Lepa je bila kao vrt u proleće u času kada nastupa jutro. I kada bi sklopio oči, on bi video samo nju.
Sećao se dana kada bi joj svetlost jutarnjeg sunca padala niz lice i davala njenoj kosi nekakav crvenkast odsjaj.
Takva mu je došla i te večeri pred vrata njegovog stana. Bila je prva noć jeseni i to godišnje doba je pored potrebe za još jednim ćebetom budilo i neke druge, jednako stare navike
Kao što je bila ona za njim.
Kao i ona i on je nekada imao snove deteta.
Sanjao bi o polju i o šumi, o nepreglednim avenijama, o bulevarima snova, o bulevarima utopija, o nepresušnom ritmu tam-tama. A onda bi se probudio i njegov bi dan bio pun jutarnje radosti i veselja. A onda su došli i oni teški snovi. Snovi koji su ga plašili i koji su ga terali da misli da je noću već jutro. Ali noć je uvek nekako bila lepša od jutra. Od dana i od sveta koji je predstavljao zaveru buke.
A noću, noću bi sve zanemelo. Čuo bi se samo zvuk zvona, čulo bi se samo duvanje vetra, čulo bi se samo šuštanje drveća i huk reke. I tek ponekad lepet krila neke ptice.
I onda, kada se pojavila ona sve je ponovo poprimilo nekakav smisao. Njeno lice za njega je predstavljalo obrise nekog novog sveta, nekog novog jutra, nekog svetlucanja koje će tek poprimiti obrise jutra.
I kako je vreme prolazilo gde god bi utekao u mislima naleteo bi na nju. I zato je rešio da pobegne. Da ode negde daleko, daleko.
Jer bilo je previše svega. Previše informacija, previše događaja, previše svega. Njujork, London, Pariz, Minhen, Nica, Gvantanamo. Hiljade slika rata koje su njegovom glavom rovarile kao hiljade pacova. Hiljade alarma automobila koji bi zasvirali u isti čas. Činilo mu se da će mu glava eksplodirati, da će od njegovih snova ostati samo esidom rastopljena rejv zastava iz nekih prošlih vremena. Ali istina, istina je bila da je za njega ljubav prema njoj prerasla u bolest zavisnosti i da je, jednostavno, želeo da pobegne od nje.
Ali u tome nikako nije uspevao.
Ponoć je već odavno prošla kada je zazvonila na njegova vrata. Lepa kao prvog dana kada je ugledao kada se kao neka mala devojčica, ramena podignutih u vis, prislanjala uz zgradu Pozorišta na Terazijama.
Bila je doktorka u gradu u kome više nije bilo mesta ni za koga. Osim za nekolicinu odabranih. Kriza nije stigla, niti je prošla. Jer kriza je već odavno bila tu. Istorija je priredila več dovoljno krvavih prizora da je otišla na dug i zaslužen odmor. Vrata su bila na mestu prozora, a prozori na mestu vrata. Naša se duša menjala za opušak džointa.
Nedostajalo je i reči kako bi se opisala katastrofa. Reči kao da su morale da spuste svoju zastavu na pola koplja i da se ponovo rode iz vlastitog pepela. Kako bi opisale katastrofu, ali kako bi opisale i njenu lepotu. Lepotu tog njenog, vanvremenog lica. Lica na kojem su obigravali čudljivost vetra, plač oblaka i radost jutarnjeg sunca.
Tog lica, tog lica koje je predstavljalo najlepše, ali i najjače osvetljeni deo univerzuma. Tog lica, tog lica koje je, za njega predstavljalo najlepši cvet na toj staroj biljci zvanoj čovek.
Tog lica, tog lica, pred kojim je sve kao rukom bivalo odneseno. Prišao joj je, pustio "Dnevnik jedne mladosti" i obrnuo je kao prvi put kada su negde u tmini noći zaplesali. Kada je ploča počela da preskače i njegova ruka koja se spustila tamo gde je koža ubedljivo najmekša lagano je zastala.
Nije mogla da veruje kada joj je rekao da odlazi. Sutradan za brančom, pitala se kuda idu svi ti ljudi kada napuste Beograd? U Diznilend ili iz Diznilenda?
Jer ceo svet je podsećao na podivljali Diznilend s Pajama i Šiljama s motornim testerama i pantalonama umrljanim spermom.
Ceo svet je, naprosto, bio divalj u srcu i udaren u glavu. Ali taj Linčov film njih dvoje nikada zajedno nisu gledali. Niti će. Jer kasnije je bilo kasno za sve. Pa i za njih.
Dogovorili su se da se vide još jednom pre njegovog odlaska. I videli su se. Želela je da samo za njega inscenira "kišnu scenu" iz jednog od njegovih omiljenih filmova, "Bijond Hipotermia". Ali su onda odlučili da samo prošetaju. Jer ona je bila njegova mala devojčica, raskošnog osmeha i nimalo hrišćanskih grudi, pored koje je život nalikovao na čudo ili na kakav san.
Šetalu su i šetali i šetali...
A onda je zazvonio telefon. Bila je to njena trudna sestra. Dan D je došao. Porođaj je bio pred vratima. Ispraznio je džep do kraja kako bi taksi zaobilaznim putem stigao do Kraljice Natalije. Na rastanku joj je samo namignuo, kao i ona njemu.
Ujutru se rodila mala Nada. U svetu, u kome nije nedostajalo nadi, već su naše nade bile bez društva, naše vreme je tek tragalo za svojom isinskom zorom. Za nekim novim početkom.
Kada se porođaj završio sjurila se u njegovu ulicu. Vrata njegovog stana su bila otvorena, ali njega nije bilo.
Pored starog i pohabanog gramofona stajao je "Dnevnik jedne mladosti" s natpisom "ako ikada budeš usamljena" i kartom do destinacije na koju je otišao i porukom "Naš dan će doći".
Ljudi ti ulaze u život, i napuštaju ga. Stvari se u jednoj tački sustiču, a onda odlutaju nekim svojim Mlečnim putem, ali ljudi, koje volimo zauvek ostaju urezani u našim malim CRVENIM SRCIMA.
