BFI 2019: SADEH21

Univerzalna mentalna aktivnost tokom spavanja, kraljevski put u nesvesno ili kraljevski put do integracije, odgovor na pitanja koja ne smemo sebi da postavimo, zapečaćeno pismo koje nam šalje podsvest, otvorena vrata za naše zabranjene želje, noćni bioskop koji nam omogućuje da poverujemo u ostvarenje naših prognanih i zabranjenih žudnji, znak koji treba dešifrovati ili staza koja uvek vodi do neke druge staze? Kako god da ga definišemo Njegovo Veličanstvo San kroz istoriju predstavlja unutarnju pozornicu i nerešivu enigmu u čijem rešavanju su se okušali i mistici i filozofi, i naučnici i umetnici, i teoretičari kulture i antropolozi, i psiholozi i neurolozi. A san s kojim nas u svom delu, "Sadeh21” suočava plesna kompanja iz Izraela Batševa, pod dirigentskom palicom, Ohada Naharina je ekstatična, halucinatorni i uzbudljivi san koji posle samo jednog gledanja više nikada nećemo zaboraviti. 

Ali ga ni odgonetnurti što ne remeti njegovu lepotu, naprotiv…

Svojevremeno, Flober je maštao o tome da napiše knjigu koja ne bi govorila ni o čemu. Bila bi to knjiga koja počiva na unutrašnjoj snazi svoga stila nalik na zemlju koja se drži sama za sebe nepodržana vazduhom. Drugim rečima, bila bi to knjiga bez teme ili sa temom koja bi se jedva mogla percipirati. A upravo je najbolji ekvivalent ovoj Floberovoj zamisli sama Naharinova koreografija. 

Koreografija koju nakon prvog puta želite da vidite još jednom i jednom kako biste se uverili da je vaše prvo iskustvo bilo uopšte stvarno. 

Sam je Batševa stil odnegovan na principima Gaga škole. On je strastven, eksplozivan i divlji. I pre svega, tako dobro fokusiran. Toliko intenzivno i ljudski i životinjski da gledalac nakon njegovog gledanja mora prepoznati da su “ljudsko” i “životinjsko” upravo nerazdvojive kategorije. 

I gledajući “Sadeh21” vama na um pada rečenica iz autobiografskog dela Edvarda St. Obina neka nada, koja glasi da je sve u životu simbol samoga sebe. Jer je simbol samoga sebe svaki pasaž koji u Naharinovom delu možete videti. 

Jer je to ples koji aterira u samo polje apstrakcije. U samo polje nepoznatog. To je ples, čije je majstorstvo suptilnosti pažljivo brušeno godinama. 

Ples, posle kojeg nikako ne možete ostati isti.

BFI 2019: PTIČICA

Danas, više nego ikad pre u istoriji mi kao da imamo totalnu vidljivost, ali istovremeno mi kao da više ništa ne vidimo. Drugim rečima, ima previše toga. To bi, u stvari, bila skarednost kao višak svega. Jer ima i previše informacija i previše komunikacije i previše materijalnih proizvoda. Jednostavno, svega ima previše. Pa čak i previše kulture. U toj difuziji svega i bilo čega lako može da nam promakne nešto bitno.

Na jednoj fotografiji, Hoze Palezona od 20. oktobra 2014. godine u prvom planu vidimo dva čoveka kako igraju golf. Ali ono što se krije u pozadini slike je mnogo interesantnije. Na njoj vidimo migrante koji pokušavaju da preskoče ogradu i zakorače na tlo Španije, negde na granici Maroka i severnoafričke španske enklave Melile.

Polazeći od date fotografije španska pozorišna trupa pod imenom Grupa gospodina Serana na pozornici pravi njen model zahvaljujući manipulisanju sa čak 2000 lutaka, objekata, kompjutera, zvukova i fragmenata klasičnog Hičkokovog filma “Ptice”. Jer deca-migranti na ogradi s pravom su ih podsetilli upravo na ove životinje. Ono što je zanimljivo da iako je produkcija “Ptičica” lišena bilo kakvih plesnih pokreta ona više nego i jedna druga predstava iz programa ovogodišnjeg Festivala igre govori upravo o pokretu. I o slobodi kretanja. Štaviše ona podseća na jedno zapažanje Roberta Vindera da možemo postaviti ležaljku na plažu i drati se na talase ali plima nas uopšte neće poslušati i more se naposletku, svakako, neće povući. Drugim rečima, podizanje zidova kako bi se migranti sprečili da se usele u naša dvorišta podseća na jedenu staru anegdotu s poreklom u antičkoj Grčkoj. Naime, stari filozof Diogen svakoga dana je ulicama rodne Sinope kotrljao jedno bure. Na pitanje zašto to čini odgovorio je da je video svoje susede kako užurbano zagrađuju vrata svojih kuća i kako pritom oštre mačeve pa je i on odlučio da nekako doprinese pripremama za odbranu grada od naleta Aleksandrove vojske.

“Ptičica” grupe gospodina Serana je opominjuća predstava koja upozorava na globalizaciju ravnodušnosti u našem uveliko globalizovanom ali razjedinjenom svetu. Predstava koja nas upozorava na postojanje dve realnosti. Jednu kojom vladaju ratovi, krize, seće šuma, i jedna sveopšta mizerija i drugu kojom vladaju puni supermarketi, posve sigurne ulice, stabilnost i vrlo dobre zdravstvene usluge. I između njih na hiljade ptica koje se nalaze u stalnoj migraciji.