu sam započeo kupovinom karte za Barišnjikova i tročasovnim čekanjem u redu za karte za otvaranje ovogodišnjeg FEST-a. Naime, četiri ključna punkta francuskog filma na kraju 20. i početku 21. veka su "Doberman", "Apartman", "Nepovratno" i "Pakt sa vukovima" i sva 4 je obeležio sada već uveliko bivši bračni par Kasel-Beluči. I bilo je lepo pozdraviti barem jednog od njih. Tako da naposletku tih tri sata i nije bilo mnogo, ali ono što sada na kraju ove 2017. godine znam je da sam čitavog svog života čekao tebe i da je svaka sekunda, svaki minut, svaki sat, svaki dan, mesec i godina tog čekanja višestruko vredela. Jer ti si za mene obustava vremena u prostoru i otkrivanje beskonačnosti u tvom predivnom, vidljivom i konačnom telu. I zasuze mi oči od blaženstva i od zahvalnosti dok ovo pišem zato što imam tu neverovatnu privilegiju u svom životu da poznajem tebe i da mogu da te nazovem svojom prijateljicom i ne želim ništa više ali ni ništa manje od toga. Mnogi filozofi su se kroz istoriju sporili na temu može li se biti protiv sreće. Od Aristotela, koji je tvrdio da je to krajnja svrha naših svekolikih života do Ničea, koji je tvrdio da čovek ne žudi, uopšte za srećom i da je to samo odlika Engleza. Ali ono što ja znam je da sam ja zbog jedne Nevene beskrajno srećan. Kako u ovim danima naređene sreće u osvit još jedne godine. A tako i inače. Hvala ti na tome, ali i na svemu ostalom. Volim te svim svojim bićem, do neba i nazad, jer ti ništa manje ni ne zaslužuješ.


- Moja zahvalnost tebi je na kosmičkom nivou!!! Zahvalnost na divnim rečima, na tekstovima i kritikama van ovog sveta, na beskrajnom prijateljstvu i podršci!!! Volela bih da sam tako talentovana kao ti, kako bih mogla da izrazim svoju zahvalnost tebi, kao i svoje prijateljstvo, jer zaista je privilegija biti tvoj prijatelj!!!

 (29. decembar 2017)

https://sveoneveni.blogspot.rs/

http://fluidnizivot.blogspot.rs/2017/02/fest-2017-na-mlecnom-putu.html

http://fluidnizivot.blogspot.rs/2017/03/na-mlecnom-putu.html

https://sveoneveni.blogspot.rs/2018/04/barisnjikov-i-mi.html

BOLJE STVARI

Piše: Rastko Ivanović

Uzimati stvari zdravo za gotovo – nije zdravo. Jednom prilikom Pikaso je sedeo u parku i radio na nekim skicama. Prišla mu je jedna žena koja ga je u prolazu prepoznala. Zamolila ga je odmah da joj na brzinu uradi portret. Nakon par poteza ruke Pikaso je završio posao. Žena je bila prezadovoljna kako je za svega par minuta uspeo da zarobi esenciju njenog karaktera. Na pitanje, "Koliko?“, Pikaso je odgovorio "5000 dolara madam". "Ali zašto pa trebalo Vam je svega par minuta da ga završite?" "Ne draga gospođo bio mi je potreban čitav život".

Pikaso je bio škrtica i lopov pred kojim su njegove kolege redovno skrivale svoja platna. Ali ova priča govori o tome kako uvek moramo ceniti tuđi rad. Kako stvari a ni ljude nikada ne smemo uzimati zdravo za gotovo. Jer to nije zdravo ni za osobu kao takvu a ni za samo društvo.

Ali i u toj situaciji opet sam ja ispao kriv. Jer sam te doveo u situaciju da me izbegavaš čekajući da se emocije malo ohlade. Međutim sve to u jednom trenutku jako je počelo da me boli. Smetalo mi je što me izbegavaš što ne želiš više sa mnom nigde da ideš a nikako nisam mogao da komuniciram s tobom jer kada sam i hteo da odemo za moj rođendan u jednu poslastičarnicu u Nušićevoj na kolače mi smo završili na sasvim desetom mestu gde si ti mahom slala poruke sa svog mobilnog telefona. I na kraju se desilo to što se desilo za šta nema nikakvog opravdanja. I u čemu sam ja na sve moguće i zamislive načine KRIV.

Zbog tog uzimanja zdravo za gotovo i bio sam toliko kivan, gnevan i besan. I zato sam ti i rekao da neću više nikada ni na jednom mestu da ti se javim jer je iza toga sledilo nikada izgovoreno jer ti to ni ne zaslužuješ. Zato što si bila hirovita i zato što nisi dovoljno cenila što sam se trudio da uvek za tebe budem negde tu. Ali naravno da sada razumem koliko sam te ja veći deo vremena zapravo gušio. Pre svega svojom nabreklom emocijom.

Takođe malo me je nerviralo i što si insistirala na očuvanju normalne komunikacije kad se vidimo zbog puke socijalne konvencije. Da ne bi došlo do onog famoznog šta će pomisliti svet kada vidi kako ne razgovaramo. A istina je da još u februaru sam ja i bukvalno pobegao od Pavla na jednoj izložbi ne zato što imam bilo šta protiv njega naprotiv već zato što me je on konstantno pitao za tebe a ja više nisam imao šta ni da mu kažem jer smo mi već tada lagano gubili ama baš svaki kontakt. Naprosto u jednom trenutku je u našem odnosu sve postalo toliko mrtvo da ni nije ostalo više bilo šta da umre.

Ti si pametna, hitroumna, pronicljiva i pride nimalo površna osoba. Gotovo pa detinjasto začudna u svojoj nesigurnosti, nesamopouzdanosti i jednoj dirljivoj lakoranjivosti.

Pomalo beogradski lahorasta ali nikako lišena utemeljenja u vrednostima i uverenjima koje zastupaš i kojima si bliska. 12. januara na otvaranju izložbe "Američki pop art" sreo sam Peđu Jovića i Lidiju. Tada mi je dotični gospodin rekao "Evo nas malo družimo se". Kada smo 18. marta poslednji put razgovarali na moju konstataciju da ipak ja nikuda neću niti mogu da odem ti si uzvratila sa "Pa da družimo se".  I nema u tome ničeg lošeg niti ste bilo ti bilo gospodin Peđa hologrami kroz koje više ne teče nikakva krv. Ne naprotiv. Već je to neka vrsta mahinalnog snobizma klasične beogradske opuštene žvake. Malo rasejane ljubaznosti, malo naivnosti jednog deteta koje žvaće svoju žvakaću gumu. Pa malo preterivanja pa malo slave koja počiva na dosadi. Pa malo nas svojevrsnih post-ljudi čija je osnovna tajna da više ne skrivaju ama baš nikakvu tajnu. I onda tako malo kuliramo.

Okupljamo se kao termiti. Pa se iznose opaske i stavovi pa se ponešto kaže i o aktuelnom društvenom poretku. I onda tako u krug pa u krug pa u krug. Jer svi smo mi tako neurotični. Ujutru se odlazi na Festival autorskog filma pa se malo valjaju akreditacije pa se onda pravo sa sinoćnje žurke stiže na prepodnevne projekcije pa se sasvim opušteno s Filharmonije seli na modnu reviju. I tako se svi mi minglujemo i usput pokušavamo nešto da hendlujemo. Malo se ložimo na osamdesete malo na šezdesete, prelistavamo program Kinoteke u nadi da ćemo naići na ciklus Bergmanovih remek-dela pa se malo pohvalimo kako smo čitali Deleza i kako nam je gotivan Žižek. Neprekidno bivamo u nekim projektima, večito smo u nekoj gužvi zatrpani svim mogućim obavezama. I uvek smo bez kinte jer je i to tako cool.

I onda si se pojavila ti. Tako lepa i tako drugačija. Kao ribar koji se zatekao u gradu. Kao žena koja nosi tajnu mora u svojim nedrima. I odjednom svet koji se godinama krio pod ključem pokuljao je napolje. I stvarno sam bio tako srećan pored tebe. Jer ti si ta koja je uvek spremna da poleti i da u letu pozdravi sve ptice koje je okružuju. I zato te je Niče u jednom svom paragrafu iz "Zaratustre" i nazvao Nevena Lakokrila. Jer niko nema tako lakokrili duh kao ti najdraža moja. Jer si ti čudo za kojim sam sve ove godine žudeo a da se ono na kraju ipak dogodilo. I dozvolio sam da nestane. I sada bi bilo ponajbolje kada bih ja nestao. Ali nisam ja te sreće.

A tako sam voleo i tvoj pogled ranjene gazele i tvoju ustreptalost i tvoj povremeni entuzijazam. I sve te tvoje nežne melodije sastavljene od reči koje su ponekad umele da zamirišu i na borove šume a ponekad i na prerije.

I da ponekad mi je došlo i da poljubim tvoje oči i tvoje uši i tvoje grudi i tvoje usne i tvoj trbuh i onih sedam srebrnih gotovo nevidljivih strija i da naposletku pronađem stazu onih mekih dlačica pod tvojim pupkom koje bi me odvele na ono mesto gde je koža najnežnija.

Jer ti si bila jesi i uvek ćeš biti za mene Sve. Jer su tvoje oči tako velike i tako šarene malo plave pa malo zelene pa malo smeđe kao i tvoja kosa ta kosa koja sve oko sebe obasjava svojom toplom svetlošću. Jer ti si nežna i neizbežna. Nevena Prva Veličanstvena. Najlepša, najraskošnija i najdivnija osoba na čitavom ovom svetu. Žena kroz koju svakog dana kao da se čitavim njenim bićem prelama sveža jutarnja svetlost. 

I da tako sam voleo ono nejasno i nesigurno poskakivanje pod tvojom kožom. Tako sam voleo da te svakodnevno dotičem slušajući te očima. Jer ti si za mene nešto nepodnošljivo dragoceno. I fale mi i tvoja reč i tvoja misao i sve što ti nosiš u i oko sebe.

Jer u svetu neprestano ukopanom između užasa rata i strahota mira mi smo iz dana u dan bez prestanka osuđeni na one Gore Stvari.

A ti si za mene, blizino moja najdalja uvek bila Obećanje Boljeg.

I zato te toliko i volim i topim se i nestajem iz dana u dan bez tebe. Moja najdraža.

Volim te, volim te, volim te, volim te, volim te, volim te, volim te, volim te, volim te, volim te volim volim volim volim VOLIM VOLIM VOLIM VOLIM VOLIM!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!

 https://sveoneveni.blogspot.rs/