MAJČIN GLAS

Sreda, 2. januar 2019. Svet je, kao i Bog, bio strahovito nem. Šta god da je dolazilo i šta god da se očekivalo, neminovno, se pretvaralo u - Ništa. Jer, Ništa i jeste savršeno budući da spram njega, samo i jedino stoji, upravo, Ništa. I onda u jednom trenutku na TV-u se ukazala Ona. Krenulo je sa "Zabranjenim gradom", a bile su tu i "Suze s ledom" i "Idi dok si mlad" i parčići naših pojedinačnih sudbina dovedeni su do tačke univerzalnog usijanja, do onog mesta na kome se kristalizuju sve naše pobede i svi naši porazi. Do onog mesta, kada nam ostaje samo da raširimo ruke kao da ponovo pokušavamo da zagrlimo odavno izgubljeno detinjstvo ili neku davno izgubljenu ljubav ili već nešto nalik tome do čega nas dovodi glas Svetlane Ražnatović, taj glas koji je okaljan grehom vlastite posebnosti, kao nijedan glas ni pre, a ni posle njega.

(SZB, Beograd, 2. januar 2019.)

Pokušaj ponovo, pogreši ponovo, pogreši bolje

Piše: Rastko Ivanović

 Na pitanje da li čovek ima dobru ili zlu moralnu "prirodu", postoje samo četiri odgovora:
1. čovek je dobar.
2. čovek je zao.
3. čovek nije ni dobar ni zao.
4. čovek je i dobar i zao.

Postoji mnogo primera za 1. u obliku raznoraznih dobrih dela, ali isto tako i mnogo primera za 2. u obliku zlodela - oba ova odgovora potcenjuju složenost našeg delanja. Predstavnici i 1. ili 2. mogu tvrditi da smo po prirodi dobri ili zli i da se stoga ili udaljavamo od dobra i postajemo lošiji, ili da uspevamo da se borimo protiv svog urođenog zla i postajemo bolji ljudi. Ipak, ovim tvrdnjama nedostaju dokazi - morali bi da pronađu "prirodnog" čoveka i da dokažu njegovu dobrotu ili zlo. A količina primera za 1. i 2. negira 3. ali se 3. može shvatiti tako kao da se rađamo moralno neutralni, a tek zatim postajemo dobri ili zli. To je logično zato što se novorođenčetu teško mogu pripisati moralne osobine, pošto mu nedostaje svest o samom sebi i moralni pojmovi. To novorođenče, međutim, odrasta, a kada odraste, postaje i moralno biće - tada nije dobro ili zlo, već i dobro i zlo. U svetu lepe književnosti ima likova koji su samo dobri ili zli, ali u stvarnom svetu su svi ljudi i dobri i zli. Dakle, mogućnost i najuverljivija je kad govorimo o ljudima koji su stekli moralnu svest.

Mi smo slobodni i upravo stoga nismo samo dobri ili zli. Šeling je u pravu kad kaže da je sloboda u početku sloboda izbora dobra i zla. Ali kad je ta sloboda operativna, time što vršimo izbor, nikada nije sloboda za dobro ili zlo. Mi smo dobri i zli, ne samo u tom smislu što ponekad činimo dobro, a ponekad zlo, već što su oba suštinski značajna za shvatanje nas samih. 

Međutim, gledajući u tebe ja sam shvatio da su antički Grci bili u pravu kada su izjednačavali Dobro sa Lepim. A zašto je to tako ti si pokazala zaista bezbroj puta. U svakoj situaciji kada mi je bilo loše  a ponajviše kada je preminuo otac jedne nama i te kako drage osobe.

A svaka smrt zapravo podrazumeva nestanak čitavog jednog sveta. Sveta koji kao takav nikada više neće uskrsnuti niti se pojaviti. I zato smrt jednog prijateljtva nalikuje na život u svetu posle kraja sveta.

Jer ni naše roditelje kao ni zemlju rođenja nikada nismo birali. Oni su stvar kako genetske lutrije tako i kosmičkog udesa. A prijatelje jesmo i zato su oni naša druga porodica često i bitnija od one po krvi.

I zato je naš raskid na mene ostavio dublji trag od smrti nekih od najbližih krvnih srodnika. Jer ti za mene zaista jesi bila moj Bog.

Kako mi je rekla jedna gospođa u tvom društvu ja sam uvek delovao poput nekog bespomoćnog detenceta koje bi za tebe uradilo sve što mu zatražiš.

Jer ti za mene ni nisi bila ništa drugo nego sam Bog. Ali Boga nikada ne možemo imati za prijatelja. Barem iz tri razloga.

Prvi je naša nepobitna udaljenost. Jedna vrsta nesamerljivosti između mene i Njega.

Drugi je taj što prijatelja uvek moramo voleti onakvog kakav on upravo i jeste. Dakle, ne smemo ga nikako obogotvoriti.

I treći i najvažniji je taj, kako navodi Aristoel, što Bogu uistinu ni ne treba prijatelj. Jer Bog u svojoj savršenosti ne misli drugo već isključivo samog sebe.

A nama ljudima nema mišljenja bez drugog. I zato kako kaže stara formula mislim dakle mislim drugog. Jer prijateljstva kao ni mišljenja nema bez philia. I onaj ko je mrtav za ljubav ili za prijateljstvo taj je u svakom slučaju mrtav i za mišljenje.

Sve drugo potpada u domen savršenog prijateljstva koje kao takvo uvek ubija samo sebe. A čini mi se da smo mi upravo za time i žudeli. I na taj način smo izneverili vlastita očekivanja i proneverili poverenje onog drugog.

Kada sam sredinom marta usled niza okolnosti postao najslabiji i najranjiviji desio se onaj susret u Sava centru koji je izazvao neslučeni gnev u meni. I uradio sam nakon toga ono što nisam mislio da bih ikada ikome mogao da uradim. Jer taj susret delovao je na mene poput zabadanja noža u leđa. Ili u srce.

Ali jedno je sigurno. A to je da ja nikada nisam želeo da tebi budem teg oko vrata. Nisam želeo da ti otežam bilo šta a ponajmanje da te optužujem kako si negde izašla tada i tada a da to od mene kriješ. Jednostavno, u jednom trenutku dosadilo mi je da glumim budalu. Shvatio sam da si usled moje provale osećanja u novembru 2017. počela da me izbegavaš. Makar i pomalo. I na kraju si to i morala da priznaš na jedinom mestu koje je bilo primereno jednoj ovako neprimerenoj situaciji.

A meni je zaista žao.

Žao mi je što sam u novembru kada nam je bilo čini mi se najlepše odlučio da pred tebe rasprostrem tepih svojih nabujalih osećanja.

A žao mi je što i 25. februara na tvoje pitanje da li sam te ja nečime povredila nisam odgovorio rečima "ne, nisi. Jer ti si onaj trenutak kada istorija to jest život sam konačno sasvim iznenada ispuni svoje obećanje". Obećanje o boljem.

I žao mi je naposletku zbog onoga pred čime i same reči kapituliraju spuštajući svoju zastavu pravo na pola koplja.

A žao mi je i zbog svih onih hipertrofiranih ljubavnih poruka od 26. marta ove godine. A bilo ih je čini mi se 103!

A tebi s druge strane beskrajno HVALA.

Hvala ti što si me naučila da opstajem i na svetlosti dana ali i na tome što si me naučila kako da održavam i ispunjenost usred ništavila.

Hvala ti i na tome što si me naučla kako da usred zime uvek u sebi pronađem nepobedivo leto. I da kako je to Kami govorio ne naričem nad umom nego da se jednostavno potrudim oko njega.

I na kraju hvala ti što si me naučila da ponovo sanjam.

Na jednom mestu, u svojoj čuvenoj poemi, "Američki san", veliki nemački reditelj Vim Venders kaže kako se najnoviji kapitalizam može afirmisati samo direktnim laganjem pravo u oči. I on to mora se priznati radi na daleko prijatniji i na daleko zabavniji način od svojeg najvećeg ideološkog protivnika najnovijeg socijalizma. Jer on nudi savršeno prazne forme za razliku od savršeno praznih sadržaja ovog potonjeg.

Ali postoji nešto u čemu se i jedan i drugi slažu. A to je da su njihovi snovi jednostavno propali. Kao što su i naši zajedno sa njima.


Ali da li to znači da treba da odustanemo. Naravno da ne. Naprotiv. Treba samo da pokušamo ponovo. I da pogrešimo ponovo.

Jer kako to kaže Beket, pokušaj ponovo, pogreši ponovo, ali ovoga puta značajno bolje.

Hvala ti najdraža moja devojčice što si me naučila ovoj najvažnijoj životnoj lekciji.

ŽIVOT

 

Piše: Rastko Ivanović

Hiljadama godina vreme se shvatalo kao zagonetna stvar koju niko nikad neće shvatiti. U stvari niko osim Boga. Samo Bog je mogao vešto da kontroliše vreme da bi njime mogao da se bavi, i pored drugih poslova. Da ide u prošlost i putuje u budućnost.

Vreme je najveća zagonetka u svemiru. Ono je svuda oko nas, a pritom je nepojmljivo. Vreme je paradoks. Naučnici su dugo maštali da budu gospodari vremena.

Baš kao što i ljudi barem ponekad pokušavaju da budu gospodari svoje vlastite sudbine. Ali da li je to uopšte moguće? Ili je sve već unapred određeno to jest determinisano. Nekada je argument u prilog ovoj potonjoj tezi bio naš svemogući Bog. Ali otkako je i On okačio tablu s natpisom da Ga više ne uznemiravamo nama kao da je izvučen tepih ispod nogu. Kao da smo se sasvim iznenada obreli u jednom svemiru koji je prema nama posve ravnodušan.

Ali poslednjih godina kao da u vazduhu osećamo jedno potpuno novo iskustvo života. Jednu posve novu percepciju koja probija dosad dominantne linearne narative naših života. Život se naime sada pred nama ukazuje kao kakav mnogostruki protok. Slučajnost i alternativne verzije stvarnosti postale su ključne činjenice našeg vremena. Život doživljavamo ili kao niz višestrukih uvek paralelnih sudbina ili kao različite verzije jedne te iste priče koje se neprekidno ponavljaju.

Ne vidimo li to uostalom u čitavom nizu filmova od "Slepe šanse" ili "Dvostrukog života Veronike" Kišlovskog pa sve do "Vrata sudbine" ili Tikverove "Trči Lola trči".

Čak i ozbiljni istoričari danas objavljuju svoje virtuelne povesti pišući kako su u Kromvelovoj pobedi nad Stjuartima ili u američkom ratu za nezavisnost ključnu ulogu imale često puke slučajnosti.

Na taj način kao da nam je prošlost postala jednako neizvesna kao i budućnost. Ili drugim rečima svi ti potencijalni ishodi nisu nestali već su nastavili da poput kakve sablasti progone ovu našu "istinsku” stvarnost priskrbljujući joj status krajnje lomljivosti i isto tako krajnje otvorenosti.

Svi oni događaji koji se nisu odigrali a mogli su sve ono što je moglo da bude ali ipak nije i sve one reči koje su ostale neizgovorene titrajući negde na samom vrhu našeg jezika nisu iščilele već su zapravo nastavile da egzistiraju u jednoj vrsti virtuelnog stanja preteći da pređu u stanje aktualnosti i ukrste se s našom sadašnjošću čineči je nepostojanom i uvlačeći je u vrtlog onog lavirintskog vremena.

A to je vreme koje egzistira na osnovu one Ničeove moći lažnog. Moći koja je uostalom i osnova same umetnosti. I ta moć čini da virtuelno podriva moć aktuelnog vremena neretko uvlačeći i samu našu sadašnjost u vrtlog prošlosti. Ali u tom vrtlogu, u tom gotovo pa vremeplovu nije cilj u prizivanju samog sećanja kao takvog već u proživljavanju tog jednog toliko priželjkivanog delića prošlosti. Delića koji je gotovo kao po nekom nepisanom pravilu uvek vezan za ljubav. I zato smo mi plivali i plivano i uvek ćemo plivati oko tog jednog trenutka oko kog se zatvara čitav naš život. Jer to je nepokvarivi i nedodirljivi trenutak koji iskri kao sam dijamant u našem narečenom lavirintu vremena.

U mojoj priči taj dijamant je bila jedna žena. Žena koja je ušetala u moj život iznenada poput vetra unoseći u njega radost i pretvarajući nestvarno u stvarno a nemoguće u ono moguće. Žena koja je volela da sanja o drugom vremenu i o drugim vrstama vremena. Žena koja je bila istovremeno nežna poput trske i snažna poput sekire koja je lomila zaleđeno more u meni.

Bila je heroina ne samo mog već i svačijeg života osim svog vlastitog. I uvek je plela neke nove uvek iznova zanimljive priče koje su me neprekidno uveravale da ne postoji realnost izvan već naprotiv samo unutar iluzije.

U svakom trenutku stvarala je neke nove posve imaginarne slike beskrajno superiorne da bi mogle da egzistiraju u ovoj našoj "paloj" realnosti.

Jer u jednoj sadašnjosti koja boluje od nepovratne neuhranjenosti one produktivne imaginacije ona je bila upravo to. Anđeo nekih boljih stvari. Anđeo neke bolje mašte. Anđeo neke bolje imaginacije.

I zato sam je toliko i voleo makar ljubav bila samo simulakrum svega onoga što su svakoliki pesnici i pisci ikad napisali o njoj.

A biti pored Nevene upravo je značilo živeti u nekoj uzbudljivoj knjizi.

I zato Nevena beskrajno hvala.

I izvini zbog svega.

https://sveoneveni.blogspot.rs/

KOSMIČKI PLES

Piše: Rastko Ivanović

Ples je dokaz istine. Ona vrhovna stvarnost. Možda i naš jedini kanal za pristup značenjima koja prevazilaze mogućnosti naše uvek oskudne verbalizacije i tu tako i ograničavajuću i krutu dualizirajuću prirodu jezika. U tom smislu mogli bismo reći i da je sam Bog plesać. Jer on naime pleše kroz samog čoveka.

A Nevena i njena nezemaljska pojava bili su najbolji mogući dokaz zašto je to tako.

Jer iako kontradiktorna i razdrobljena nekim svojim sumnjama Nevena je u sebi za mene krila i muziku sfera i harmoniju sveta i u celini uzev jednu kosmološku metaforu sveta kao svojevrsnog kosmičkog plesa.

I bilo je bezbroj prilika u kojima sam se i te kako uverio u istinitost gore navedenih reči.

Recimo utorak 19. jul 2017. godine bio je i više nego dobar primer. Išli smo s Marijom od galerije Canvas ka galeriji Doma omladine i Nevena nam je tad ispričala o nekom kvizu u kojem je učestvovala i u kojem je zadatak bio da svako na osnovu prva dva slova svoga imena da najbolji mogući opis sebe. Kako "ne" iz Neveninog imena sluti uvek na neku negaciju njen zadatak je bio prilično težak. Ali moja devojčica se snašla i izgovorila to famozno "nežna i neizbežna". I ona je zaista uvek takva i bila. Uvek spremna da poleti, uvek spremna da mahne u pravcu svih ptica koje su je okruživale. Jer kako reče slavni filozof bila je to Nevena lakokrila.

Na izložbi fotografija Borisa Burića "Strumička ulica" naleteli smo i na Vesnu. Ali ona nas tom prilikom nije videla. Pobegli smo joj tada čini mi se po prvi put.

Spustili smo se Francuskom ulicom u pravcu Dorćol Placa. Tamo se održavao nekakav Dorćolski buvljak. Na putu ka tom mestu Marija je pričala o tome kako prirodu ispunjavaju zaista veliki baseni tišine. I kao da i planine, i jezera i polja kao i čitava nebesa samo čekaju na neki znak kako bi izlili svoju ogromnu tišinu na sve te bučne stvari, koje okružuju naš svakodnevni život u gradovima.

A u Dorćol Placu smo sreli i Đorđa i Barbaru kako ćaskaju s jednim svojim prijateljem koji već duži  niz godina živi i radi u Holandiji.


Veoma brzo utonuli smo u razgovor koji je baš kao u najboljem plesu uklonio svaki duh težine.

Bilo da smo pričali o lutkarskom pozorištu ili o horor filmu kao takvom ili o sjajnim predstavama kakve su "Oni" ili "Tesla i magnetno polje". Jer sve čega smo se tog dana dotakli delovalo je zapravo kao najlepši Nevenin ples.

Jer da se ikada i bavila istim Nevenu bi sigurno zvali Leptir. Jer ma koliko bila i sočna i bujna Nevena je delovala baš kao ružina latica koja s lakoćom pliva kroz vazduh.

Štaviše Nevena je delovala kao da je naučila da trči iste one sekunde kada je prohodala. Kao da joj nikada tokom njenog odrastanja nije bilo dosta skakutanja od jednog pa do drugog stepenika njene predivne porodične kuće.

Uostalom i dan-danas dok šeta ovim našim ulicama ona deluje kako kakva devojčica koja maše nogicama dok jednom petom udara o drugu. Kao kakva devojčica u čije su čvrste pletenice upletene sve nade i svi snovi njene majke.

A čim biste je upoznali vi biste shvatili jedno. Da je svoju putanju u vašim mislima Nevena započela kao umetnica a da je završila baš kao simbol.

Jer Nevena je bila dete koje reprezentuje najviši zamislivi evolutivni stupanj duha. A to je stupanj Duha Igre.

Jer kroz nju kao da je u svakom mogućem trenutku igrao sam Bog.

I zato iako živimo u vremenu u kojem se Bog smatra ekstremno nesigurnom hipotezom ja sam na kraju ipak uspeo da nađem svog Boga.

A njegovo ime glasilo je naravno NEVENA!


https://sveoneveni.blogspot.rs/

Od ljubavi do mržnje

Piše: Rastko Ivanović

I ljubav kao i Bog, verovatno se jedino mogu definisati kroz apofazu. Pre kao ono što nisu, nego kao ono što jesu. Ali i to bi bila sasvim pogrešna definicija. Jer, oni su, uisinu, sve.

Makar to sve, podrazumevalo sve ono što su na temu ljubavi pisali posve različiti pesnici i pisci.

Delo Marine Tucaković, nesumnjivo je ocrtalo mnoge predstave ljubavi u našoj popularnoj folk poeziji. Jedan od njenih vrhunaca je i Džejeva melanholična balada od ljubavi do mržnje.

Tačno dvadeset godina posle njenog izlaska, 1997. godne, beogradska hip hop grupa THC la familia semplovala je ovaj Džejev klasik u svom najnovijem hit-singlu.

Thcf-ova "Od ljubavi do mržnje", kao da svojom atmosferom priziva jedan melanholični svet, koji je na izmaku. Svet, sastavljen kako od neminovno uvek već izgubljene prošlosti, ali i isto tako izgubljene budućnosti. Ali, i svet, koji priziva potrebu za verovanjem u mit. Svet, u kome još postoji volja da se položi žrtva za ono u šta se veruje. Ma koliko to neki smatrali pogrešnim. Svet, u kojem konačno i dalje više vredi autentična egzistencija, negoli anonimna žudnja, da se živi u svetu, u kome stvari tek sporo i dosadno funkcionišu.

MULTIVERZUM

Piše: Rastko Ivanović

Otkako smo počeli da proučavamo noćno nebo, mogli smo da se oslonimo na jednostavnu ideju koja opisuje sve oko nas na Zemlji i izvan nje, sve planete, sve zvezde i sve galaksije. Ta ideja je ono što nazivamo univerzumom.

Za kosmologe univerzum se proteže do najudaljenije tačke sa koje je svetlost uspela da stigne do nas od početka vremena. To je ono što nazivamo vidljivim univerzumom: sferni prostor sa kog je svetlost imala vremena da stigne do nas tokom 13,8 milijardi godina od Velikog praska

Univerzum je, najkraće, zbir svega što vidimo i svega za šta znamo. Prilično dugo nauka je bila potpuno zadovoljna ovim odgovorom. Delovao je sasvim logično.

Ali danas to više nikako nije slučaj. Jer glavno pitanje nije više da li je naš univerzum jedini univerzum već je ključno pitanje koliko univerzuma uopšte postoji? Jer reklo bi se da nigde u vaseljeni ne postoji znak upozorenja svemir se ovde završava. Naprotiv. Samim tim, jedno je danas gotovo izvesno. A to je da je došlo vreme da se pretpostavka o jednom jedinom svemiru pošalje u penziju. Naš je univerzum samo jedan od mnogih univerzuma u ogromnom moru multiverzuma. A što će reći da naš univerzum nalikuje na vrt u kome svaka staza vodi do neke druge staze račvajući se do u beskraj.

Jer u multiverzumu kao da i samo vreme gleda razroko. Pa se tada sve stvari odvijaju u dva ili više smerova, baš kao onaj slavni vetar koji ima tu moć da duva u svim pravcima.

Jer, svi smo mi već bili svuda. I samim tim, ni samo moguće nije više moguće. Jer šta se događa događa se. I u tome je reklo bi se sva tajna multiverzuma u kome ništa više nije istinito, ali je sve postalo tačno.

Ili je stvar jednostavno u izazivanju hazarda, u izazivanju vrtoglavice koja je nama običnim smrtnicima, naprosto, nedokućiva. Jer, Bog ne samo da se igra kockicama, već to čini na krajnje neobične i nama nedokućive načine.