Piše: Rastko Ivanović
Bez poniznosti i hrabrosti - nema ljubavi. Obje su potrebne, u velikim i
stalno obnavljanim dozama, kad god se ude u neistraženu zemlju koja nije
ucrtana u karte, a kada se ljubav desi, između dvoje ili više ljudskih bića,
ona ih uvodi u takvu teritoriju.
Eros, kao što Levinas insistira, se razlikuje od posedovanja i od moći; on
nije ni bitka, ni sinteza - a ni znanje.
Eros je „veza sa drugačijim, sa misterijom, to jest sa budućnošću, sa onim
što je odsutno iz sveta koji sadrži sve što jeste..." „Patos ljubavi se
sastoji iz nepremostive dvojnosti bića." Pokušaj da se prevazide ova
dvojnost, da se ukroti samovoljni i pripitome buntovni, da se nepoznato učini
predvidivim i da se okuju oni koji slobodno lutaju - sve ove stvari potpisuju
smrtnu presudu ljubavi. Eros neće nadživeti dvojnost. Kada je ljubav u pitanju,
posedovanje, moć, sinteza i razočarenje su Četiri jahača apokalipse.
U ovome leži čudesna krhkost ljubavi, rame uz rame sa njenim ukletim
odbijanjem da lako podnosi ranjivost. Svaka ljubav teži da se razreši, ali u
trenutku trijumfa ona se suočava sa svojim konačnim porazom. Svaka ljubav se
bori da zakopa izvore svoje neizvesnosti i nesigurnosti; ali, ako uspe, ona
brzo počinje da slabi - i nestaje. Eros je opsednut duhom Tanatosa, koga
nijedna magijska bajalica ne može isterati. Stvar nije u Erosovoj preranoj
zrelosti i nikakvo obrazovanje i „nauči sam" sredstva ne mogu ga
osloboditi te morbidne - samoubilačke sklonosti.
Izazov, privlačnost, zavođenje Drugog čine svaku udaljenost, koliko god da
je ona mala, nepodnošljivo velikom. Otvaranje deluje kao ambis. Sinteza ili
nadvladavanje izgledaju kao jedini lekovi za nastalu muku. A postoji samo tanka
granica, koju je veoma lako prevideti, između mekog i nežnog zagrljaja i
okrutnog gvozdenog stiska. Eros ne može biti lojalan sam sebi bez praktikovanja
ovog prvog, ali ne može ga praktikovati a da ne rizikuje ovo drugo. Eros nudi
ruku i pruža je prema drugom - ali ruke koje mogu da grle takođe mogu da
ščepaju i stegnu.
Koliko god da ste naučili о ljubavi i voljenju, vaša mudrost može doći, kao
Kafkin Mesija, tek dan nakon njenog dolaska.
Dok god živi, ljubav lebdi na ivici poraza. Ona na svom putu rastvara svoju
prošlost; ona za sobom ne ostavlja utvrđene rovove u koje se može povući,
tražeći zaklon u slučaju nevolje. I ona ne zna šta je čeka i šta budućnost može
doneti. Ona nikada neće dobiti pouzdanost, dovoljno jaku da razbije oblake i
uguši uznemirenost. Ljubav je zalog po osnovu neizvesne i nedostižne
budućnosti.
Ljubav može biti, i često jeste, zastrašujuća kao i smrt; ali, za razliku od
smrti, ona prikriva tu istinu naletima želje i uzbuđenja. Ima smisla misliti о
razlici između ljubavi i smrti kao о onoj između privlačnosti i odbijanja.
Opet, kada bolje razmislim, čovek ne može biti toliko siguran. Obećanja ljubavi
su, po pravilu, manje dvosmislena nego njeni darovi. Tako je iskušenje
zaljubljivanja veliko i nadmoćno, ali isto je takva i privlačnost bekstva. A
mamac traganja za ružom bez trnja nikada nije mnogo daleko i uvek mu je teško
odoleti.
Žudnja i ljubav. Brat i sestra. Nekada rođeni kao blizanci; međutim, nikada
kao identični (jednojajčani) blizanci.
Žudnja je želja za trošenjem. Upijati, proždirati, jesti i svariti -
uništiti. Žudnji ne treba nijedan drugi podsticaj - do prisustva drugačijeg. To
prisustvo je uvek i već samo po sebi uvreda i poniženje. Žudnja je poriv za
osvetom zbog uvrede i za sprečavanje poniženja. To je primoranost da se zatvori
jaz prema drugačijem, jer ono mami i odbija, zavodi obećanjem neistraženog i
iritira svojom neuhvatljivom, tvrdoglavom različitošću. Žudnja je impuls da se
ono drugačije liši svoje različitosti; i da se time onesposobi. Kroz njeno
doživljavanje, istraživanje, upoznavanje i odomaćivanje, to drugačije bi se
pojavilo bez žaoke iskušenja koja bi bila izvučena i slomljena. I to ako
preživi taj tretman. Verovatno je, međutim, da će u tom procesu njegovi
nesvareni ostaci pasti iz carstva potrošne robe u carstvo smeća.
Potrošna roba privlači - a smeće odbija. Posle žudnje dolazi odlaganje
smeća. To je, čini se, istiskivanje različitosti iz drugačijeg i bacanje
isušenih ljuštura čim posao bude gotov. U svojoj suštini, žudnja je nagon za
destrukcijom. I nagon za samouništenjem, iako indirektan: žudnja je
kontaminirana, od svog rođenja, željom za smrću. Ovo je, opet, njena strogo
čuvana tajna; čuvana najviše od same sebe.
Ljubav je, s druge strane, želja za negovanjem i za očuvanjem objekta
negovanja. Centrifugalni impuls, za razliku od centripetalne žudnje. Impuls za
širenjem, za korakom izvan, za dosezanjem onoga što je „tamo negde".
Pojesti, apsorbovati i asimilovati subjekat u objektu, a ne suprotno, kao što
je sa žudnjom. Suština ljubavi je u dopunjavanju sveta - svaka dopuna je živi
dokaz bića koje voli; u ljubavi, biće se, deo po deo, presađuje u svet. Biće koje
voli širi se kroz sopstveno predavanje voljenom objektu. Suština ljubavi je u
opstanku bića kroz njegovu drugost. I tako ljubav znači nagon za zaštitom, za
hranjenjem, za zaklonom; takode za grljenjem, maženjem i negovanjem, ili za
ljubomornim čuvanjem, odbranom, zatvaranjem. Ljubav znači biti u službi,
stajati u poretku, čekati komandu - ali isto tako može značiti razvlašćivanje i
preuzimanje odgovornosti. Nadmoć kroz predaju; žrtvovanje koja se vraća kao
veličanje. Ljubav je sijamski blizanac pohlepe za moći; nijedno od njih ne bi
preživelo razdvajanje.
Ako žudnja želi da troši, ljubav želi da poseduje. Dok se ispunjenje žudnje
podudara sa uništenjem svog objekta - ljubav raste sa svojim dobicima i
ispunjava je njihova trajnost. Ako je žudnja samodestruktivna, ljubav je
samopokretačka.
Kao i žudnja, ljubav je pretnja svom objektu. Žudnja uništava svoj objekat,
uništavajući sebe u tom procesu; zaštitna mreža koju ljubav brižno tka oko svog
objekta zarobljava taj objekat. Ljubav uzima zarobljenika i stavlja ga u
pritvor; ona vrši hapšenje zbog zatvorenikove zaštite.
Žudnja i ljubav deluju sa suprotnim ciljevima. Ljubav je mreža bačena na
večnost, žudnja je lukavstvo za izbegavanje dosadnog tkanja mreže. Verna svojoj
prirodi, ljubav bi težila da održi žudnju. Jer nije li konačno najveća želja da
uvek želimo? Jer želja ni neće da bude utoljena pa čak ni po cenu gubitka same
sebe. Štaviše lukavstvo želje nije samo u uklanjanju svojih vlastitih prepreka
nego i u ređanju istih ispred same sebe. Jer samo tako će njihovo savladavanje
postati još daleko poželjnije.
Otud nisam pozvao Nevenu u utorak 8. maja da idemo da gledamo film
"Tata Gaga". Nisam želeo da budem sebičan niti da je hvatam u
gvozdeni stisak nekakve prečvrste veze. Naprotiv želeo sam da joj ostavim
dovoljno prostora i za njeno dotadašnje društvo. No, tada još uvek nisam znao
da se Nevena nalazi u stalnoj potrazi za novim i novim uzbuđenjima i da se ona
uisitnu nigde ne oseća kao kod svoje vlastite kuće. Čitav njen život zapravo se
sastojao iz niza sitnih malih laži koje je govorila jer se plašila da ne bude
prihvaćena ako bude bila onakva kakva ona zaista jeste. A Nevena je bila odista
divna. I nije bilo potrebe za navlačenjem ovih svakojakih maski. Ali šta da se
radi kada niko od nas ne može skinuti masku sa svog vlastitog lica već samo
lice sa svojih vlastitih maski.
Drugim rečima, želim da kažem da je Nevena zapravo bila prisnija sa osobama
koje tek upoznaje od onih koje su već neko vreme bile pored nje.
U subotu, 13. maja probitno sam želeo da odem na Beldocs kako bih gledao
film o Buldožerima, ali me je poziv jedne stare drugarice odveo put pozorišta
La Kart Blanš. Te večeri sam se nešto sporećkao sa tom osobom, ali par dana
kasnije ista će me pozvati da odemo do Bitef teatra na jedan alternativni
pozorišni događaj. Zahvalio sam se ali sam ovoga puta želeo da budem samo sa
Nevenom.
A i u galeriji Prozor tog četvrtka 18. maja izlagao je i moj prijatelj
Miladin. U pitanju je bila izložba grupnog karaktera, crteža malog formata pod
imenom "Tačka". Nevena se tog dana oduševila kada je na ovom mestu
videla i radove svoje poznanice Ivane Finci. Neki radovi koji su dokazivali
tezu da u vremenu kada svaki otpadak počinje da funkcioniše kao umetničko delo
tada i samo umetničko delo počinje da funkcioniše kao otpadak Neveni se nisu
nimalo dopali. U toj nepreglednoj masi ljudi, među kojom su bili i moji stari
prijatelji Miladin i Potežica, jedan od apostola beogradskog tehno podzemlja i
čovek koji ima neverovatan dar da ukršta različite kreativne energije u ovom
gradu mene je jedino zanimala Nevena. Žena koja je kao kakav cvet lebdela iznad
ove nepregledne neki bi verovatno rekli i hipsterske mase.
Mase u kojoj je bilo toliko ljudi koji bi verovatno umrli samo da su malo
površniji od onih pored sebe.
Puno ljudi, puno androgenih mutanata, puno plastične dece u plastičnim
odelima koja je godinama unazad uspela da usvoji nehajni groov stav Endija
Vorhola, koji je svojevremeno bio shvaćen kao zainteresovana serioznost onog
ozbiljnog građanina a koji je vremenom prerastao ni u šta manje nego u nužnost.
I svi oni su smerali na površnost na krajnje površan način. Jer bila je to
unapred dogovorena podela ništavnosti među pripadnicima uglavnom istog klana.
Stvar tako uobičajena za naše transestetsko i transseksualno vreme, u kojem
muškarci sve više liče na žene dok žene više ne liče ni na šta. Stvar
uobičajena za naše vreme u kojem Herst i Kuns dele naše umetničko tržište u
vremenu u kojem se seks nalazi svuda osim tamo gde mu je mesto a to je u samom
seksu, i u kojem pornografija više ni nema šta da traži u jednom društvu koje
je postalo pornografskije i od nje same.
Vraćajući se kući preko Zelenjaka Nevena i ja smo u jednom trenutku u
lokalnom seks šopu videli kostime koje Jevreji u Beogradu koriste na svojim maskenbalima.
Budući da isti imaju samo tu da se kupe. Uvidevši tu našu zainteresovanost za
ono u izlogu prodavac koji je bio ispred radnje bespogovorno nas je ugurao
unutra. Nevena je odmah napomenula da mi nećemo sasvim sigurno ništa kupiti ali
on je rekao da to nema nikakve veze.
Pre toga u galeriji Nevena mi je govorila kako tokom školovanja nije imala
baš puno drugova. Kao da je bila zatvorena u neku vrstu svog eskapističkog
mehura. A druga deca su je izbegavala a veoma često još u vrtiću i fizički napadala
kako bi iskalila bes na onom slabijem. Otud sam se često pored Nevene osećao
kao dadilja pored nekakve princeze iz bajke, kao neko ko je istovremeno u
njenom društvu osećao i veliko strahopoštovanje ali i ushićenje. I da hteo sam
itekako retroaktivno da kaznim te klipane koji su joj naudili. Tu u seks šopu,
među svim tim veoma često grotesknim dildoima, shvatio sam ono što će mi
kasnije Nevena i sama reći. A to je da je prilično kasno ušla u pubertet. Tako
svilenasta i lica boje meda Nevena je na ovom mestu delovala kao dete u
prodavnici slatkiša.
U jednom trenutku, ostareli prodavac je priupitao Nevenu da li voli kad je
gospoda ližu? Da li voli kad je oralno zadovoljena? Nevena je odgovorila da je
to pomalo indiskretno pitanje. A prodavac dodao da to pita samo zbog igračke
koju želi da joj pokaže. Bio je to neki okretni jezik s samo jednom funkcijom.
Da oralno zadovolji ženu. Onako malena poput nokta, a opet tako velika poput
kakve crkve od zlata, plava kao kubanska noć Nevena je blistala na tom opskurnom
mestu. I u tom prizoru nije bilo apsolutno ničeg pornografskog. Ne naprotiv.
Jer Nevena ja bila zapravo prava mala erotema. Čist kosmoeros. Moj maleni
beskraj! Neko ko je svojim, koliko odmerenim, toliko i srebrnim a nadasve
muzikalnim glasom oplemenjivao baš svaku prostoriju u kojoj bi se zatekao. Pa
tako i ovo slepo crevo centra grada sklupčano negde između pijace, železničke
stanice i autobuske okretnice. Valjda zato ganut njenom neposrednošću i
nezemaljskom pojavom, i ovaj prodavac, uhvaćen u onoj životnoj dobi kada nam se
smeše samo još rak prostate ili bilo čega drugog s jedne i problemi s varenjem
s druge strane rešio je da nam se otvori i rasprostre pred nas tepih svog
šopenhauerovskog pesimizma. Svoju muku što je ikada rođen. U jednom trenutku, u
prodavnicu je zakoračio i gospodin s kojim će Nevena nekih desetak meseci
kasnije zasnovati prijateljsku vezu. A malo kasnije uz poziv da ponovo dođemo
Nevena i ja smo napustili ovo mesto.
U povratku kući pričala mi je kako su je ljudi često upoređivali što sa
Grejs Keli što sa Dženis Džoplin ali da ona od svega naposletku ipak želi da
bude samo svoja.
Bilo je to vreme kada sam još uvek bio zbunjen svojim nabujalim osećanjima.
Znatno kasnije, reći ću joj kako njeno eksplozivno lice sija poput onog Grejs
Keli i kako bi među njenim majerovskim grudima i votersovskim bokovima potražio
svoje konačno utočište svako ko je ikada primirisao bilo kakvoj predstavi o
lepoti.
Jer Nevena je bila tako sočna i bujna kao da je sišla s nekog Rubensovog
platna. Ali ono što je daleko važnije u svetu u kojem je veštačka svetlost
postala toliko štedra da svakom od nas može da pribavi auru Nevena je ipak
sijala onom tako retkom prirodnom svetlošću. Jer kako ću joj to napisati 10.
februara 2018. Nevena nije bila ni prva Nevena ni prvi Pavlović s tim imenom i
prezimenom. Ali ono što je sigurno je to da su se u njoj ponovo rodile ali i
preporodile sve Nevene i svi Pavlovići koji su joj ikada prethodili.
