KRAFTWERK

 Piše. Rastko Ivanović

Godina 1977. se iz mnogo razloga može smatrati prekretnicom. To je bila godina kada je pankerski pokret bio u punom zamahu. Njihov moto: "Nema budućnosti", predstavljao je proročanstvo koje je polako osvajalo svet.

Tokom poslednje decenije veka, koji je verovao u budućnost na sceni se pojavila nova utopija i sajber-kultura, koja je utabala put imaginaciji hiper-povezanog i beskrajno moćnog globalnog uma.

A niko taj svet nije bolje zarobio no što je to učinila grupa Kraftwerk. Jer te '77, kada je ulicama brojnih evropskih gradova eksplodiralo nasilje, kada su Stiv Vozniak i Stiv Džobs osnovali "Epl" i na taj način stvorili alat za širenje savremenih informacionih tehnologija, kada je Fransoa Liotar napisao svoje "Postmoderno stanje" dok se ulicama kotrljala poslednja pobuna komunističkog proletarijata, Kraftwerk su već uveliko bili u budućnosti. Naslanjajući se na ideje kojima ih je opskrbio čuveni violinista Emil Šulc kome su na Akademiji u Dizeldorfu predavali i Jozef Bojs i Gerhard Rihter Kraftwerk su krstareći Folksvagenom nemačkim ulicama, upoznajući se s radom pokreta Fluksus lagano razvijali svoju audio-vizuelnu koncepciju, obogaćenu političkim idejama koje su se prostirale dalje od jarkih boja potrošačkog društva obilja formiranog nakon Drugog svetskog rata. Jer Kraftwerk vaja onaj zvuk, kome odgovara jedna boja koja to ni nije, jer je zapravo mikstura svih boja. A to je bela. I otud ne čudi što nema benda koji je više od Kraftwerka uticao na savremenu popularnu kulturu. Kao i na čitav niz žanrova od elektro-popa do tehna. I od hip-hopa do elektro-densa. Od Madone, koja ih je i sempolovala preko Dejvida Bouvija koji je naslovio jednu svoju pesmu po njima, od Coldplaya koji je koristio melodije Kraftwerka za svoje hitove, Afrika Bambaataau, Gerija Numana, Depeche Mode, Darkwood Dub da ne pominjemo. I otud Kraftwerk i dalje jednako uzbuđuju i one koji su godinama odrastali uz njihovu muziku, ali i one za koje su oni nesumnjivi klasici.

Štaviše, prisustvo njihovom konceru u beogradskoj Štark areni na momente vas stavlja u situaciju deteta, koje po prvi put zakoračuje u mrak bioskopske dvorane. Jer audio-vizuelni doživljaj koji vam Kraftwerk nudi i danas deluje kao razglednica iz udaljenih krajeva nekog nama nepoznatog sveta.

Sveta, koji moramo ponovo izmisliti kako bismo konačno u njemu počeli živeti. Sveta, izvan nuklearnih katastrofa koje su anticipirane u njihovoj himni radio-talasima, ali i radijaciji, "Radioaktivity".

Jer, kako je to jednom rekla Bjork, teksture njihove muzike su tako hladne a opet tako tople. Gotovo na trenutke elegične i nostalgične. Nostalgične za jednom budućnošću koja je danas reklo bi se zastarela. Ali posmatrajući ih kroz filter 3D naočara, u rasprodatoj i prilično prohladnoj Areni vama se čini da je odgovor na pitanja ima li nade izvan crne rupe i ima li budućnosti nakon budućnosti ipak, naposletku potvrdan.

33. BEOGRADSKI DžEZ FESTIVAL 2017.

Piše: Rastko Ivanović

"On ie večiti glumac ali prirodni, pošto je izveštaćenost urođeni oblik ljudskosti."

Vitold Gombrović

Ove Gombrovičeve reči mogu se primeniti i na Dejvida Bouvija. Jer, malo je ko, u svom romanu sa puno likova, igrajući sebe, uistinu, igrao svakoga od nas. U toj avanturi neprestanog izmišljanja, neprestanog vajanja samoga sebe, Bouvi se šetao kroz najrazličitije moguće žanrove. Tako se ovaj moderni lord Bajron u večitoj autokreaciji doticao i fanka, i ar-en-bi-a i još mnogo toga drugog. A na svom, poslednjem testamentarnom izdanju "Blackstar", on je režirajući vlastitu smrt, otišao ja jedno džezirano putovanje kroz kosmos. U tom poduhvatu, glavni saradnik mu je bio briljantni američki saksofonista, Doni Mekaslin. Čovek čiji bend demonstrira neverovatnu neukrotivu energiju na sceni, koja nikada ne staje na put čistoj emociji. I tako je i bilo i na zatvaranju, ovogodišnjeg, 33. po redu, izdanja, Beogradskog džez festivala.

Ako se za džez, pomalo stereotipno može reći, da je u pitanju muzika improvizacije, koja neprekidno stvara samu sebe, onda je Doni Mekaslin neko ko nesumnjivo potvrđuje tu tezu. Jer, Mekaslin neguje improvizatorski duh džeza ukrštajući ga sa bogatom zvučnom paletom elektronike i hip-hopa, sa povremenim zakucavanjima u dabu. U toj soničnoj avanturi značajnu podršku mu pruža i neverovatni klavijaturista Džejson Lindnder. Jer, njegove solo eskapade na klvaijaturama zaista treba doživeti uživo. Poigravajući se različitim efektima, on otvara prostor Mekaslinu da izlije svoje srce, kroz svoj 'rog'. I tako sve do trenutka dok nisu srušili kuću i putem Mekaslinovog saksofona, koji na momente štekće kao uzi, nisu doveli publiku do dugog željenog soničnog orgazma.

Ako se prisetimo jednog trenutka, koji se odigrao veće pre zatvaranja, na velikoj sceni Sava centra, kada Džošua Redman kao da greši u završnici jedne od tema, koje je svirao te večeri, a da opet sve deluje tako vešto izrežirano, možemo se zapitati da li improvizacija uopšte postoji. No, to nije ni preterano bitno. Jer, u vremenu, u kome je nemali deo muzičkih, i ne samo muzičkih radova sveden na bezgranično širenje spamova, bivajuči potčinjen veštačkom režimu advertajzinga, džez i dalje odlikuje makar i iluzija stvabnja hirova nepoznatog. I te mogućnosti da se istovremeno putuje u svim mogućim pravcima. Na neka od tih putovanja, povelo nas je i 33. izdanje Beogradskog džez festivala.

Tuxedomoon: Dole mesečina

Piše: Rastko Ivanović

Svaki koncert Tuxedomoon predstavlja putovanje slobodnim asocijacijama. To je beskrajno i bezizgledno putovanje u kome na kraju nalazimo pošiljke iz podsvesti.

Nema ničeg novog u činjenici da je svet u pokretu. On je uvek bio u pokretu. Baš kao i umetnik. Štaviše, moderna umetnost je od samog čina svog utemeljenja osuđena na lutanja pustinjama, a sudbina umetnika predstavlja planetarni nomadizam par ekselans.

Umetnik je nomad, on deluje jezikom koji nije ukorenjen u autarhijsku, geografski obeleženu tradiciju, već teži sintezi, kao posledici kulturne memorije raslojene po vertikali i raširene po horizontali. On konstruiše svoju kuću umetnosti, poput nomadskog šatora u pustinji, koja ga štiti ali ga ne prikiva za mesto, niti mu garantuje da će u njoj preživeti. Njemu je potrebna pokretna kuća, u kojoj će se zaustaviti i iz koje će otići.

Ovaj kosmos smucanja, koji je načinio povest flanerstva, određuje u velikoj meri sudbinu najevropskijeg američkog benda - Tuxedomoon. I to unazad tri decenije.

Štaviše, čitava karijera sastava Tuxedomoon može se posmatrati kao razbijanje prepreka i premošćavanje razdora – kako onih interkontinentalnih, tako i između akademskih korena i pop forme, pa i između izražavanja putem različitih formi i medija.

Jer,u kolažu umetničkih i rokerskih činjenica, Tuxedomoon su dislocirli rokenrol iz njegove uobičajene teritorije i prakticiraju ga na svoj apartni način, u jednoj potpuno neuobičajenoj oblasti. To je oblast nadrealističkog teatra prerušavanja i klovnovske sklonosti „da se bude nešto drugo“.

To postaje jasno i na petom nastupu ove neobične skupine u Beogradu.

Tuxedomoon su na binu prepune ’nove’ sale „Amerikana“ stupili dvadesetak minuta pre deset časova. Koncert otvaraju klasikom „Huging the Earth“- u kome se muzički motiv ponavlja kao da nema nameru da se ikad zaustavi. Bolerovska melodija koju diktira klarinet, koji pulsira u samom ritmu neuroze, uranja u hipnotički repetitivnu ritam mašinu dok duboki bas nenametljivo pumpa iz pozadine - poput potmulog zova apokalipse, koja se na našu (ne)sreću, nikada ne događa.

Braun i Rajninger kombinuju vokale. To pomalo podseća na Residentse ali s puno više lepote od začudnosti The Residents. Violina dodaje dramu i lepotu. Pulsirajući i blagi primalni bas gura pesme dalje.

Nemačke i istočnoevropske kabaretske priče stapaju se u ambijentalni i atmosferični kolaž.

Kako je veče odmicalo atmosfera se usijala. Naročito, kada, uz video asistenciju stalnog saradnika Tomija Tadloka, bend svira „Tritone (musica diablo)“, u kojoj kao da Dali, Miro, Barouz i Polok igraju makabrički ples, na taktove maestra Stravinskog, koga prati veliki Majls u društvu sajber Cigana.

U jednom trenutku, kao da ulazimo u bar „Silencio“ iz filma Dejvida Linča,a, već, u sledećem kao da prelazimo na teritoriju meksičke revolucije sa komandantom Markesom u „Muchos Colores“.

„Baron Brown“ - protkan finom melanholijom - suptilno podgreva sinematični senzibilitet benda.

Uzavreli ritam ne prestaje, reverbovani poklič šamanskih dubina kotrlja se u odjecima noar bluza i kraut roka, putujući od Vilijama Barouza i Brajona Gajsina, preko Džona Kejdža do Dejvida Bouvija.

Čitava ova dramaturgija neuzastavnog bega negde drugde, ovog montažnog postrojenja koje rezultuje impresijom sklada, dobija na intenzitetu u sjajnoj, psihodeličnoj ekskurziji - „Everything You Want“.

Pre nego što će izvesti standard „Desire“, Blejn Rejninger, poručuje kako je sve oko nas čudo, što zvuči gotovo okrepljujuće, u vremenu kada „nije problem što ljudi više ne veruju u Boga, nego što veruju svemu. Pa, i medijima“.

Posle „Desire“ publika jaše do ekstaze. Na kraju, bend dugim ovacijama biva vraćen na bis. A, kako i ne bi.

Jer, svaki koncert ovog sastava predstavlja putovanje slobodnim asocijacijama. To je beskrajno i bezizgledno putovanje, u kome jedino što, na kraju, pronalazimno su pošiljke iz podsvesti.

Pa ipak, moramo reći da danas, kada se istorija odvija toliko brzo da sve starije od deset minuta pripada drevnoj istoriji - ni ono što rade Tuxedomoon ne zvuči toliko sveže. Jer, budućnost je odavno zastarela, a avangarda je od bojnog pokliča “dole mesečina” postala ono što prodaje ulaznice.

No, i pored toga, subotnji koncert u Domu omladine je pokazao da je ova muzika rasutih tragova, elektronskih šumova, košmarnih dijagrama, i matematičke egzaktnosti, slobodna onoliko koliko je to jedno Polokovo platno... I potvrdio ono najvažnije - a to je: Tuxedomoon su do danas sačuvali duh pustolovine.

Izvor: B92  | nedelja, 4.11.2012. | 10:29

(http://www.b92.net/kultura/dokolica.php?nav_category=1067&nav_id=657505)