DEMOKRATIJA SADA

Hiljade slika rata, koje poput hiljade pacova rovare po mojoj glavi. Nica, London, Pariz, Minhen, Gvantanamo.

Nema pregovora o zapadnjačkom načinu života.

U ponedeljak ćemo se dogovoriti da se malo bavimo politikom, a u utorak ćemo u novom tržnom centru pogledati novi gladijatorski ep Ridlija Skota da bi u sredu zaboravili šta smo ono naumili u ponedeljak.

Demokratija kao takva, sada i ovde.

Ako smo protiv Putina onda je dozvoljeno biti samo za nekog uglađenog tehnokratu s obaveznom IT kacigom na glavi, koji će raditi isto sve što i Putin samo malko bolje.

Rusija, Francuska, Srbija, kada je alternativa u pitanju neke bitne razlike ni nema. Jer prava i istinska alternativa danas nije na meniju. Samo banane i pornografija. Jer to je nama naša vrla nova demokratija dala.

(subota, 17.novembar 2018)

GRUDI

Da sam Francuz, pisao bih o grudima, o strukturalističkom tretmanu grudi i o dekonstruktivističkim grudima. O grudima Gertrude Štajn u parku Lašez pod velikim mermerom. O grudima film noar junakinja koje nisu veće ni od maslina. O grudima Edit Pjaf koje se odmaraju u senci njenih pesama. O besnim grudima koje se nadvijaju nad pijacom ptica u nedelju. Pa o Tangajevim grudima koje neminovno ublažavaju pejsaž ali i o politici bradavica koje nam na uho šapuču “sve smo jendnake, sve smo jednake"… Ili… Ili o sećanjima jednog svog prijatelja. Na grudi koje su u detinjstvu dok su ga negovale za njega bile sve. Ali stani! Pa mi nismo u Francuskoj. Mi smo u Srbiji. I tu postoje samo jedne grudi. I svetla u sali se sasvim lagano gase, senke platnom počinju da promiću, ja se pretvaram u Hemfrija Bogarta i počinjem da zurim u te Nevenine grudi. Grudi, koje su toliko rečite da bi svakog časa mogle da progovore. 

Rastko Ivanović

11. APRIL

 

Piše: Rastko Ivanović

Nevena me je od prvog trenutka dotakla magijom svoga bića. Time kakva jeste i ko jeste.  Neposredna, razoružavajuća i pre svega neodoljiva.

Lica, na kome sam zaustavio svoj pogled kako bi pronašao ijedan iole smislen razlog za življenje te slučajnosti lišene ama baš svakog smisla koju predstavlja naš takozvani život.

Tog 11. aprila pričala mi je o tome kako je razmišljala da kada završi specijalizaciju iz radiologije sreću potraži negde tamo u Skandinaviji ali da se plaši otuđenja koje vlada na tom "dalekom" Zapadu. Pričala je i o tome kako kada neko čuje da je Jevrejka odmah pomisli da je ne znam koliko bogata, pričala mi je i o svojoj sestri prvakinji Narodnog pozorišta, našoj najvećoj aktivnoj balerini...

Tog aprila gradom su tutnjali još neki ko zna koji po redu protesti. Neki su smatrali da je Vučkara preinačio u svoju korist izbornu volju građana Srbije. Pravo na grad je možda i najstarije ljudsko pravo da se grad rekonstituiše u skladu s našim vlastitim željama. Da ga se takoreći pretvori u igralište naših vlastitih želja. Ali grad je samo pozadina za ovu priču. Jer ljubav je kako reče francuski mudrac komunizam udvoje, a njegov stariji kolega egoizam, a možda i autizam udvoje ili pak ljubav je kako reče jedna Vorholova ortakinja onda kad mi ne svrši u lice.

A Nevena je imala zaista predivno lice. Lice koje je sadržalo taj trezor, koje je u sebi nosilo taj grumen zlata, taj neverovatni skriveni dijamant, koji i predstavlja ono naše beskonačno ranjivo "ja" što je uvek uzdrhtalo u našem tako trošnom i tako konačnom telu.

I to lice činilo je da Neveni sve bude oprošteno. I blagi kultur-rasizam, i još neke ne preterano bitne stvari. Jer, Nevena je bila puna razumevanja za sve što diše oko nje, i bila je tako nežna da se činilo da joj se čak i pahuljice izvinjavaju.

Na kraju, tog 11. aprila rekla je i kako joj smeta što na svadbama ne može od narodnjaka da zapeva Ejmi, što mi je bilo onako malo smešno, ali sam bio "hladan kao Bog".

Kada mi je uzela broj telefona pomislio sam "ova devojka nije normalna", a onda...

https://sveoneveni.blogspot.rs/