U TVOJOJ KOSI

Bila je nedelja. Vraćali smo se sa Džez festivala. Rekla si mi kako moraš da požuriš kući da opereš svoju bujnu kosu. Setio sam se odnekud Miloševića koji je molio Čedu da pre odlaska u Hag opere Miri kosu. I ja sam želeo da isto učinim sa tvojom. Želeo sam da zaronim u hemisferu koja se krila u njoj. Te noći voda je padala. Padala je preko ramena devojke. Padala je preko ramena Nevene. Bila je to voda, koja je kao u Vilijamsovoj pesmi, padala kroz svetao vazduh. Bila je to voda što je stvarala bazen u asfaltu. Prljava ogledala sa oblacima i zgradama, za to vreme, sunovratila su se na krov tvoje zgrade, na tvoje bližnje i na tvoju kosu. Neki bi to nazvali kišom. I sve to se odigravalo u tvojoj kosi. Jer je ona u sebi krila čitav jedan svemir. I moja duša je svaki put kada bi joj se približila lebdela na njenim mirisima kao što su druge duše lebdele na talasima muzike. U tvojoj kosi krije se čitav jedan svet pun jedara i jarbola u kojima leže velika mora čiji me monsuni nose prema blaženim podnebljima gde je prostor plavetniji i dublji a gde vazduh postaje mirišljav. Tamo u tvojoj kosi gde su skrivena čitava polja gardenija. Tamo gde su skrivene klupe pored mora do kojih bih katkad odlazio uveče da spavam.

Tamo u tvojoj kosi čak i autobusi dolaze na vreme. U njoj je položen i balon koji muževni i nežni crnci tokom noći tegljaju iz “Pionira” kako bi otputovali ujutru negde daleko, daleko…

Tu, u tvojoj kosi pronašao sam i staru pisaću mašinu sa samo jednim slovom. “N”. Kako bih mogao doveka da pišem samo o tebi. Nevena.

A milujući tvoju kosu naišao sam na nanose malaksale tuge što su me setile na noći ispunjene paranojom i iskrzane anksioznošću u danima kada se putovalo nakraj noći.

Ali tamo, u toplom domu tvojih kosa udisao sam i miris duvana pomešan sa opijumom i sa šećerom. Tamo sam udahnuo svu slatkoću tvoga bića. Pojeo sam tvoje pletenice i zagrizao tvoje pramenove. Jedući ih ponovo sam osetio ukus naših uspomena. Setio sam se onog devetog aprila kada smo se upoznali i onog 11. aprila kada je sve počelo da se kotrlja.

I do danas ne može da stane i neće da stane.

Do kraja sveta i do kraja ovog veka.

Najdraža.

VAPAJ

Piše: Rastko Ivanović

Najdraža moja volim te. I tako mi nedostaješ. Nedostaje mi sve što ima veze sa tobom. I tvoj osmeh. I tvoje okice. I kad nespretno ljuštiš mandarinu. Nedostaje mi i tvoj korak i tvoj pogled i tvoj dodir. I one crne sandale koje nosiš leti. I one crvene cipelice. I tvoj ručni zglob. Nedostaje mi i tvoja nežnost i tvoja krilatost. I tvoja nesigurnost i tvoja nestrpljivost i tvoja skakutavost.

I znaš šta još mi nedostaje? I tvoje lice koje je kao izvajano i ta tvoja sjajna koža i ta tvoja bujna, kovrđava kosa. Volim je i kad je puštena i kad je rasteruje vetar i kad je sva onako skupljena. Tad si mi moja najdraža posebno lepa. Ali znaš da te ja volim u svakom tvom izdanju. I sve baš sve volim što ima veze s tobom. Tako da te volim i kada praviš zvezde na suncu i kad me gledaju tvoje nimalo hrišćanske grudi. I kada me osmotri ta tvoja okrugla i tako neodoljivo široka zadnjica. Zadnjica koja bi mogla da pridržava dve ako ne i sve četiri četkice za zube. I znaš šta još volim? Način na koji se ti krećeš. Jer druge žene hodaju dok ti naprosto kliziš. Jer su tvoji pokreti tako valoviti i puni neke čudesne teško opisive mekote. I znaš zašto te još volim? Zato što na tebi kao daje urezan sam amblem sunca. I baš zato ti si bila jesi i uvek ćeš za mene biti moj Bog Dana.

Jer kad si ti tu pored mene i vazduh se nekako uskomeša. I on sam kao da u tvom društvu postaje nekako topliji. Jer ti pališ sve. I pored tebe sve ama baš sve počinje da zri.

I opet mislim na to tvoje tako zarumenjeno lice. I na to tvoje tako sjajno čelo. I na onu tvoju fejk torbu koju ti nimalo ne voliš. A tek onaj tvoj miris joj šta mi on tek radi. Bebo moja najdraža. Bebo moja najmilija. Lepotice moja. Nedostaje mi sad i da dodirujem tvoje reči. I da dodirujem tvoj šapat. I tvoju tišinu. Uh i ona tvoja ramena boje meda. I one udubljine na tvom prelepom vratu. Joj znaš koliko te volim. I koliko te želim. I koliko sam grešan. I koliko sam ispao zao. Znam da nema nikakvog opravdanja i da ne postoje reči a ni dela iskupljenja u mom slučaju.

Mogu samo da žudim za tobom. Da čeznem za tobom i za tvojim prisustvom. I da do kraja celim svojim bičem činim samo jedno. Da zauvek vapim za Tobom.

https://sveoneveni.blogspot.rs/