Piše: Rastko Ivanović
Zamislite budućnost u kojoj gotovo da nema
zločina, a ubistvo se doživljava kao fenomen iz prošlosti? Zahvaljujući
predviđanjima o kojima izveštavaju tri prekognita (bića koja su sposobna da
vide neku od mogućih budućnosti), policija lišava slobode potencijalne zločince
pre nego što stignu da izvrše naumljeni zločin. Ali šta ako njihovi izveštaji
ne budu tačni ili, još gore, budu pogrešno shvaćeni? Vagajući između društvene
uređenosti, mita o sigurnosti i lične slobode, Filip K. Dik je ispisao jednu od
svojih najzanimljivijih meditacija na jednu od njegovih već dobro poznatih
tema. U pitanju je čuvena kratka priča po imenu "Suvišni izveštaj". Priča koju će i Stiven Spilberg pretočiti u istoimeni film. A veoma sličnu varijaciju na zadatu temu pronalazimo i u filmu Dejvida Kronenberga, ostvarenju "Dead Zone". U njemu glavni junak nakon teškog udesa stiče proročke moći koje na kraju filma koristi kako bi ubio političara čiju buduću sudbinu zločinca precizno predviđa.
Ne vidimo li iz ova dva primera i scenario rata u Iraku na delu?
Rata koje su Sjedinjene Američke Države povele kako bi eliminisale zločin u samom njegovom zametku. Jer je razlog pozivanja na rat uistinu bio zločin koji se ni nije odigrao. Naime, posredi je bila sumnja u Sadamovu upotrebu oružja za masovno uništenje. No mi nikada ne možemo znati da li će se neki zločin zaista i odigrati tako da se u datom primeru radilo o realnom sprečavanju dakako virtuelnog zločina.
Ili malo drugačije rečeno scenario rata u Iraku na najbolji mogući način nam je pokazao da je sama demokratija danas najviše ugrožena upravo od njenih najgovorljivijih branitelja.
A ako makar malo ekstrapoliramo stvari videćemo i da se izvan egzemplara narečenog rata danas profiliše sistemsko deprogramiranje ne samo svakog zločina već i svega onoga što bi moglo da ugrozi naš uveliko uspostavljeni policijski sistem planete. Jer aktuelna "politička" moć upravo i prebiva u ovoj moći odvraćanja, u ovoj vrsti razbujale javne higijene a svojstvene vremenu utemeljenom na vrednostima kukavičjeg bezbedonosnog konzervativizma i njemu sapripadnom duhu pacifikacije.
I sam sam imao prilike da se uverim u ovu moć "nulte inteligencije" u sredu 16. maja 2018. godine. Tom zgodom zaputio sam se ka prostoru Kulturnog centra Grad. U ovom zdanju podno Brankovog mosta tog dana se odigravalo premijerno izdanje festivala izraelskog LGBT filma pod imenom "Falafel". Prvi festivalski dan je bio obogaćen i izložbom fotografija "Šareni baloni" koju potpisuje naša istaknuta umetnica, kolumnistkinja i esejistkinja Lazara Marinković kao i potencijalno veoma zanimljivom tribinom pod imenom "LGBTi i egzistencija" koja je u kontekstu aktuelnog Tel Aviva neminovno pozivala i na otvaranje pitanja homonacionalizma i pinkvošinga u kojima razlika najčešće samo služi kao izgovor za temeljnu i isto tako sveobuhvatnu vladavinu Istoga koja se kao po pravilu uspostavlja kako bi očuvala ultrakonzervativni status-kvo.
Međutim, čekajući na početak izložbe u susret mi je pohrlila jedna od organizatorki događaja i osnivačica organizacije "Haver Srbija" Sonja Viličić i u krajnje isledničkom tonu policijsko-higijeničarskog manirizma me priupitala "Izvolte?" Nakon što sam joj objasnio razlog svog dolaska usledilo je njeno "jel sigurno. Da niste slučajno došli nekoga da uznemiravate?"
Istina je da nas po definiciji sami bližnji uvek već uznemiravaju ali ova reč iako čini se da cilja na preciznu definiciju ipak ima običaj da funkcioniše krajnje dvosmisleno.
Naime, u svom primarnom obliku ova reč ukazuje na različite vidove nasilja veoma često vezane za silovanja i brutalna premlaćivanja koja van svake sumnje moraju biti najstrože kažnjena. Ali danas ova reč se uistinu najčešće odnosi na preterano približavanje jednog bića drugome. Jer današnja se vaskolika tolerancija upravo i temelji na dve teme. Jedna je naravno poštovanje različitosti a druga je navedeni strah od uznemiravanja.
Jer osnovno ljudsko pravo u našem pozno kapitalističkom društvu je pravo da se ne bude uznemiravan to jest da se ostane na sigurnoj distanci od drugih.
Ali izvan ove nazovi retoričke parade prava istina je da ja nikada u svom životu nakon iskustva jednogodišnjeg "prijateljstva" ne bih prišao pretpostavljenoj članici organizacije "Haver" i studentkinji odseka Sestrinstvo Medicinskog fakulteta u Beogradu na koju je gospođa Viličić izvolela aludirati. Nikakvog prilaska niti pokušaja kontakta apsolutno nije ni bilo.
Štaviše, uljudno sam se povukao s mesta događaja bez namere da ulazim u dublju raspravu. Sutradan sam poslao mejl u kojem navodim da je domaćin koji se smatra vlasnikom nekog posebnog mesta uistinu uvek već i stranac u svojoj vlastitoj kući. Jer kako je to na jednom mestu napisao Levinas domaćin je taj koji prima gostoprimstvo baš kao što ga i pruža u svom vlastitom domu koji mu čak ni ne pripada. A onaj koji prihvata prethodno je uvek morao biti prihvaćen od strane sebe samog.
Na poslati mejl dobio sam odgovor da će me sledeći put sa nekog dešavanja u organizaciji "Haver Srbije" izbaciti direktno policija. Što je veoma zanimljiv odgovor od jedne navodno emancipatorski rapoložene organizacije građanskog društva koja bi valjda po definiciji trebalo da radi na uspostavljanju disenzusa a ne očuvanju konsenzusa. Jer ovo prvo bi trebalo da nas vodi ka pravoj i istinskoj politici a ovo drugo pak ka očuvanju policijskog statusa kvo. Jer samo je politika ta koja nas od bučnih životinja lišenih prava na govor pretvara u bića koja zaista pričaju.
Ali u našem vremenu depolitizovane politike sasvim je izgledno da od ispravnog "lično je političko" u roku od odmah stignemo do njemu sasvim suprotnog i nakaradnog političko je lično. Na sam korak do kafanice, sudnice, ludnice.
Jer kako nam je to još pre dobrih 40 godina predočio Delez u svom kapitalnom delu "Kapitalizam i šizofrenija" pisanog ruku pod ruku s Gatarijem danas kapitalizam proizvodi šizofrreničare s podjednakim žarom s kojim proizvodi nove modele ovih i onih šampona i ovih i onih robnih marki. Pa otud ni nije čudno da jedna nevladina organizacija u svojim redovima ima člana koji je ujedno i poštovalac Margo Fontejn ali i osuđenog ratnog zločinca generala Ratka Mladića.
Jer to je nama naš vajni postmoderni "anything goes" trijumfalizam već poodavno dao.
Društvo u kome sve može samo radikalna promena ne. Društvo u kome sve može samo istinski dijalog ne. Društvo u kojem je Drugi naravno uvek dobar. Dokle god se ponaša i dokle god govori upravo kao Drugi. Jer u suprotnom i on će samo i isključivo biti tretiran kao obično ljudsko smeće lišeno bilo kakvih prava. Bilo da je završio u Gvantanamu ili u prostoru Kulturnog centra Grad pod trenutnom upravom organizacije, "Haver", MC Haver, ili UnderHaver Srbija.
Ali politička volja koja svuda oko sebe vidi i progoni sablasti i sama je po sebi već upravo sablasna. Ali i ranjiva.
I zato moramo napraviti rupu u zidu kroz koju će ući duh. Duh istinske slobode, pravde i demokratije. Jer nije li nasuprot našeg savremenog demokratskog overdouza istinska demokratija ono što će kako je pevao Valas Stivens tek reći sama budućnost.
