ŽAO MI JE

Žao mi je zbog svega. Ma koliko to glupo, otužno i banalno zvučalo. Ali takve su reči pogotovo kada su uterane u onu situaciju kada se testira ograničenost njihovog dometa. Kao u slučaju ovoga što sam ja tebi pričinio.

Ali zaista mi je žao. Jer od svih životnih uloga ubedljivo omiljena mije bila ona tvog dragog prijatelja. Jer ti i pored svega što se odigralo među nama jesi ubedljivo najdivnije biće, koje sam ja, ikada upoznao.

Jer ti, ti si tako mlada, a usudio bih se da kažem da si iz godine u godinu sve mlađa i mlađa, a opet iz tebe progovara nešto tako staro kao što je to sam ovaj naš svet.

I biti u tvom društvuznačilo je biti u stanju apsolutnog blaženstva kao da se nalazite na putu povratka svojoj vlastitoj kući. Kući koju ste jednom davno izgubili i u koju se više nikada ni ne možete vratiti. I jedino što vam ostaje je da se krećete napred. To jest, u mom konkretnom slučaju, pravo ka Tebi.

Bačeni smo u ovaj svet, nama stran i nepoznat, negde na putu smo izgubili neke ljude, neki, pa možda i najbliži su nas i maltretirali, a neki su nas izbacili i na ulicu i otad konstantno pokušavamo da nađemo svoj put ka domu. Svoju stazu povratka kući. Tamo gde ćemo otrezniti svoj duh i otvoriti ga za one božanske uticaje. I onda nađemo taj put i želimo svakodnevno da hodamo njime. Jer nam se učinilo da smo tu našli našu ultimativnu sreću i naše ultimativno smirenje.

I onda se ponovo izgubimo na putu i povredimo one koji su nam do tad najviše u životu značili. I za koje smo mislili da će uvek za nas biti negde tu. Kao i mi za njih.

Onda nas oni ponovo povrede, nakon što smo se mi monstruozno osvetili, pa se malo pravdamo kako nije bilo sve tako crno-belo i onda tako u krug. Uz uobičajeno stradanje na uvek istim krivinama.

A ako taj koga smo zavoleli i koji nam je tako prirastao srcu ima lice koje deluje kao ubedljivo najlepši cvet na biljci zvanoj čovek, onda ne možemo da pobegnemo od tog lica i kačimo ga svuda pišući mu ode, mahom one neprilične.

I onda ponovo poželimo da se vratimo. Ali povratka više, definitivno, nema. Kao što ga nikada nije ni bilo.

Žabe su skuvane, ribe su pripremljene. Gotovo je!

A tako mi je žao, a ponajviše zbog sebe. Jer ti si ona zvezda, čista i položena u sam nebeski bezdan, tamo gde ti je i mesto.

I zato se zvezdanog neba kao ni tvog lica čovek nikada ne može dovoljno nagledati.

Jer na njemu kao da su ucrtani svi putevi ovog našeg sveta, ali i nekih drugih, nama potpuno neznanih svetova. Svetova, u kojima je sve novije od žeđi i novije od novog.

Kao što je sve tako i na tebi. Najdraža moja...

Prijateljice.

Rekao sam ti možda jednom, a možda i stotinu puta da ja volim sve u vezi tebe. I tako i jeste.

I žao mi je što sam pao u amok i uradio ti ono što nikada nikom nisam.

Jer kako je Kamurasvami rekao, nije umetnik taj koji je neka posebna vrsta čoveka, već je apsolutno svaki čovek taj koji je posebna vrsta umetnika. A ti si onaj Vrhovni i onaj Najveći Umetnik. Umetnik sa velikim U. Velika Vila a vile se nikada ne pitaju za godine. Jer one ostaju uvek večno mlade. Baš kao i ti. Najdraža moja...
Prijateljice.

Voleo sam te, volim te i uvek ću te VOLETI.

Ma kako to zvučalo.

Jedan tvoj grešni učenik koji se iskreno nada da će zauvek pohađati taj Kosmički Univerzitet jedne Nevene Pavlović na kojem se nikad ni ne diplomira jer od nje uvek nešto novo može i da se nauči i da se sazna. I zato večno ću ti biti zahvalan najdraža moja
Prijateljice.

VOLIM TE!

Rastko Ivanović

NEMA POVRATKA DOMU

Piše: Rastko Ivanović

“... Kad bi nas neko upitao šta je najdragocenija osobina kuće, rekli bismo: kuća pruža utočište sanjarenju, kuća štiti sanjara, kuća nam dozvoljava da mirno sanjamo”. Ali, ponekad je dovoljno tako malo da se ovo dnevno sanjarenje preobrazi u košmar. Dovoljno je da se u nekom poznatom prostoru neka lepa lampa sasvim iznenada podigne u vazduh sa stola i situacija će odjednom postati uznemirujuća. Lampa, sto i soba su ostali isti, ali kako je sama situacija postala uznemirujuća, mi nalazimo da je ona, budući da zbog stanja naših živaca ne možemo da je objasnimo postala teskobna ili zastrašujuća. Takav princip upravlja svim onim situacijama, koje računaju na duhove i druge natprirodne sile, koje se pojavljuju onog časa, kada stvari krenu kako ne treba.

Godine 1919, Sigmund Frojd je na ovu temu napisao esej pod imenom Das Unheimliche. Ovaj termin je već uveliko postojao u nemačkoj kulturi, a sam Frojd ga je pronašao u rečniku zadržavši se na Šelingovoj definiciji ovog pojma, koja veli da je tu reč o nečemu što je trebalo da ostane skriveno ali je ipak izbilo na površinu, na svetlo dana. Još pre Frojda, Ernst Jenč je 1906. godine napisao svoju Psihologiju uznemirujućeg. U ovom delu, Jenč ovo osećanje definiše kao nešto nesvakidašnje što kod nas izaziva nedoumicu s kojom jednostavno ne možemo izaći na kraj.

Frojd prihvata Jenčovo shvatanje uznemirujućeg kao suprotnosti svemu što poimamo kao spokojno i udobno, primetivši usput da nije sve što je neuobičajeno obavezno i uznemirujuće. Pritom, pozivajuči se na Šelinga, Frojd primećuje da uznemirujuće podrazumreva i povratak potisnutog, kada nešto što je zaboravljeno, ispliva i poremeti naš svakodnevni raspored časova. Tada mi počinjemo da se u našem vlastitom domu osećamo bezdomno, maglovito, nejasno i strano. Baš kao junaci Linčovog filma “Izgubljeni autoput”.

Protagonisti ovog Linčovog remek-dela iz 1997. godine, braćni par Fred i Rene Medison su svoji uzajamni zarobljenici ali i zarobljenici svog životnog prostora. Kuća u kojoj oni žive mračna je i zagušljiva. Kroz uske prozore, koji su pride opskrbljeni video-kamerama dopire vrlo malo svetla. Same svetiljke u art deco stilu tome dodatno doprinose budući da nisu nimalo svetle. Sobe u kući su prostrane i ogoljene i izrazito niskog su stropa. Dekoracija je zagasito crvena i smeđa i ona svojim beživotnim bojama takođe apsorbuje i poništava samu svetlost. Hodnici koji povezuju sobe još su mračniji, pa kada Fred uđe u jedan od njih čini se kao da lagano nestaje. Nameštaj, koji se nalazi u centru domaćinstva pripada pedesetim godinama prošlog veka. Čine ga ikonične tvorevine modernog dizajna stolica Dijamant Herija Bertoje i Eliptični sto braćnog para Ims. Ovi komadi nameštaja svojom fluidnom, mobilnom gotovo pa vazdušastom strukturom, koja omogućava da kroz njih protiče prostor predstavljaju suštu suprotnost nekadašnjem buržoaskom enterijeru. Enterijeru, koji je funkcionisao kao prirodni produžetak starog patrijarhalnog poretka, koji nam je pretećim prstom pokazivao gde šta treba da bude. Za razliku od njega, novi komadi dizajna pokazatelj su novog vremena, u kojem stvari ne mogu na duži rok zadržati niti isti smer niti isti oblik. Naprotiv. Sve se menja i sve nestaje istom brzinom kojom se i pojavljuje. Zarobljeni smo u promiskuitetu svih mogućih mreža i svih mogućih znakova. Naši identiteti su nestabilni i promenljivi i menjaju se lakše nego pol i naša boja kose. Utoliko je misterija glavne junakinje Izgubljenog autoputa Rene misterija lika kao nameštaja. Kao bizarnog, reklo bi se začudnog asemblaža, koji se proširuje kako film sve više odmiče. Tako imamo Rene kao asimetrični sto, kao crnu lampu, kao čisto staklo, da bi stvari kulminirale njenom mutacijom u vlastitu dvojnicu Alis. Jer, napokon, šta smo drugo mi, ako ne seksualni nameštaj, koji se neprekidno rearanžira. I čija je najveća tajna u nedostatku, u praznini same tajne. Na kraju, kada načinimo pun krug mi se vraćamo u početni položaj. Zajedno s junacima ovog filma. Vraćajući se beskonačno zamornom bivanju samim sobom. Bez mogućnosti bekstva. I bez mogućnosti povratka domu.

Domu, koji je oduvek tamo negde drugde, baš kao i mi.