Sinoć, oko 19.20, ispred Narodnog pozorišta svetlost je
pukla nad gradom i osvanula je večnost kada se ukazala Ona.
Noć je bila crna kao Harlem a ja sam do tog časa nosio njeno
ime kao štit diljem grada.
I voleo sam je pasionirano…pa...pa…pa papageno, voleo sam je
kao sam papa. Voleo sam je dok ne podilkanim. A u stvari sam već odanvo bio
lud.
Lud za njom. I za pletenicom koja se spuštala niz njen obraz.
I bio sam lud za noćima njene nagoće i zorama njenih obraza.
Za ivicama njenog lica i opalima njenih stopala.
Bio sam lud za njenim usnama i za kapima njenih kapaka.
Za njenom belom košuljom i njenim crvenim cipelicama.
I ceo moj život stao je između akta njenog zatiljka i uvale
njene vulve.
Između prstiju njene šake i rude njenih grudi
Između pesama njenih pesnica i štiva njenih tetiva
Negde između žive njenih živaca i zova njenih guzova
Negde između puta tvoje puti i duži tvoje predivne duše
Tamo negde između arija tvojih arterija i praha tvoga daha
Tamo gde se Francuska uliva u Trg a Trg u Francusku
Između brvna tvojih obrva i trzaja tvoga torzoa
Tamo između petice tvoje pete i dvojke tvog dražesnog
podvaljka
Tamo negde između dara tvojih bedara i trena tvojih vena
Tamo negde gde mislim
da me ti florišeš dok te ja faunišem
Do kraja sveta i nazad
