MOJOJ DEVOJČICI

"Gnev mi, boginjo, pevaj, Ahileja, Peleja sina..." Ovako počinje Homerova "Ilijada" i priča o Troji. Ali ovako počinje i čitava evropska baština. Rečju gnev koja se pred nama pojavljuje nekako svečano i požrtvovano poput poziva koji nikako ne možemo odbiti. A gnev je zapravo i najljudskiji i najstravičniji od svih naših afekata. I kada nas obuzme mi tada iza sebe ostavljamo isključivo sivilo. Jer onaj ko je srdit taj u svet putuje poput samog metka u borbu. I na kraju i nastrada od tog istog metka.

Jer kada smo povređeni mi bol kako bismo ga učinili nekako podnošljivim i te kako hiperbolizujemo čineći sve kako bi depresija i patnja iz očajanja prešli u obest, kako je to koliko duhovito toliko i pronicljivo primetio Tomas Man kada je u pitanju praotac Jakov. Jer samo to osećanje da nam je neka nepravda naneta narasta u nama do neslućenih razmera tolikih da istom tom nepravdom mi gotovo počinjemo da se dičimo kao kakvom gorkom pobedom. I u tom slučaju kao da sam naš svet postaje drugo ime za mesto na kojem se u nama sakupljaju isključivo one neprijatne uspomene, kao i jed i traume koje nas okružuju. I zbog svega toga mi kao da želimo da uđemo u sukob s istim tim svetom.

Kada sam bio četvrti razred osnovne škole eksplodirao mi je pred očima strujni kabl i od tad neprekidno vidim mrlje pred očima i teško razaznajem ljude i predmete koji se nalaze malo dalje od mene. Kasnije mi je na demonstracijama eksplodirala i petarda na licu što mi je oštetilo i sluh pa sam usled povrede grudnog kopša imao i imam nesnosne probleme s disanjem što je u koktelu s često podjednako nesnosnim glavoboljama uticalo da se vremenom dosta otuđim od ljudi, a naročito u periodu gimnazije. I tada se pojavila Kaća. I stvarno mi je puno značila. I sad se sećam kao da je juče bilo kada mi je rekla “I ja umirem i sa mnom umire vasiona”, negde 22. maja 2002. u školskom dvorištu Pete gimnazije ili kad mi je kazala kako se u susretu s drugima čovek razliva kao vodena boja. Njoj sam jedinoj ikad ispričao i za sve ove zdravstvene probleme za koje nikada nisam rekao ni rođenoj majci. Istina nikad joj nisam pričao kako sam kao mali izbačen bespravno iz stana od strane Miloševićeve milicije i završio na ulici u pidžami jer ipak više volim veselo čudovište od dosadnog sentimentalca te sam to samo tebi rekao kao i mnogo drugih stvari.

I od maja 2003. i formalnog rastanka s Kaćom do 2017. prošlo je dobrih četrnaest godina. Činilo se kao da je u tom međuvremenu život raspisao poterncu za samim sobom. I onda si se pojavila ti kao neko nasmejano i okruglo uvek jarko sunce na mome olovnom nebu. I sve je odjednom ponovo dobilo smisao. I stvarno sam te veoma brzo jako zavoleo. Kao nikada nikoga pre tebe. I nikada te nisam lagao kada sam ti to rekao. I danas te volim najviše na svetu iako ti to posle svega verovatno smešno ili pak tužno zvuči.

Voleo sam i volim i tvoje oči koje svetlucaju i tvoja večno mlada usta i tvoju kožu meku poput papagajevog perja i tvoje lice, to lice na kome se prelamaju vedra veselost sunčevog zraka plač oblaka i čudljivost vetra. Ali sam uvek najviše voleo volim i uvek ću najviše voleti tvoj duh. Duh te žene koja je pala na zemlju kao mala devojčica a podigla se kao veliki borac koji će nastaviti da struji kroz vasionu i kroz vijek vjekova. Jer ti si kao anđeo nevidljivih krila koji klizi kroz vazduh i leprša negde tamo daleko visoko visoko iznad oblaka. I kada sam ti napisao i rekao ono što sam ti rekao 18. marta ove godine kada smo se poslednji put videli zaista sam to i mislio. Ali onda kao da sam u roku od odmah poput škorpije okrenuo otrovni žalac prema sebi samom ali što je svakako najgore i prema tebi i naposletku i prema tvojoj porodici. I nema reči da opišem koliko mi je zbog svega iskreno žao. Ali je o tome sad besmisleno i govoriti.

Jeste da je kako je to Hegel voleo da kaže samo kamen nevin budući da se nalazi u sferi čistog ne-delanja ali se neke stvari nikako ne smeju uraditi a ja sam ih ipak počinio.

Bio sam i ljut i povređen i na prvom mestu gnevan. Ali zaista nije bilo nikakvih razloga za tim. Niti si ti na bilo koji način kriva. Neposredno pre Festa desila se jedna nezgoda kad tu pored mene nisu bili neki ljudi na koje sam računao. Tada nisam hteo tebe da gušim ali sam krenuo s onom pasivnom agresijom nažalost. I na kraju me je obuzela ona misao Martina Lutera Kinga da naposletku ni nećemo pamtiti reči naših neprijatelja već samo ćutnju naših prijatelja. Jer kada na kraju sve saberemo nema velikog razočarenja bez prethodno velike ljubavi.

Ali nisi me ti razočarala niti si za bilo šta kriva. Još su stari Grci bili ti koji su veoma dobro znali da s nekim možemo spavati a da ga pritom ne volimo kao što nekoga možemo da volimo a da pritom s njim ne spavamo. Ali naprosto u jednom trenutku me je obuzela neviđena strast prema tebi. Strast tolika da sam u njoj nepovratno izgoreo. I onaj prizor kada si sedela na lejzi begu u Sava centru tokom trajanja “Olimpa” ili kada si pet dana kasnije sedela u onoj majici s mačkom u crvenoj jakni i crnim pantalonama pored mene u galeriji Prozor spadaju u najerotičnije u mom životu. I da priznajem da sam par puta hteo i da te “zgrabim” ali to nije ni najmanje bitno. Jer ono što ostaje kada strast prođe to je naravno ljubav. A ja sam u jednom trenutku počeo da osećam sebe kroz tebe i sve ostalo je i bukvalno postalo dim.

Kada sam 23. jula prošle godine shvatio da sam totalno odlepio za tobom uplašio sam se i upao u jedan tmuran period praćen još nekim neprijatnim stvarima kada smo i izgubili kontakt na nekih mesec dana. Nisam nikako želeo da pokvarim ono što imamo. Nakon što u iščekivanju tvog dolaska na drugi dan “Olimpa” nisam ispuštao mobilni telefon iz ruke i sama Slavica je shvatila koliko sam lud za tobom. Naravno nikada nisam želeo o tome da pričam s njom. Ili bilo kim drugim. Ali zapravo ja sam uvek i govorio samo o tebi. Na ovaj ili na onaj način.

I onda je došao taj prokleti novembar. Mesec na čijem smo početku nekoliko dana provodili na moju neizmernu sreću zajedno. Kao i uvek ti si za mene delovala kao da hodaš pod vodom ili kao da lebdiš u snu. A i ja sam zadobio taj osećaj bivajući skoro svakodnevno u tvom prisustvu. I onda je došao i taj telefonski razgovor u kojem sam manje više neskriveno otkrio svoje emocije i svoja osećanja. I otada počinjem da svakodnevno “jurim Ejmi”. Dešavalo se da se usred noći negde oko 4 ujutru probudim i sav u suzama počnem nešto da ti pišem. I na kraju sam ti nažost ili ne i neke od tih poruka putem SMS-a i prosledio. Ona predivna žena mi je u stanici rekla da ne možeš s nekim biti prijatelj i držati ga u isti mah na distanci. I da si ti tu takvom taktikom pogrešila samim tim što nisi prekinula. Mada istinu govoreći ja sam bio taj koji je trebalo da ode kako bi sprečio da se dogodi sve ono što se na kraju nažalost dogodilo. A opet mislim i da se seksualna energija veoma dobro može sublimirati u iskreni prijateljski odnos. Odnos kakav smo nas dvoje van svake sumnje uspeli da izgradimo.

Istina je da nikad nisam sebi oprostio što letos nisam bio pored tebe usled porodične tragedije koja ti se dogodila kad ti je preminuo rođak. I u par navrata usled velikog strahopoštovanja koje sam osećao prema tebi nisam sebi dozvolio da prasnem i da te pitam čime sam te toliko povredio da me kažnjavaš kao u onoj situaciji na zatvaranju Bitefa u galeriji Štab u Crnogorskoj ili još jednom malo pre a i dobra dva meseca posle toga u Sava centru. Možda je tad i trebalo da kažem neke stvari odnosno da te to pitam ali nisam. No kako bilo nisi ti ni za šta kriva. Ja sam. I te kako. I ne postoji način da se ikada na bilo koji naćin iskupim zbog svega toga.

A malo je reći koliko mi je bilo stalo. Sećam se 11. septembra kako je kiša lila ko iz kabla. Bilo je toliko kišovito da mi se činilo kao da bi i sami morski psi u toj vremenskoj nepogodi mogli da plivaju kroz vazduh. A ja sam svakim časom sve više i više umirao jer nisam mogao da te zaštitim usred tog pljuska. Hteo sam čak da skinem košulju da je razastrem nad tobom ali mi je bilo neprijatno da to učinim. Dva dana kasnije na Tominoj izložbi bilo mi je tako krivo kada ti je kap nekog pića kanula na ruku da sam odmah izvadio maramicu iz džepa kako bih te obrisao. Jer ti si za mene bila jesi i uvek ćeš biti mala princeza iz bajke. Devojčica koja će uvek nastavljati da juri svoje snove ali nadam se i da ih uspešno unovčava kako u jednom trenutku isti ne bi i odleteli.

Devojčica koja deluje tako majušno a koja je opet tako velika tako široka i duboka kao neka nabujala reka. I večno ću ti biti zahvalan što si mi dopustila da jedrim po tvojim vodama. Da ronim po tim vodama sve dublje i dublje, sve žudnije i sve žednije. Želeći tako često da te zagrlim da te pomilujem po kosi po licu pa čak i da prislonim glavu na tvoj slatki stomak. Ali ništa od svega toga ne može da se meri s onim trenucima kad bi nam se preklopile ruke kada bi se pozdravili na rastanku. I sada dok ovo pišem ja zaista ridam. Posle dužeg vremena. I ti trenuci će mi nedostajati više od svega. I žao mi je što ih nije bilo pa biću sebičan bar dvaput više. Ali zato i moramo da cenimo vreme koje su nam drugi ljudi podarili nesebično se nastanivši u naš život ovde i sad.

Mnogo volim onu tvoju majicu s mačkom i ona me uvek podseti na onu tvoju divnu priču iz galerije Prozor od 18. maja kada si mi rekla koliko voliš sve životinje i koliko ti je krivo što mi svojim lažnim milosrđem pravimo od njih svoje roblje jedan gotovo pa rasno inferioran svet čupajući ih iz njihove divljine.

Mačka Holi Golajtli na kraju čuvenog Kepotijevog romana našla je svoj dom. Našla je svoje mesto. A ja sam siguran draga Nevena i da ćeš ga ti jednog dana naći. Ako već i nisi.

Volim te devojčice moja. Žao mi je zbog svega, i pregršt stvari nikada neću sebi moći da oprostim. A ni ne treba to da učinim.

Ali znam da tebi želim zasigurno sledeće. I ljubav, i ludilo i nadu i pre i posle svega samo Beskrajnu Sreću. Jer ti to samo i zaslužuješ.

Devojčice moja najlepša. Voleo sam te volim te i uvek ću te voleti. Do neba i nazad. Najviše na celom ovom svetu!

Rastko Ivanović,
Beograd, 28. april 2018. godine 

https://sveoneveni.blogspot.rs/

https://fluidnizivot.blogspot.rs/2017/09/olimp.html

ALI

Piše: Rastko Ivanović

Da ste  1969. godine priupitali nekog Afro-amerikanca koga smatra svojim liderom, odgovor bi se odnosio na neko od ovih imena: Martin Luter King, Malkolm X, E. Klever i Muhamed Ali. Mnogi su Kinga smatrali preblagim, dok je Malkolmov stav „pobiću sve belce i Jevreje“ bio militantan i neprihvatljiv. Između ove dve vatre nalazio se Ali, a da pritom nije pripadao nijednoj. Bio je samo svoj. Bogomdan za uiogu vođe.

Svoje rođeno ime, Kasijus Klej, dobio je po američkom zemljoradniku i robovlasniku iz XIX veka koji je prvi dao slobodu robovima.

„Kada pogledate Mis Amerika vidite belkinju, kad pogledate Mis sveta vidite belkinju, kad pogledate Mis Univerzuma vidite belu ženu. Čak je i Tarzan, kraljl džungle u našoj rodnoj Africi belac. “

Na njegove verske  i političke stavove prelomno je uticao poziv u američku vojsku, 1964. godine.  Tom prilikom je za sve tri američke TV mreže (koliko je tada postojalo) rekao: “Ne želim da idem u rat protiv Vijetkonga, jer me tamo niko ne zove ‘niggerom’. ”

Čovek koji je podigao optužnicu protiv Muhameda Alija, bio je Remzi Klark, odličan prijatelj Slobodana Miloševića, koji je trebao da ga pravno zastupa pred Haškim tribunalom.

Od 100 mečeva u koliko je Ali boksovao tokom karijere, samo 5 je izgubio. Osvojio zlato na O.I. u Rimu 1960, jednu titulu u lakoj i čak tri u teškoj kategoriji.

Kasijus Klej – Muhamed Ali, je prvi čovek koji je naučio da prima udarce pre nego što ih zada.

ALI BOMAYE!

Kasijus Klej je počeo da boksuje u 12. godini, i napredovao je od amaterskog boksa do pobede na O.I. u poluteškoj kategoriji 1960. godine. Prvu profesionalnu titulu u teškoj kategoiji osvojio je pobedom nad Sonijem Listonom. Nakon što je između 1965. i 1967. odbranio titulu devet puta, ona mu je oduzeta jer je odbio da stupi u oružane snage, zahvaljujući prihvatanju učenja religijskog pokreta Nacija Islama. 

Tada je promenio ime u Muhamed Ali. Ponovo je osvojio titulu 1974, kada je pobedio bivšeg šampiona Džoa Frejzera i prvaka Džordža Formena. Izgubio ju je od Leona Spinksa 1978. ali ju je povratio iste godine po treći put, postajući tako prvi šampion u teškoj kategoriji kome je to pošlo za rukom. Povukao se iz ringa 1979, izgubivši samo tri od 59 borbi. Pokušaj povratka 1980. i 1981. bio je neuspešan. Tokom karijere, Ali je bio poznat po drskom šarmu, pobedničkom držanju i hvalisavosti. Njegov lični kredo bio je: „Ja sam najveći“. Alijeve kasnije godine bile su obeležene fizičkim propadanjem. Oštećenje mozga, izazvano udarcima u glavu prouzrokovalo je otežan govor, usporene pokrete i  ostale simptome Parkinsonove bolesti.     

FIGHT THE POWER

Kada je postao svetski šampion i olimpijski prvak, Ali je očekivao više poštovanja u svom rodnom Lusvilu. Jednom prilikom, sa svojim prijateljima, ušao je u jedan lokalni restoran „samo za belce“, očekujući, kao veliki šampion, poštovanje, ali nije ga bilo. Nazvali su ga ne crncem, nego crnčugom. Nakon ovog događaja Ali je svoju medalju bacio u reku. Ovakva iskustva su ga odvojila od baptističke crkve i preobratila ga u Islam. Očekivao je da če u Lusvilu, gradiću u kom je rođen, biti gradski velikan, ali nije dobio ni gram poštovanja. Islamska nacija je uzela Alija pod svoje i počela da upravlja njime i na ringu i van njega.

Nije prihvatao ulogu poslušnog doživotnog modela, već je postao muslimanski glasnogovornik. Učestalo je jasno ponavljao: „Ponosan sam što sam crn“, i, „Ja sam najveći“. Afro-amerikanci su mahom bili baptisti i katoliici, predvođeni Martin Luter Kingom čiji je cilj bio integracija, dok su se Malkolm X i Ali zalagali, pod uticajem kulta Elije Muhameda za separaciju. Elaja Muhamed je propovedao priču kako je Jakob izumeo belce kao bele đavole, kojih se treba rešiti.

Iskrenost se u dvoličnom svetu može smatrati kao dvoličnost. Mnogi su i tako shvatali pojavu Muhameda Alija. „Ne moram da budem ono što vi želite da budem. Mogu da budem ono što ja želim i da mislim ono što želim da mislim“, govorio je Ali.

Erni Terel je Alija nazivao starim imenom Klej, što je Ali shvatao uvredom, jer je Kasijus Klej ime robova. Ali je poručio Terelu da kada ga prebije, nateraće ga da uzme mikrofon u ruke i izgovori njegovo pravo ime.

Američka vojska je 1966, kada je Ali napunio 24 godine, regrutovala ljude od 18 do 24 godine. Ali je pao na vojnom testu inteligencije. No, kada je je američkoj vojsci bio neophodan veliki broj ljudi za masakr u Vijetnamu, prolaznost na testu je sa 30% svedena na 15%. Članovi odbora za regrutaciju bili su 99% bele puti. Aliju je pretio odlazak u rat u Vijetnamu, za koji u prvi mah nije ni znao gde se nalazi. Neki novinar ga je priupitao kako će ubijati Vijetnamce, na šta je Aliju pukao film, besno odgovorivši kako nema ništa protiv žitelja Vijetnama i da u vojnoj akciji vidi samo nastavak dominacije belih ljudi nad crnom sirotinjom i drugim obojenim rasama. Odgovor američke administracije je bio zabrana odlaska u inostranstvo i stavljanje veta na njegovo bavljenje boksom.

Vlast ga nije mogla ukrotiti i na bilo koji drugi način pobediti. Izrečena mu je maksimalna novčana kazna u iznosu od 10.000 dolara i pet godina zatvora. No, Alija ni to nije pokolebalo i dalje je bio beskompromisno drzak i arogantan. 

I u toj borbi njegov najvažniji mišić bio je, upravo, njegov mozak. Kao i njegov glas, jer to je ono najjedinstvenije u nama, budući da čak i lično ime uvek delimo sa drugima, ukoliko ga, kao Ali, ne promenimo.

A, Alijev glas je pokretao planine i rukovao milionima dece.

U neku ruku, on je bio i prvi MC.

Svoju prvu pesmu napisao je neposredno pre duela sa Listonom.

Bila je drska i bezobrazna, baš kao i sam Ali. Jer, pored brzih ruku i ništa manje legendarnih refleksa, njegovo oružje su bile njegova razmetljivost, kao i njegove šale.

Jer, Muhamed Ali je bio prvi battle reper, freestyle king, i nenadmašni kontrolor mikrofona.

Neko u čijim kadencama se mogu prepoznati budući autoritativni crni glasovi, poput onih Čak Dija i Ajs Kjuba.

On je bio neko ko „leti kao leptir i ubada kao osa“, i neko ko je podario svoj glas onima kojima je isti vekovima bio, namerno, uskraćivan.

Ono što nas pokreće na borbu nisu snovi o oslobođenim unucima, već snovi o potlačenim precima.

Jer, prošlost ne možemo menjati, ali na nju, svakako, možemo uticati.

I Ali je, upravo to i činio, za one koji su, kako je i sam rekao, 4 stotine godina bili u zatvoru.

Za one, čiji se glas nije čuo, a koji nisu više želeli da žive po pravilima Čiča Tomine kolibe.

Naši optimističniji preci poredili su istoriju sa vozom, koji nas od mračnih dolina vodi ka osunčanim bregovima. Ali, ako je istorija voz, onda moramo odati poštu, i onima, koji su umrli već na prvim okretnicama, ili su bili primorani da se pod isti bace.

Ali je svojom borbom to, upravo, i učinio. 

Jedan od njegovih biografa, Tomas Hauzer, kaže da ne zna nijednu osobu, koja je delovala kao da ima više vere, i da je bliža Gospodu.

Možda je to zato što, samo Bog ume da prepozna Boga kao i Pobednik Pobednika.