LP DUO

Piše. Rastko Ivanović

Tišina je, kroz istoriju, oduvek bila prisutna u umetnosti. Ona se nalazi na početku i kraju svakog dela, ali i na različite načine ispunjava pojedine segmente umetničkih kompozicija. U tradicionalnoj muzici, tišina ističe zvuk i naglašava početak i kraj fraze, luka, većih i manjih celina, usmerava pažnju na pojedine motive, akcentuje kulminacione tačke i tačke smirenja. U slikarstvu, prazan prostor daje veći intenzitet formi i njenoj punoći, vodi posmatrača do određenih punktuma na slici, dok u filmu učestvuje u vidu izražajnog sredstva u oblikovanju dramske radnje. Tradicionalni diskurs umetnosti mapira tišinu kao senku i pomoćno sredstvo u službi zvuka, slike i filmske dramaturgije, dok u savremenoj umetnosti tišina kao znak stiče ravnopravnost u odnosu na zvuk, kada je eksponirana kao autonoman fenomen. Interesantno je da je i nemi film, koji u sebi tišinu sadrži kao "datost", na početku razvoja filmske umetnosti na svaki način stremio da različitim sredstvima zvukom ispuni projekciju.

Jer, tišina zapravo ni ne postoji. Baš kao ni prazan prostor. 1965. godine Džon Kejdž je ušao u gluvu sobu Univerziteta na Harvardu. Tom prilikom, učinilo mu se da čuje dva zvuka. Jedan visok a drugi dubok. Inženjer, koji je radio u ovoj ustanovi, objasnio mu je da je visoki zvuk bio rad njegoivog nervnog sistema, dok je onaj drugi, duboki, predstavljao cirkulaciju njegove krvi. Ponukan ovim saznanjem Kejdž je zaključio da dok god je živ uvek će biti zvukova. I ti isti zvukovi nastavće da postoje i nakon njegove smrti. U tom smislu, Kejdž kaže da nema apsolutno nikakve potrebe da brinemo za budućnost muzike.

I otad, muzika se, zaista, otvorila za svaki čujni, ili možda bolje rečeno, moguće čujni zvuk. Pa i za onu, najmanju jedinicu zvuka, za kvantni deo zvuka, poznat i kao fonon.

Kako to zvuči kada se izvodi kvantna muzika imali smo prilike da se uverimo u subotu, 21. oktobra 2017. godine, na velikoj sceni Jugoslovenskog dramskog pozorišta, “Ljuba Tadić”, na koncertu LP Dua.

Praćeni impresivnim video-radovima, Metaklinike, uz nesebičnu stručnu podršku profesora Vlatka Vedrala, Sonja Lončar i Andrija Pavlović, poveli su nas ovoga puta na putovanje na kojem se ukrštaju, muzika, nove tehnologije, i naravno kvantna fizika. Od priča o Kazimirovom efektu, pa preko one o vakuumu, oni su svojim izvođenjem inicirali dijalog između ove naše, fizičke realnosti i onog drugog kvantnog sveta. Izvodeći kompozicije Mejeringa, Najmana, Božićevića ili pak Rajlija oni su nas teleportovali među neka nova zvučna prostranstva, koja zahtevaju “nove uši za novu muziku”. Muziku, koja će možda u jednom trenutku biti okaratkterisana kao revolucionarna. Kao uzvišena poput zvezde i iznenadna poput samog noćnog napada.

Tuxedomoon: Dole mesečina

Piše: Rastko Ivanović

Svaki koncert Tuxedomoon predstavlja putovanje slobodnim asocijacijama. To je beskrajno i bezizgledno putovanje u kome na kraju nalazimo pošiljke iz podsvesti.

Nema ničeg novog u činjenici da je svet u pokretu. On je uvek bio u pokretu. Baš kao i umetnik. Štaviše, moderna umetnost je od samog čina svog utemeljenja osuđena na lutanja pustinjama, a sudbina umetnika predstavlja planetarni nomadizam par ekselans.

Umetnik je nomad, on deluje jezikom koji nije ukorenjen u autarhijsku, geografski obeleženu tradiciju, već teži sintezi, kao posledici kulturne memorije raslojene po vertikali i raširene po horizontali. On konstruiše svoju kuću umetnosti, poput nomadskog šatora u pustinji, koja ga štiti ali ga ne prikiva za mesto, niti mu garantuje da će u njoj preživeti. Njemu je potrebna pokretna kuća, u kojoj će se zaustaviti i iz koje će otići.

Ovaj kosmos smucanja, koji je načinio povest flanerstva, određuje u velikoj meri sudbinu najevropskijeg američkog benda - Tuxedomoon. I to unazad tri decenije.

Štaviše, čitava karijera sastava Tuxedomoon može se posmatrati kao razbijanje prepreka i premošćavanje razdora – kako onih interkontinentalnih, tako i između akademskih korena i pop forme, pa i između izražavanja putem različitih formi i medija.

Jer,u kolažu umetničkih i rokerskih činjenica, Tuxedomoon su dislocirli rokenrol iz njegove uobičajene teritorije i prakticiraju ga na svoj apartni način, u jednoj potpuno neuobičajenoj oblasti. To je oblast nadrealističkog teatra prerušavanja i klovnovske sklonosti „da se bude nešto drugo“.

To postaje jasno i na petom nastupu ove neobične skupine u Beogradu.

Tuxedomoon su na binu prepune ’nove’ sale „Amerikana“ stupili dvadesetak minuta pre deset časova. Koncert otvaraju klasikom „Huging the Earth“- u kome se muzički motiv ponavlja kao da nema nameru da se ikad zaustavi. Bolerovska melodija koju diktira klarinet, koji pulsira u samom ritmu neuroze, uranja u hipnotički repetitivnu ritam mašinu dok duboki bas nenametljivo pumpa iz pozadine - poput potmulog zova apokalipse, koja se na našu (ne)sreću, nikada ne događa.

Braun i Rajninger kombinuju vokale. To pomalo podseća na Residentse ali s puno više lepote od začudnosti The Residents. Violina dodaje dramu i lepotu. Pulsirajući i blagi primalni bas gura pesme dalje.

Nemačke i istočnoevropske kabaretske priče stapaju se u ambijentalni i atmosferični kolaž.

Kako je veče odmicalo atmosfera se usijala. Naročito, kada, uz video asistenciju stalnog saradnika Tomija Tadloka, bend svira „Tritone (musica diablo)“, u kojoj kao da Dali, Miro, Barouz i Polok igraju makabrički ples, na taktove maestra Stravinskog, koga prati veliki Majls u društvu sajber Cigana.

U jednom trenutku, kao da ulazimo u bar „Silencio“ iz filma Dejvida Linča,a, već, u sledećem kao da prelazimo na teritoriju meksičke revolucije sa komandantom Markesom u „Muchos Colores“.

„Baron Brown“ - protkan finom melanholijom - suptilno podgreva sinematični senzibilitet benda.

Uzavreli ritam ne prestaje, reverbovani poklič šamanskih dubina kotrlja se u odjecima noar bluza i kraut roka, putujući od Vilijama Barouza i Brajona Gajsina, preko Džona Kejdža do Dejvida Bouvija.

Čitava ova dramaturgija neuzastavnog bega negde drugde, ovog montažnog postrojenja koje rezultuje impresijom sklada, dobija na intenzitetu u sjajnoj, psihodeličnoj ekskurziji - „Everything You Want“.

Pre nego što će izvesti standard „Desire“, Blejn Rejninger, poručuje kako je sve oko nas čudo, što zvuči gotovo okrepljujuće, u vremenu kada „nije problem što ljudi više ne veruju u Boga, nego što veruju svemu. Pa, i medijima“.

Posle „Desire“ publika jaše do ekstaze. Na kraju, bend dugim ovacijama biva vraćen na bis. A, kako i ne bi.

Jer, svaki koncert ovog sastava predstavlja putovanje slobodnim asocijacijama. To je beskrajno i bezizgledno putovanje, u kome jedino što, na kraju, pronalazimno su pošiljke iz podsvesti.

Pa ipak, moramo reći da danas, kada se istorija odvija toliko brzo da sve starije od deset minuta pripada drevnoj istoriji - ni ono što rade Tuxedomoon ne zvuči toliko sveže. Jer, budućnost je odavno zastarela, a avangarda je od bojnog pokliča “dole mesečina” postala ono što prodaje ulaznice.

No, i pored toga, subotnji koncert u Domu omladine je pokazao da je ova muzika rasutih tragova, elektronskih šumova, košmarnih dijagrama, i matematičke egzaktnosti, slobodna onoliko koliko je to jedno Polokovo platno... I potvrdio ono najvažnije - a to je: Tuxedomoon su do danas sačuvali duh pustolovine.

Izvor: B92  | nedelja, 4.11.2012. | 10:29

(http://www.b92.net/kultura/dokolica.php?nav_category=1067&nav_id=657505)