ISPRED NARODNOG POZORIŠTA

 

Sinoć, oko 19.20, ispred Narodnog pozorišta svetlost je pukla nad gradom i osvanula je večnost kada se ukazala Ona.

 

Noć je bila crna kao Harlem a ja sam do tog časa nosio njeno ime kao štit diljem grada.

 

I voleo sam je pasionirano…pa...pa…pa papageno, voleo sam je kao sam papa. Voleo sam je dok ne podilkanim. A u stvari sam već odanvo bio lud.

 

Lud za njom. I za pletenicom koja se spuštala niz njen obraz.  

 

I bio sam lud za noćima njene nagoće i zorama njenih obraza.

 

Za ivicama njenog lica i opalima njenih stopala.

 

Bio sam lud za njenim usnama i za kapima njenih kapaka.

 

Za njenom belom košuljom i njenim crvenim cipelicama.

 

I ceo moj život stao je između akta njenog zatiljka i uvale njene vulve.

 

Između prstiju njene šake i rude njenih grudi

 

Između pesama njenih pesnica i štiva njenih tetiva

 

Negde između žive njenih živaca i zova njenih guzova

 

Negde između puta tvoje puti i duži tvoje predivne duše

 

Tamo negde između arija tvojih arterija i praha tvoga daha

 

Tamo gde se Francuska uliva u Trg a Trg u Francusku

 

Između brvna tvojih obrva i trzaja tvoga torzoa

 

Tamo između petice tvoje pete i dvojke tvog dražesnog podvaljka

 

Tamo negde između dara tvojih bedara i trena tvojih vena

 

Tamo negde gde mislim da me ti florišeš dok te ja faunišem

 

Do kraja sveta i nazad

GRUDI

Da sam Francuz, pisao bih o grudima, o strukturalističkom tretmanu grudi i o dekonstruktivističkim grudima. O grudima Gertrude Štajn u parku Lašez pod velikim mermerom. O grudima film noar junakinja koje nisu veće ni od maslina. O grudima Edit Pjaf koje se odmaraju u senci njenih pesama. O besnim grudima koje se nadvijaju nad pijacom ptica u nedelju. Pa o Tangajevim grudima koje neminovno ublažavaju pejsaž ali i o politici bradavica koje nam na uho šapuču “sve smo jendnake, sve smo jednake"… Ili… Ili o sećanjima jednog svog prijatelja. Na grudi koje su u detinjstvu dok su ga negovale za njega bile sve. Ali stani! Pa mi nismo u Francuskoj. Mi smo u Srbiji. I tu postoje samo jedne grudi. I svetla u sali se sasvim lagano gase, senke platnom počinju da promiću, ja se pretvaram u Hemfrija Bogarta i počinjem da zurim u te Nevenine grudi. Grudi, koje su toliko rečite da bi svakog časa mogle da progovore. 

Rastko Ivanović

VAPAJ

Piše: Rastko Ivanović

Najdraža moja volim te. I tako mi nedostaješ. Nedostaje mi sve što ima veze sa tobom. I tvoj osmeh. I tvoje okice. I kad nespretno ljuštiš mandarinu. Nedostaje mi i tvoj korak i tvoj pogled i tvoj dodir. I one crne sandale koje nosiš leti. I one crvene cipelice. I tvoj ručni zglob. Nedostaje mi i tvoja nežnost i tvoja krilatost. I tvoja nesigurnost i tvoja nestrpljivost i tvoja skakutavost.

I znaš šta još mi nedostaje? I tvoje lice koje je kao izvajano i ta tvoja sjajna koža i ta tvoja bujna, kovrđava kosa. Volim je i kad je puštena i kad je rasteruje vetar i kad je sva onako skupljena. Tad si mi moja najdraža posebno lepa. Ali znaš da te ja volim u svakom tvom izdanju. I sve baš sve volim što ima veze s tobom. Tako da te volim i kada praviš zvezde na suncu i kad me gledaju tvoje nimalo hrišćanske grudi. I kada me osmotri ta tvoja okrugla i tako neodoljivo široka zadnjica. Zadnjica koja bi mogla da pridržava dve ako ne i sve četiri četkice za zube. I znaš šta još volim? Način na koji se ti krećeš. Jer druge žene hodaju dok ti naprosto kliziš. Jer su tvoji pokreti tako valoviti i puni neke čudesne teško opisive mekote. I znaš zašto te još volim? Zato što na tebi kao daje urezan sam amblem sunca. I baš zato ti si bila jesi i uvek ćeš za mene biti moj Bog Dana.

Jer kad si ti tu pored mene i vazduh se nekako uskomeša. I on sam kao da u tvom društvu postaje nekako topliji. Jer ti pališ sve. I pored tebe sve ama baš sve počinje da zri.

I opet mislim na to tvoje tako zarumenjeno lice. I na to tvoje tako sjajno čelo. I na onu tvoju fejk torbu koju ti nimalo ne voliš. A tek onaj tvoj miris joj šta mi on tek radi. Bebo moja najdraža. Bebo moja najmilija. Lepotice moja. Nedostaje mi sad i da dodirujem tvoje reči. I da dodirujem tvoj šapat. I tvoju tišinu. Uh i ona tvoja ramena boje meda. I one udubljine na tvom prelepom vratu. Joj znaš koliko te volim. I koliko te želim. I koliko sam grešan. I koliko sam ispao zao. Znam da nema nikakvog opravdanja i da ne postoje reči a ni dela iskupljenja u mom slučaju.

Mogu samo da žudim za tobom. Da čeznem za tobom i za tvojim prisustvom. I da do kraja celim svojim bičem činim samo jedno. Da zauvek vapim za Tobom.

https://sveoneveni.blogspot.rs/