O SAVREMENOSTI

Piše Rastko Ivanović

Hoćeš li da pokušamo da sastavimo jednu istoriju?

Vrlo rado, samo koju?

Doista, koju?

Gustav Flober, Buvar i Pekiše

U vremenu, koje odlikuje nasumični svežderački istoricizam, koji očajnički nastoji da se prisvoji prošlost, koje ni nema, sama je prošlost, ta koja nam je postala jednako neizvesna kao i budućnost. Ono što nam je preostalo jeste sadašnjost, koja se neprekidno samoreprodukuje, ne vodeći više bilo kuda niti bilo gde, a ponajmanje u neku obećanu budućnost. U vreme sovjetske Rusije jedan od najpopularnijih slogana glasio je "Vreme, napred!" Dva sovjetska romanopisca Iljf i Petrov našalili su se sa ovom parolom, poručivši, "Drugovi, spavajte brže". I zaista, činilo se da je tada neko mogao da zaspi u prošlosti da prespava ovu našu sadašnjost i da se probudi tek u budućnosti, kada se dostigne najveća moguća tačka progresa. Ali, danas u vremenu, koje pati od hronične neuhranjenosti produktivne imaginacije to više nije moguće. Ostala je samo sadašnjost plus više opcija. Ali, šta onda, danas, znači biti savremen? Šta znači biti istinski drug vremena, kako se to pita Boris Grojs.

Odgovor na ovo pitanje, posmatran iz jedne ničeanske perspektive glasio bi da je savremen onaj, ko je barem malo decentiran u odnosu na vlastito vrme. Da je to onaj ko ne koincidira u potpunosti sa svojim vlastitim vremenom, i koji ne pristaje na sve zahteve, koje mu njegovo vreme ispostavlja. To bi bio onaj, kako napominje italijanski filozof Đorđo Agamben, koji upire pogled u vlastito vreme, kako bi u njemu ugledao ne svetlo, već mrak. To je onaj koji svoje pero umače u samu tminu vlastitog vremena. Onaj koji bez straha gleda u utrobu svoga veka-zveri. I onaj, koji je kao u Mandeljštamovoj pesmi "Vek", spreman da polomi kičmu vremena, kako bi u njegovim frakturama u njegovim naprslinama pokušao da ugleda tragove svetlosti. Svetosti, koja se ma koliko bila usmerena prema nama uvek od nas beskonačno udaljava.

Te tragove svetlosti, zarobljene u tmini vremena, kojem su pripadali sledili su i mnogi autori okupljeni na izložbi "Sekvence", kojom je otvoren obnovljeni Muzej savremene umetnosti, nakon desetogodišnje rekonstrukcije. U pitanju je izložba lutajućih, polifonih narativa koja ne pristaje na totalizijuće diskurse “mandatne istorije umetnosti“ već kao da plete jednu blago fiktivnu istoriju, koja raskrčava dalji put u nemoguće. Odnosno, u vreme nakon proživljenog kraja istorije kada se čini da smo osuđeni na ponovno odigravanje svih mogučih i svih zamislivih retro-scenarija, ali i u vremr, u kojem moramo da shvatimo da je novo jednom bilo moguće, i da će ono, možda to ponovo i biti.

Foto: Nemanja Knežević