U TVOJOJ KOSI

Bila je nedelja. Vraćali smo se sa Džez festivala. Rekla si mi kako moraš da požuriš kući da opereš svoju bujnu kosu. Setio sam se odnekud Miloševića koji je molio Čedu da pre odlaska u Hag opere Miri kosu. I ja sam želeo da isto učinim sa tvojom. Želeo sam da zaronim u hemisferu koja se krila u njoj. Te noći voda je padala. Padala je preko ramena devojke. Padala je preko ramena Nevene. Bila je to voda, koja je kao u Vilijamsovoj pesmi, padala kroz svetao vazduh. Bila je to voda što je stvarala bazen u asfaltu. Prljava ogledala sa oblacima i zgradama, za to vreme, sunovratila su se na krov tvoje zgrade, na tvoje bližnje i na tvoju kosu. Neki bi to nazvali kišom. I sve to se odigravalo u tvojoj kosi. Jer je ona u sebi krila čitav jedan svemir. I moja duša je svaki put kada bi joj se približila lebdela na njenim mirisima kao što su druge duše lebdele na talasima muzike. U tvojoj kosi krije se čitav jedan svet pun jedara i jarbola u kojima leže velika mora čiji me monsuni nose prema blaženim podnebljima gde je prostor plavetniji i dublji a gde vazduh postaje mirišljav. Tamo u tvojoj kosi gde su skrivena čitava polja gardenija. Tamo gde su skrivene klupe pored mora do kojih bih katkad odlazio uveče da spavam.

Tamo u tvojoj kosi čak i autobusi dolaze na vreme. U njoj je položen i balon koji muževni i nežni crnci tokom noći tegljaju iz “Pionira” kako bi otputovali ujutru negde daleko, daleko…

Tu, u tvojoj kosi pronašao sam i staru pisaću mašinu sa samo jednim slovom. “N”. Kako bih mogao doveka da pišem samo o tebi. Nevena.

A milujući tvoju kosu naišao sam na nanose malaksale tuge što su me setile na noći ispunjene paranojom i iskrzane anksioznošću u danima kada se putovalo nakraj noći.

Ali tamo, u toplom domu tvojih kosa udisao sam i miris duvana pomešan sa opijumom i sa šećerom. Tamo sam udahnuo svu slatkoću tvoga bića. Pojeo sam tvoje pletenice i zagrizao tvoje pramenove. Jedući ih ponovo sam osetio ukus naših uspomena. Setio sam se onog devetog aprila kada smo se upoznali i onog 11. aprila kada je sve počelo da se kotrlja.

I do danas ne može da stane i neće da stane.

Do kraja sveta i do kraja ovog veka.

Najdraža.

33. BEOGRADSKI DžEZ FESTIVAL 2017.

Piše: Rastko Ivanović

"On ie večiti glumac ali prirodni, pošto je izveštaćenost urođeni oblik ljudskosti."

Vitold Gombrović

Ove Gombrovičeve reči mogu se primeniti i na Dejvida Bouvija. Jer, malo je ko, u svom romanu sa puno likova, igrajući sebe, uistinu, igrao svakoga od nas. U toj avanturi neprestanog izmišljanja, neprestanog vajanja samoga sebe, Bouvi se šetao kroz najrazličitije moguće žanrove. Tako se ovaj moderni lord Bajron u večitoj autokreaciji doticao i fanka, i ar-en-bi-a i još mnogo toga drugog. A na svom, poslednjem testamentarnom izdanju "Blackstar", on je režirajući vlastitu smrt, otišao ja jedno džezirano putovanje kroz kosmos. U tom poduhvatu, glavni saradnik mu je bio briljantni američki saksofonista, Doni Mekaslin. Čovek čiji bend demonstrira neverovatnu neukrotivu energiju na sceni, koja nikada ne staje na put čistoj emociji. I tako je i bilo i na zatvaranju, ovogodišnjeg, 33. po redu, izdanja, Beogradskog džez festivala.

Ako se za džez, pomalo stereotipno može reći, da je u pitanju muzika improvizacije, koja neprekidno stvara samu sebe, onda je Doni Mekaslin neko ko nesumnjivo potvrđuje tu tezu. Jer, Mekaslin neguje improvizatorski duh džeza ukrštajući ga sa bogatom zvučnom paletom elektronike i hip-hopa, sa povremenim zakucavanjima u dabu. U toj soničnoj avanturi značajnu podršku mu pruža i neverovatni klavijaturista Džejson Lindnder. Jer, njegove solo eskapade na klvaijaturama zaista treba doživeti uživo. Poigravajući se različitim efektima, on otvara prostor Mekaslinu da izlije svoje srce, kroz svoj 'rog'. I tako sve do trenutka dok nisu srušili kuću i putem Mekaslinovog saksofona, koji na momente štekće kao uzi, nisu doveli publiku do dugog željenog soničnog orgazma.

Ako se prisetimo jednog trenutka, koji se odigrao veće pre zatvaranja, na velikoj sceni Sava centra, kada Džošua Redman kao da greši u završnici jedne od tema, koje je svirao te večeri, a da opet sve deluje tako vešto izrežirano, možemo se zapitati da li improvizacija uopšte postoji. No, to nije ni preterano bitno. Jer, u vremenu, u kome je nemali deo muzičkih, i ne samo muzičkih radova sveden na bezgranično širenje spamova, bivajuči potčinjen veštačkom režimu advertajzinga, džez i dalje odlikuje makar i iluzija stvabnja hirova nepoznatog. I te mogućnosti da se istovremeno putuje u svim mogućim pravcima. Na neka od tih putovanja, povelo nas je i 33. izdanje Beogradskog džez festivala.

Beogradski džez festival

Piše: Rastko Ivanović

Često se govorilo da džez ne postoji zahvaljujući Americi već uprkos njoj. Slaveći apsurd, neznanje, intelektualnost i seksualnost, džez kroz svoju istoriju govori o slobodi i oslobađanju Afroamerikanaca koji nisu bili slobodni u jednoj slobodnoj zemlji.
 

Četrdeset i pet godina posle Kingovog I have a dream govora i pedesetak godina nakon što su malim ekranima diljem SAD gospodarili jednobojni protagonisti serije Leave A To Beaver, danas u vreme viška demokratije i manjka sloboda, stvara se atmosfera neke nove Amerike sa licem svih duginih boja koja je nestrpljivo čekala i na kraju dočekala svog "Tajgera Vudsa bez štapova za golf". Saundtrek tog međurazdoblja od pedesetak godina i glavni svedok svih duhovnih, umetnčkih i političkih gibanja tog vremena bio je džez.

I osamdesetih kada se na američkoj televiziji pojavio prvi afroamerički sitkom The Cosby show na njegovoj špici čula se jedna truba. I to ne bilo kakva. Bila je to truba Džona Fadisa, čoveka koji je svirao na otvaranju ovogodišnjeg, 24. po redu izdanja Beogradskog džez festivala. Festivala koji je ove godine otvorila njegova ekselencija Kameron Manter, ambasador Sjedinjenih Američkih Država u Srbiji, svirajući naslovnu temu iz filma Mo Better Blues Spajka Lija. Pred kraj koncerta Fadisu praćenom Big Bendom RTS-a ponovo se na sceni pridružio Manter simpatično finiširajući uvodni nastup na ovogodišnjem festivalu. Tako se od početaka festivala kada su u Beogradu u istom trenutku binu delili Djuk Elington, Dizi Gilespi, Art Blejk, kao i 4000 ljudi u Pioniru koji su svakog oktobra disali džez, pa preko đžem sešn ekstravaganci Četa Bejkera koje su putovale na kraj noći i prvog beogradskog nastupa Majlsa Dejvisa do izolacionističke zaslepljenosti devedesetih kada je festival ugašen došlo do 2004. godine kada je Dom omladine obnovio Džez festival da bi na prvoj večeri 24. BJF-a doplesali do ponovnog makar i prividnog sjedinjenja. Sjedinjenja u ritmu džeza koji je, kako je govorio Čet Bejker, muzika koja najbolje briše prašinu sa svakodnevice.

Duhovni sin Dizija Gilespija i ujak alternativnog hip-hop producenta Madliba, Džon Fadis je prve večeri festivala (Dom sindikata, Trumpet Summit, 24.10.) na trenutke pokazao svu prodornost i neobuzdanost zvuka svoje trube, ali se pre svega pokazao kao prvoklasni kontrolor duha, animator i arhitekta trenutka koji svaku situaciju u džez duhu prinosi na oltar neizvesnosti, sve vreme nastupa izvanredno zabavljajući i sebe i publiku koja je dobrano ispunila veliku salu Doma sindikata. Fadisovo poigravanje sa opusom Dizija Gilespija praćeno osvrtom na Lala Šifrina, kao i finalno sparingovanje sa Kristijanom Skotom konstantno je bilo začinjeno malim i oštrim stakatom dosetki i šali koje su pokazale onu elementarnu neuhvatljivu prirodu džeza.

Kao usaglašavanje različitih stilova i improvizacija, kao stvaranje umetnosti na licu mesta, kao umetnost improvizacije koja stvara samu sebe, pomenuta priroda džeza je do današnjih dana ostala ono mesto gde se u moru suviše istovetnog pronalazi ono različito. I u novom milenijumu džez umesto uloge glavnog junaka pre bira da igra ulogu pametnog posmatrača.

U novom veku u džezu se desio preokret. Nekad je vladalo mišljenje da džez slušaju samo intelektualci da bi devedesete cunamijem elektronska muzike i DJ kulture izmenili način na koji slušamo popularnu muziku. Pojava elektronske i digitalne muzike i porast korišćenja semplova približili su džez alternativnim momcima i devojkama. Celu džez tradiciju sada džez autori kroz tu premisu tumače na nove načine. S druge strane džez uspešno čuva svoju autonomiju izmičući marketinškim strategijama korporativnih grabljivica koje neumoljivo proždiru pop muziku. Drugim rečima, dok su elektronska muzika i alternativni rok postali niše na tržištu, džez i dalje ima moć da preispituje granice popularne muzike i da ih kroz oslobođenu improvizaciju i spontanost transcendira. Takva nesputana permutacija programiranih stilova, podvučena anti-platonističkom idejom po kojoj se ne ide od ideje ka predmetu već od predmeta ka ideji, očuvala je u džezu osobenu moć kreacije koja je nepredvidiva i uvek iznova sposobna da izmiče trendovima.

Na tom balansu tradicije i futurizma postuliran je i program ovogodišnjeg Beogradskog džez festivala prikladno naslovljen Jazz emotions. Na jednom mestu sreli su se klasični džez elementi i nove elektronske mutacije. Tako smo imali čitanje džeza kroz rep u slučaju tromboniste i saksofoniste Dejnija Leonga (kome se na bini pridružila Hana Vučićević na bisu u Domu omladine) kao otkrivanje geneaološkog stabla čiji godovi kriju u sebi arhitekte koji su dizajnirali ovu kulturu. Kulturu čiji je jedan delić predstavljen i ove jeseni u Beogradu.

Veliki ljubitelj asid zvuka Arta Pepera i specijalista za balade, Stefano Di Batista imao je na Kolarcu (25.10.) dinamičan nastup dinamiziran furioznim vratolomijama bubnjara Džefa Tain Votsa, a sve garnirano simpatičnim Batistinim izlomljenim italo-engleskim jezikom.

Markus Vale, provajder retro-brazilskog gruva na internacionalnu klubsku scenu, čovek koji je pomirio hipika i japija u sebi preispisujući istoriju bosa nove dodajući joj začine evro-američkog roka, psihodelije i elektronike, servirajući globalnu muzičku salatu čiji ukus asocira na svitanja na plaži Kopakabane, zajedno sa Vondom Sa isporučio je odličan nastup u ne baš za ovu priliku adekvatnoj dvorani Kolarca (Jazz Emotions, 25.10.). Nakon njegovog nastupa senzualnu atmosferu vrelih tropikana ritmova dodatno su u bioskopskoj sali Doma Omladine (gde bi bilo bolje da je nastupio i Vale) zagrejali Zuco 103 svojim, ma koliko linearnim konceptom obojenim instant egzotikom toliko i komunikativnim i koketnim miksom džezi gruva, brejkbita i dramenbejsa.

Energični i suptilni džez alt Patriše Barber (Piano Night, Kolarčeva zadužbina, 26.10.) sa sporadičnim revizionističkim osvrtima na Kola Portera bio je idealan za večernje kontemplacije uz viski, dok je pravilno raspoređeni nastup virtuoza na oudu Rabiha Abu-Kalila (String Heroes, Dom Sindikata, 27.10., nažalost izostao je nastup Birelija Lagrena) krcat tragovima orijentalnih bluz ornamenata u mističkom dijapazonu arapskog melosa i portugalskog fada imao omamljujuće efekte.

Rambov amblematični hipertrofirani rableovski spoj nespojivog poodavno propušten kroz filtere free-jazz improvizacija samo je ozvaničen na ovogodišnjem festivalu uobičajeno efektnim nastupom Svjetskog Mega Cara (DOB, 26.10.). Nastupi Jarona Hermana (Piano Night, Kolarčeva zadužbina) i Kristijana Skota (Trumpet Summit, Dom Sindikata) svojim pomeranjem u istom pravcu predstavljali su mahom školski primer uredno navežbane sterilne demonstracije bez iznenađenja. Ovi nastupi su odudarali od pravog džeza koji permanentno tera da se skrene sa zacrtanog puta. Onog džeza u kome je delo veliko samo ukoliko neprestano gradi i stvara novu varijantu samoga sebe.

Upravo traganje za onim skrivenim, nepredstavljivim kako u rokenrolu tako i u džezu jeste ono što izdvaja sastav The Bad Plus. U jednom trenutku melodični i kontemplativni u drugom raspoloženi za desantni udar gruvajućih bas linija The Bad Plus sa scene emituju neverovatnu količinu energije koja eksplodira u bravuroznim reinterpretacijama kubistički razlomljenih indie klasika Nirvane, Flaming Lipsa, Wilcoa u kojima naročito svojim lucidnim solo istupima prednjači bubnjar Dejvid King.

Suma uzbuđenja u nastupu sastava The Bad Plus (DOB, 27.10.) je nemerljiva. Svako dalje njeno opisivanje sankcionisalo bi lepotu koja nas je te večeri odvela u džez zemlju paradoksa i neprilagođenosti u kojoj sve ono svakodnevno, i suviše poznato, makar na kratko, postaje nepoznata planeta.

Tim putem je na najlepši mogući način završen ovogodišnji 24. Beogradski Džez festival.

(B92 | petak, 7.11.2008. | 16:54)
(http://www.b92.net/kultura/moj_ugao.php?nav_category=556&yyyy=2008&mm=11&nav_id=327690)