U TVOJOJ KOSI

Bila je nedelja. Vraćali smo se sa Džez festivala. Rekla si mi kako moraš da požuriš kući da opereš svoju bujnu kosu. Setio sam se odnekud Miloševića koji je molio Čedu da pre odlaska u Hag opere Miri kosu. I ja sam želeo da isto učinim sa tvojom. Želeo sam da zaronim u hemisferu koja se krila u njoj. Te noći voda je padala. Padala je preko ramena devojke. Padala je preko ramena Nevene. Bila je to voda, koja je kao u Vilijamsovoj pesmi, padala kroz svetao vazduh. Bila je to voda što je stvarala bazen u asfaltu. Prljava ogledala sa oblacima i zgradama, za to vreme, sunovratila su se na krov tvoje zgrade, na tvoje bližnje i na tvoju kosu. Neki bi to nazvali kišom. I sve to se odigravalo u tvojoj kosi. Jer je ona u sebi krila čitav jedan svemir. I moja duša je svaki put kada bi joj se približila lebdela na njenim mirisima kao što su druge duše lebdele na talasima muzike. U tvojoj kosi krije se čitav jedan svet pun jedara i jarbola u kojima leže velika mora čiji me monsuni nose prema blaženim podnebljima gde je prostor plavetniji i dublji a gde vazduh postaje mirišljav. Tamo u tvojoj kosi gde su skrivena čitava polja gardenija. Tamo gde su skrivene klupe pored mora do kojih bih katkad odlazio uveče da spavam.

Tamo u tvojoj kosi čak i autobusi dolaze na vreme. U njoj je položen i balon koji muževni i nežni crnci tokom noći tegljaju iz “Pionira” kako bi otputovali ujutru negde daleko, daleko…

Tu, u tvojoj kosi pronašao sam i staru pisaću mašinu sa samo jednim slovom. “N”. Kako bih mogao doveka da pišem samo o tebi. Nevena.

A milujući tvoju kosu naišao sam na nanose malaksale tuge što su me setile na noći ispunjene paranojom i iskrzane anksioznošću u danima kada se putovalo nakraj noći.

Ali tamo, u toplom domu tvojih kosa udisao sam i miris duvana pomešan sa opijumom i sa šećerom. Tamo sam udahnuo svu slatkoću tvoga bića. Pojeo sam tvoje pletenice i zagrizao tvoje pramenove. Jedući ih ponovo sam osetio ukus naših uspomena. Setio sam se onog devetog aprila kada smo se upoznali i onog 11. aprila kada je sve počelo da se kotrlja.

I do danas ne može da stane i neće da stane.

Do kraja sveta i do kraja ovog veka.

Najdraža.

9. APRIL

Piše: Rastko Ivanović

Nedelja, 9. april. Petnaest do devet. Uveće.

Nalazim se s Petrom na dogovorenom mestu. Foaje Pozorišta na Terazijama. Idemo da gledamo "Piksel" u okviru Festivala igre. U tom času u pratnji nekog starijeg gospodina ukazuje se ona.

Nevena. Svetlo svačijeg života i oganj među svačijim nogama. Ali ne. Isprva me je čak malo i iritirala. Pre svega neki njeni detinjasti, pomalo infantilni gestovi. Nešto što će me samo za koju nedelju kasnije tako oduševljavati.


Nakon što nas je Petar upoznao, a stariji gospodin umakao uz reči da će je čekati u foajeu pozorišta po završetku predstave saznao sam da smo oboje išli i u "Vuk" i u "Petu".

Nasmejala se na neki moj pretenciozan komentar o promiskuitetu mreža i svih znakova u uskovitlanom postmodernom društvu. Mislio sam da je neću više nikad ni videti ili barem ne tako brzo. A onda…

Već sutradan smo se ponovo sreli ovoga puta u Ateljeu. U pitanju je bila produkcija Akrama Kana u okviru narečenog festivala.

Ovoga puta sam bio u društvu svoje stare drugarice Slavice. Srdačno sam s pozdravio s Nevenom.

I to bi sve.

Utorak, 11. april beše presudan.


Ekipa je otišla da gleda neku Kokanovu bezvezariju u Narodnom a mi smo ostali sami. U JDP-u, na zatvaranju festivala. To je bilo to.


Čitav život u komšiluku. Čitav život u istim školama. Ali dotad nikada se nismo sreli.

Tog utorka uzela je i moj broj telefona. Kad malo bolje razmislim ja zapravo nikada nikom nisam prvi dao svoj broj. Poslednji put kada sam obigravao oko jedne svoje ispostaviće se zaista velike ljubavi desio se loš trenutak. I sve je puklo. I ovoga puta sam se uplašio, ali me je razoružala njena neposrednost. Njena pojava koja je činila od prvog trenutka da ovaj svet dobije na šarmu, a to nije malo.



Dogovorili smo se da se čujemo. I izađemo negde…

https://sveoneveni.blogspot.rs/