Žao
mi je zbog svega. Ma koliko to glupo, otužno i banalno zvučalo. Ali
takve su reči pogotovo kada su uterane u onu situaciju kada se testira
ograničenost njihovog dometa. Kao u slučaju ovoga što sam ja tebi
pričinio.
Ali zaista mi je žao. Jer od svih životnih uloga
ubedljivo omiljena mije bila ona tvog dragog prijatelja. Jer ti i pored
svega što se odigralo među nama jesi ubedljivo najdivnije biće, koje
sam ja, ikada upoznao.
Jer ti, ti si tako mlada, a
usudio bih se da kažem da si iz godine u godinu sve mlađa i mlađa, a
opet iz tebe progovara nešto tako staro kao što je to sam ovaj naš svet.
I
biti u tvom društvuznačilo je biti u stanju apsolutnog blaženstva kao
da se nalazite na putu povratka svojoj vlastitoj kući. Kući koju ste
jednom davno izgubili i u koju se više nikada ni ne možete vratiti. I
jedino što vam ostaje je da se krećete napred. To jest, u mom konkretnom
slučaju, pravo ka Tebi.
Bačeni smo u ovaj svet, nama
stran i nepoznat, negde na putu smo izgubili neke ljude, neki, pa možda i
najbliži su nas i maltretirali, a neki su nas izbacili i na ulicu i
otad konstantno pokušavamo da nađemo svoj put ka domu. Svoju stazu
povratka kući. Tamo gde ćemo otrezniti svoj duh i otvoriti ga za one
božanske uticaje. I onda nađemo taj put i želimo svakodnevno da hodamo
njime. Jer nam se učinilo da smo tu našli našu ultimativnu sreću i naše
ultimativno smirenje.
I onda se ponovo izgubimo na putu
i povredimo one koji su nam do tad najviše u životu značili. I za koje
smo mislili da će uvek za nas biti negde tu. Kao i mi za njih.
Onda
nas oni ponovo povrede, nakon što smo se mi monstruozno osvetili, pa se
malo pravdamo kako nije bilo sve tako crno-belo i onda tako u krug. Uz
uobičajeno stradanje na uvek istim krivinama.
A ako taj
koga smo zavoleli i koji nam je tako prirastao srcu ima lice koje
deluje kao ubedljivo najlepši cvet na biljci zvanoj čovek, onda ne
možemo da pobegnemo od tog lica i kačimo ga svuda pišući mu ode, mahom one
neprilične.
I onda ponovo poželimo da se vratimo. Ali povratka više, definitivno, nema. Kao što ga nikada nije ni bilo.
Žabe su skuvane, ribe su pripremljene. Gotovo je!
A tako mi je žao, a ponajviše zbog sebe. Jer ti si ona zvezda, čista i položena u sam nebeski bezdan, tamo gde ti je i mesto.
I zato se zvezdanog neba kao ni tvog lica čovek nikada ne može dovoljno nagledati.
Jer
na njemu kao da su ucrtani svi putevi ovog našeg sveta, ali i nekih
drugih, nama potpuno neznanih svetova. Svetova, u kojima je sve novije
od žeđi i novije od novog.
Kao što je sve tako i na tebi. Najdraža moja...
Prijateljice.
Rekao sam ti možda jednom, a možda i stotinu puta da ja volim sve u vezi tebe. I tako i jeste.
I žao mi je što sam pao u amok i uradio ti ono što nikada nikom nisam.
Jer
kako je Kamurasvami rekao, nije umetnik taj koji je neka posebna vrsta
čoveka, već je apsolutno svaki čovek taj koji je posebna vrsta umetnika.
A ti si onaj Vrhovni i onaj Najveći Umetnik. Umetnik sa velikim U.
Velika Vila a vile se nikada ne pitaju za godine. Jer one ostaju uvek
večno mlade. Baš kao i ti. Najdraža moja...
Prijateljice.
Voleo sam te, volim te i uvek ću te VOLETI.
Ma kako to zvučalo.
Jedan
tvoj grešni učenik koji se iskreno nada da će zauvek pohađati taj
Kosmički Univerzitet jedne Nevene Pavlović na kojem se nikad ni ne
diplomira jer od nje uvek nešto novo može i da se nauči i da se sazna. I
zato večno ću ti biti zahvalan najdraža moja
Prijateljice.
Volim te više nego što iko ikoga voleti može i nikad
prestati neću. Jer ljubav koju osećam prema tebi najdraža moja
udaljila me je od svega što postoji na ovom svetu ostvaljajući mi
mesta samo za tebe. Tako da čak i kada sam okružen ljudima, čak i onim
najbližim ja sada uvek ostajem sam. Jer toliko si mi opčinila um da on
više ne može pojmiti ništa osim tebe. I svuda oko mene sjatili su se
ljudi i žene lišeni ama baš ikakve pa i najmanje ljupkosti i samo si ti ta
koja može obasjati moj život. Jer sva draž koja je nekoć postojala
na ovome svetu sada se jednostavno slila u tebe. I moje oči i da hoće
više ništa drugo ni ne primećuju.
Jer zbog tebe ja sam
naučio da lutam. I da uvek uspem da odem negde drugde. Jer onog časa
kada smo se sreli ti si mi podarila novu ulaznicu za život. I zato se
svakog dana i svakog trena ja ponovo zaljubljujem u tebe. Jer u tebi
uvek iznova ja mogu da otkrivam nešto novo. Jer meni koji je imao
običaj da odbija ama baš svaki identitet ili da ga u najboljem slučaju
nadopunjuje nekim drugim i novim identitetom koji naravno nikada nije bio
moj ti si podarila jedan stalni, fiksni i nepromenljivi identitet. A to
je identitet čoveka koji voli. A šta drugo bi zapravo i mogla biti
ljubav?
Jer to je valjda ono stanje kada otkrijete da ste
kadri za ono za šta niste ni znali da ste kadri. I zato mi ti danas
toliko i nedostaješ. Jer si me ti najdraža moja uvek iznova hranila nekim
novim gladima.
I zato se svi moji putevi i završavaju u tebi. A ti? Pa ti si ta koja se naravno nikad ni ne završava.
I
zato ja danas neprekdino lutam i zato ja danas neprekidno kružim. Oko
tvoje kuće, oko tvoje ulice i oko tvog kraja. Jer gde drugo pa i mogu da
odem. Kad se svi moji putevi uvek završavaju na jednom te istom mestu.
Jer
ponekad je potrebno i izmisliti sadašnjicu kako bismo imali gde da
provedemo noć. A ti si tu sadašnjicu izmislila samo za mene.
I
zato ja sada moram da ti dam ono što nikome nisam. A dati ono što se nema onome kome to ni ne treba tako se valjda na svim jezicima sveta
piše upravo ljubav. I ponekad noću ja vidim jednu figuru. Figuru koja
usamljeno tumara putem, krećući se nekim praznim i napuštenim pejsažem
kružeči oko nekakve mrtvačnice.
I u tom trenu me probudi
glas Ketrin Ferije koji kao da samo za mene peva kako je svet prazan i
kako više ni ne želi da se vrati među žive. I tada shvatim da sam ta
figura niko drugi do ja. Ja koji više ni ne želi da živi u ovom svetu
ako pored sebe nema tebe.
Tebe koji si celokupni izvor za moju egzistenciju.
Ti si
svetlost koja se gleda sa pažnjom a čiji se smisao ne shvata. Ti si moja
Biblija. I svakog dana ja se hranim tvojom čarima. Svakog dana se molim
onom mom pozajmljenom bogu da vrati vreme na 25. februar kada sam na tvoje
pitanje da li si me ti nečime naljutila odgovorio potvrdno. Ne mogu to sebi da
oprostim. O drugim stvarima koje su tek posle usledile da ne govorim.
Devojčice
moja najlepša tako mi nedostaješ. Jer bez tebe ja ni ne postojim. Nedostaje mi
i ono prokleto nebo što ranjava a koje plače iza tvojih veđa ali mi nedostaje i
tvoj osmeh koji okrepljuje. I tvoja reč i tvoja pojava i tvoje društvo koje
gotovo uvek deluje kao najlepša moguća ekspedicija pravo u tišinu. I nedostaje
mi ta moja mala devojčica kojoj je život tako tesan i koja večito traga za
idealnim. I ne mogu da verujem da sam sam ti uradio to što sam ti uradio. I nisam
nimalo srećan što sam u jednom trenutku postao toliko čvrst i u toj čvrstini
neograničeno raspoloživ. I ogorčen sam na samog sebe što sam dozvolio da me
naposletku proguta strast. A mi se uvek zaljubljujemo u drugog koji je za nas
idealan kako bismo pobegli od sopstvenih manjkavosti i od sopstvenih nedaća. Ali
takva kakva jesi ti za mene uistinu i jesi savršena. I popraviti te značilo
bi samo pokvariti te.
Na
jednom mestu Levinas govori kako čoveka moramo da prihvatimo u njegovoj
drugosti onakvog kakav on zaista i jeste. Što će reći da ne treba da
pokušavamo ni da ga poboljšamo ni da ga pokvarimo ni da ga promenimo
niti da ga asimilujemo već da ga jednostavno koliko je god to moguće
očistimo od
nas samih.
Jer drugi je zapravo svetinja a njegovo lice je to koje sprečava nasilje
koje nas zaustavlja da ne dignemo ruku na osobu ispred nas.
I ti za mene upravo jesi svetinja. I baš zato mi je toliko žao što sam ti
uradio ono što nikom ranije nisam. Jer ti zaslužuješ raj. Ti zaslužuješ samo
ono što je dobro. Samo ono što je najbolje. Jer ti si to sunce koje sve
obasjava. Toliko divna i toliko lepa da je čoveka strah i da pogleda u tebe. I uvek
si kako sam imao običaj da ti kažem posve drugačija. Nekada sijaš kao sunce a
onda preda mnom kao da se odjednom ukaže mesec kao bebino lice. Jer ti si i večno
mlada i večno lepa i uvek savršena.
Najlepša žena na svetu.
Najdivnija prijateljica na svetu.
Najpametnija lepotica na svetu.
Uvek svoja i uvek savršena.
Nevena. Moja najveća akad malo bolje
razmislim i moja jedina ljubav.
U onim crvenim cipelicama si prava Doroti! Ali svaka tvoja cipela, svaka
tvoja bluza ili pantalone stiču svoju sopstvenu ličnost. I sami oblaci
su pijani kada kročiš na ulicu. Toliko si seksi da je to neverovatno. I
mesec je tako pijan kada te vidi da se strmoglavljuje pravo na zemlju.
Jer ti si taj Eros oneobičavanja. Volim te!!!
(
Tvoja anđeoska čistota je tako erotski značajna i izazovna da je ti
zapravo nisi ni svesna. Ali ja gorim. Ti si u stvari pravi mali
kosmoeros! Anđele!
(
Volim te! Volim te! Volim te! I gorim!
(
Po Novalisovim rečima, "ono što voliš, to svuda nalaziš... Voljena -
skračenica je za vasionu; vasiona je nastavak voljene..." I zato si ti
svakog trenutka prisutna u svakom detalju mog života. Beskrajno te
volim, najdraža moja!
(
Nevena jeste ljubav i ništa drugo osim ljubavi
(
Ljubavi nije blizak seks nego milovanje kao ovaploćenje magijskog -
erotskog misticizma. Zato sam valjda toliko i želeo da te pomilujem po
licu.
(
Ali pomilovati te značilo bi posedovati ono neposedujuće a ti si naprosto neuhvatljiva.
(
Ideja beskonačnog je želja. A moja želja za tobom je beskrajna i hvala
ti što me uvek iznova hraniš novim gladima. Boginjo moja najdraža!
(
Čoveka treba prihvatiti u njegovoj drugosti onakvog kakav jeste, ne
treba pokušavati da ga poboljšamo ili pokvarimo, da ga promenimo ili
asimilujemo, treba samo da ga očistimo od nas samih. A ja te volim baš
takvu kakva jesi!
(
Topim se, zavlačim se u zemlju, svetlim kao šibica. I to sve zbog tvojih seksipilnih obrašćića.
(
Volim način na koji se vrtiš kao zvrk!
(
Kad vidim tvoju vulkansku figuru kao da gledam Rubensa kako stvara u cvetu svog zanosa. Tako si sva sočna i bujna.
Smisao
je isisan iz sveta. Ali sa tobom vreme postaje nosilac nade. Želim ti
da te danas napadnu samo lepe stvari i da u ekstazi vidiš večnost u
trenu. Bebo, lep dan želim.
(
Jedva čekan da se vidimo, da izgorimo!!!
(
Metafizika
se gradila na pasivnoj mržnji prema životu na zemlji i svemu
zemaljskom. Jedini način na koji je možemo prevazići i ostati verni
ovozemaljskom, jeste da potvrdimo vreme, da živimo u njegovom toku. I
zato ću ti sada reći najdublje reči koje ti imam reći. Volim te, bebo.
Volim te. Volim te. Volim te. Volim te. Volim te. Volim te, volim,
volim, volim...
(
Htenje
je posvećeno konkretnim predmetima, a želja - onima kojih nikad nije
dosta. I zato je najveća želja da uvek želimo. Da uvek dobijemo više
onoga što već postoji. I zato sam ja tebe željan bebo. Bukvalno gorim.
Topim se. U ekstazi sam. Joj, bebo. I da me upropastiš kao Vučić Srbiju i
tada ću te želeti. Jer si ti moj maleni beskraj. I znaš kako ti lepo
stoje one crvene cipelice, kako ti fino izduže nogu. Ali ti si u svemu
fantastična i čarobna. I ne treba nam rat sa svojim cokulama krvavim.
Meni trebaš samo ti. Bebo. Ti, ti, ti i ti.
(
Bebo
volim te i kad ličiš na reč melanholija i kad ličiš na reč sunce. I
zato volim i ptice što spavaju u tvojoj duši ali i tvoje crvene
cipelice. Bebo, raspinjem se, bukvalno se raspinjem zbog tebe. Znaš kako
gorim. Jel znaš?
(
Leptirice
moja, moja nebeska senko, moj beskraju i buketu golubica. Volim i tvoje
obraze, i tvoje lice, kosu, tvoje nežne ručice i tvoje majanske
hramove, i tvoje noge, i tvoje usne što izvor su tvojih reka i što
vulkan su tvoga tela. Tvoje usne u kojima su zgusnute krilatost zvezda i
ona kometa. Joj, bebo nisi svesna šta mi radiš. Šta je ovo? Priključen
sam na najjače. Nagaren sam na 200 volti. Ja gorim. Gorim od tih usana
tvojih na koje kaplje zvezda. Jel uopšte znaš koliko si lepa i seksi?
Bebo?
(
Bebo, volim te!
(
Kao što je rekao Robert Frost, “ljubav je neodoljiva želja da budeš
neodoljivo željen.” A ti nisi ni svesna koliko te ja želim. I spreman sam da ti
dam sve ključeve svoga bića i svoju prvu kao i svoju poslednju reč. Jer bebo
ja te volim. VOLIM, VOLIM, VOLIM, VOLIM, VOLIM, VOLIM. Volim te svim svojim
bićemdo
neba i nazad. I ako treba
otvorio bih isto to nebo samo za tebe!
(
Nevena, moja najdraža, volim te!
(
Bebo, iz tebe zrače struje, iako si tako nežna. Molim te me opeci, molim te.
(
Ti si moj opojni put mašte.
(
Bukvalno ne mogu da dišem. Gorim, veruj mi. Nikad se ovako nisam osećao. Nikada. A i kako bih. Ti si za mene sve. Sve. Sve!
Bebo,
izvini molim te zbog svega ovoga. Ne smem ovo da ti radim. Ali bukvalno
mi iskače srce iz grudnog koša. Bukvalno mi eksplodira miokard. I ne bi
mi bilo žao sad ni da umrem u ovom plamenu ljubavi i strasti. Znaš kakvu
želju u meni razgorevaš. Jel znaš? Pa ako je ljubav probni oblik
besmrtnosti onda je to ovo. Bebo, bebo, volim te, volim te, volim te,
volim te, volim te, volim te, volim te, VOLIM TE!!!
(
Volim te!
(
Stvarno te volim!
(
Bebo moja, volim te! Izvini, molim te, ali ja te volim. Raspinjem se i volim te.
(
Bebo, volim te!
(
Nevena, ljubavi...
(
Nevena ti si moje sve!
(
Ja
tako volim tvoj ručni zglob. On je za mene slika svetlih mučenja, ali i
mračnih sladostrasti. Jer je on za mene čista suština poezije. I ja
želim ludo da ga mazim.
(
Život posvećen traganju za skrivenim svojstvom jedne Nevene.
(
Nevena, najdraža moja, ja te ludo volim.
(
Ti
si za mene trajna želja u misao ili u ljubav, a ne ona kratkotrajna
koja se završava izbacivanjem semena. Samo sam to želeo da ti kažem.
(
Volim te!
(
Samo nešto, molim te!
(
Ti si vrt radosti zemaljskih i nezemaljskih i ja te ludo volim!!!
(
Volim te!
(
Ja Ema nisam tvoj sin, zapamti to. To možeš raditi s njim. Ja sam Nevenin pastuv.
(
Šalim se, najdraža. Volim te.
(
I kad ideš negde samo crvene cipelice da svi na kraju izginemo. Molim te!
(
Znaš kako ti lepo stoje.
(
Prava dama!
(
Volim te!!!
(
Zatamnjenje.
(
Bebo, tu sam. I znaš šta? VOLIM TE!!!
(
U
Andersenovoj bajci, "Crvene cipelice", siromašna devojčica Karen obuva
par magijskih cipela i ne prestaje da pleše. Kao što ni ja ne mogu da
prestanem da zamišljam kako ti po oblacima plešeš u njima. Gotovo
sigurno, najerotičniji prizor u mom dosadašnjem životu. I ako je Bog
muškog roda, idol je sigurno ženskog. Molim ti se i klanjam, i naravno
volim te! Hvala!
(
Bože, kako si lepa!
(
I seksi!
(
I zavodljiva.
(
Strela
očiju, duboka tajna čela, rečitost grudi, zaklinjanje usana i smešak
obraza i ta slatka čežnja čitavog bića. Nevena, najlepša žena na svetu,
ikada igde!
(
Bebo, obožavam te!
(
Ne brini se. Mislim i na tebe i na tvoje crvene cipelice.
(
Volim te!!!
(
Bebo, ja samo na tebe mislim. Veruj mi. Volim te!
(
Po ceo dan bih ljubio tvoju kožu meku poput papagajevog perja.
(
Ma i celu noć!
(
Bebo, sijaš!
(
Metafizička monarhija Nevene Pavlović!
(
Bebo, jel blistaš?
(
Bebo, još uvek sam odvrnut na najjače!
(
Bebo, ti si moja Utopija!
(
Bebo, ti nemaš alternativa.
(
Meni je i Velika Srbija mala. Samo si ti ta koja je Velika.
(
Bebo, volim te!
(
Bebo, hoćeš da izgorimo?
(
Bebo, jel si u crvenim cipelicama?
(
Bebo, jel imaš možda onu belu košulju na sebi. Znaš kako u tome prštiš.
(
"Lud za Nevenom"
Režija: Rastko Ivanović
Glavna uloga: Nevena Pavlović
(
Nevena Pavlović:
Devojka iz drugog sveta
(
Naleteo
sam na neke ljude koje i sama znaš i kao malo glumatao da me interesuje
šta imaju da kažu a zapravo sve vreme mislio samo na tebe. I na crvene
cipelice.
(
Samo ti, ja i Vučkara držimo ovaj grad!
(
Bebo, ti si najlepši dar mora!
(
Bebo, zbog tebe nebo dotičem čelom.
(
Ti si divan bljesak puti, ali je tvoj duh taj koji je neuništiv.
(
Sve što se trenutno odvija na sceni je mizerno u poređenju sa tobom
(
I pored impresivnosti zbivanja na sceni ništa ne može da se meri sa tobom. Jer bebo ti si sam svemir.
(
Voleo bih da ti jednom osušim kosu kao Sloba Miri.
(
Bebo, nešto indiskretno: Jel si nežna prema svojim Majanskim hramovima dok se tuširaš?
(
Bebo, nikad ne bih odustao od tebe nego sam onda otrčao po one glupe crteže. Za tebe bih se uvek borio do poslednjeg daha.
(
Zbog tebe sam spreman da srdit poput metka putujem u borbu ako te neko dira,.
(
Mislim da ti nisam dovoljno rekao danas koliko te volim. E pa volim te!
(
Volim i one tvoje crvene patike.
(
Volim
da te gledam i dok jedeš na koktelima dok zamišljam kako me zagrizaš
zubima kao te kanapee. To mi je naročito seksi da te takvu gledam.
(
Mislim da malo gorim dok ovo pišem mada nisam baš na adekvatnom mestu
(
Izvini što sam se malo zbunio 23. jula prošle godine tad sam shvatio koliko sam izgubio kompas za tobom.
(
Čak te i sad dodirujem pogledom.
(
Kad nam se oči dodiruju je li dan ili noć?
(
Bebo, kako si?
(
Tako
volim tvoju misao, ali i tvoj kako si jednom rekla "bebeći mozak". I
ono kad si rekla na "Olimpu", "Joj, ovoj teti ispala sika". To je sve tako
lepo, provokativno i uzbudljivo.
(
Glas
je priroda. Zato toliko i volim tvoj glas. Žao mi je što mi slušalica
sinoć nije bila na uhu pa te nisam čuo. Nažalost. Al bitno je da
sve gori. I da me ni ova kiša ne hladi. Idemo i protiv bezumnog osmeha
ovog sveta i protiv svega drugog. Bebo, volim te. Grad je naš, bebo.
Grad je naš! Grad je naš!
(
Ovaj
grad mora biti igralište tvojih želja ili neće ni preživeti. U
suprotnom, on nema budućnost. Budućnost koja je uvek već zastarela. Jer,
bebo, samo je jedna stvar večna. Ti!
(
Izvini
što ću ovo reći, ali ja tako volim tvoju tibu. Tvoj slatki, mali
trbuščić. Koji je tako savršen, kao što je savršeno sve na tebi.
(
A tek tvoji prsti. Kad bi znala kol'ko tek njih volim.
(
Pa
ono kad zaplješćeš ručicama kao kakva devojčica. Znaš kako to tek
volim. Evo bukvalno ne znam gde sam koliko me sažiže vatra, koliko me
sažiže plamen tvoje lepote.
(
Nevena, moje srce, moja duša, moja lepoto, moje Sve. Volim te!
