"On ie večiti glumac ali prirodni, pošto je izveštaćenost urođeni oblik ljudskosti."
Vitold Gombrović
Ove Gombrovičeve reči mogu se primeniti i na Dejvida Bouvija. Jer, malo je ko, u svom romanu sa puno likova, igrajući sebe, uistinu, igrao svakoga od nas. U toj avanturi neprestanog izmišljanja, neprestanog vajanja samoga sebe, Bouvi se šetao kroz najrazličitije moguće žanrove. Tako se ovaj moderni lord Bajron u večitoj autokreaciji doticao i fanka, i ar-en-bi-a i još mnogo toga drugog. A na svom, poslednjem testamentarnom izdanju "Blackstar", on je režirajući vlastitu smrt, otišao ja jedno džezirano putovanje kroz kosmos. U tom poduhvatu, glavni saradnik mu je bio briljantni američki saksofonista, Doni Mekaslin. Čovek čiji bend demonstrira neverovatnu neukrotivu energiju na sceni, koja nikada ne staje na put čistoj emociji. I tako je i bilo i na zatvaranju, ovogodišnjeg, 33. po redu, izdanja, Beogradskog džez festivala.
Ako se za džez, pomalo stereotipno može reći, da je u pitanju muzika improvizacije, koja neprekidno stvara samu sebe, onda je Doni Mekaslin neko ko nesumnjivo potvrđuje tu tezu. Jer, Mekaslin neguje improvizatorski duh džeza ukrštajući ga sa bogatom zvučnom paletom elektronike i hip-hopa, sa povremenim zakucavanjima u dabu. U toj soničnoj avanturi značajnu podršku mu pruža i neverovatni klavijaturista Džejson Lindnder. Jer, njegove solo eskapade na klvaijaturama zaista treba doživeti uživo. Poigravajući se različitim efektima, on otvara prostor Mekaslinu da izlije svoje srce, kroz svoj 'rog'. I tako sve do trenutka dok nisu srušili kuću i putem Mekaslinovog saksofona, koji na momente štekće kao uzi, nisu doveli publiku do dugog željenog soničnog orgazma.
Ako se prisetimo jednog trenutka, koji se odigrao veće pre zatvaranja, na velikoj sceni Sava centra, kada Džošua Redman kao da greši u završnici jedne od tema, koje je svirao te večeri, a da opet sve deluje tako vešto izrežirano, možemo se zapitati da li improvizacija uopšte postoji. No, to nije ni preterano bitno. Jer, u vremenu, u kome je nemali deo muzičkih, i ne samo muzičkih radova sveden na bezgranično širenje spamova, bivajuči potčinjen veštačkom režimu advertajzinga, džez i dalje odlikuje makar i iluzija stvabnja hirova nepoznatog. I te mogućnosti da se istovremeno putuje u svim mogućim pravcima. Na neka od tih putovanja, povelo nas je i 33. izdanje Beogradskog džez festivala.
Нема коментара:
Постави коментар