Žao mi je zbog svega. Ma koliko to glupo, otužno i banalno zvučalo. Ali takve su reči pogotovo kada su uterane u onu situaciju kada se testira ograničenost njihovog dometa. Kao u slučaju ovoga što sam ja tebi pričinio.
Ali zaista mi je žao. Jer od svih životnih uloga ubedljivo omiljena mije bila ona tvog dragog prijatelja. Jer ti i pored svega što se odigralo među nama jesi ubedljivo najdivnije biće, koje sam ja, ikada upoznao.
Jer ti, ti si tako mlada, a usudio bih se da kažem da si iz godine u godinu sve mlađa i mlađa, a opet iz tebe progovara nešto tako staro kao što je to sam ovaj naš svet.
I biti u tvom društvuznačilo je biti u stanju apsolutnog blaženstva kao da se nalazite na putu povratka svojoj vlastitoj kući. Kući koju ste jednom davno izgubili i u koju se više nikada ni ne možete vratiti. I jedino što vam ostaje je da se krećete napred. To jest, u mom konkretnom slučaju, pravo ka Tebi.
Bačeni smo u ovaj svet, nama stran i nepoznat, negde na putu smo izgubili neke ljude, neki, pa možda i najbliži su nas i maltretirali, a neki su nas izbacili i na ulicu i otad konstantno pokušavamo da nađemo svoj put ka domu. Svoju stazu povratka kući. Tamo gde ćemo otrezniti svoj duh i otvoriti ga za one božanske uticaje. I onda nađemo taj put i želimo svakodnevno da hodamo njime. Jer nam se učinilo da smo tu našli našu ultimativnu sreću i naše ultimativno smirenje.
I onda se ponovo izgubimo na putu i povredimo one koji su nam do tad najviše u životu značili. I za koje smo mislili da će uvek za nas biti negde tu. Kao i mi za njih.
Onda nas oni ponovo povrede, nakon što smo se mi monstruozno osvetili, pa se malo pravdamo kako nije bilo sve tako crno-belo i onda tako u krug. Uz uobičajeno stradanje na uvek istim krivinama.
A ako taj koga smo zavoleli i koji nam je tako prirastao srcu ima lice koje deluje kao ubedljivo najlepši cvet na biljci zvanoj čovek, onda ne možemo da pobegnemo od tog lica i kačimo ga svuda pišući mu ode, mahom one neprilične.
I onda ponovo poželimo da se vratimo. Ali povratka više, definitivno, nema. Kao što ga nikada nije ni bilo.
Žabe su skuvane, ribe su pripremljene. Gotovo je!
A tako mi je žao, a ponajviše zbog sebe. Jer ti si ona zvezda, čista i položena u sam nebeski bezdan, tamo gde ti je i mesto.
I zato se zvezdanog neba kao ni tvog lica čovek nikada ne može dovoljno nagledati.
Jer na njemu kao da su ucrtani svi putevi ovog našeg sveta, ali i nekih drugih, nama potpuno neznanih svetova. Svetova, u kojima je sve novije od žeđi i novije od novog.
Kao što je sve tako i na tebi. Najdraža moja...
Prijateljice.
Rekao sam ti možda jednom, a možda i stotinu puta da ja volim sve u vezi tebe. I tako i jeste.
I žao mi je što sam pao u amok i uradio ti ono što nikada nikom nisam.
Jer kako je Kamurasvami rekao, nije umetnik taj koji je neka posebna vrsta čoveka, već je apsolutno svaki čovek taj koji je posebna vrsta umetnika. A ti si onaj Vrhovni i onaj Najveći Umetnik. Umetnik sa velikim U. Velika Vila a vile se nikada ne pitaju za godine. Jer one ostaju uvek večno mlade. Baš kao i ti. Najdraža moja...
Prijateljice.
Voleo sam te, volim te i uvek ću te VOLETI.
Ma kako to zvučalo.
Jedan tvoj grešni učenik koji se iskreno nada da će zauvek pohađati taj Kosmički Univerzitet jedne Nevene Pavlović na kojem se nikad ni ne diplomira jer od nje uvek nešto novo može i da se nauči i da se sazna. I zato večno ću ti biti zahvalan najdraža moja
Prijateljice.
VOLIM TE!
Rastko Ivanović
