BFI 2019: SADEH21

Univerzalna mentalna aktivnost tokom spavanja, kraljevski put u nesvesno ili kraljevski put do integracije, odgovor na pitanja koja ne smemo sebi da postavimo, zapečaćeno pismo koje nam šalje podsvest, otvorena vrata za naše zabranjene želje, noćni bioskop koji nam omogućuje da poverujemo u ostvarenje naših prognanih i zabranjenih žudnji, znak koji treba dešifrovati ili staza koja uvek vodi do neke druge staze? Kako god da ga definišemo Njegovo Veličanstvo San kroz istoriju predstavlja unutarnju pozornicu i nerešivu enigmu u čijem rešavanju su se okušali i mistici i filozofi, i naučnici i umetnici, i teoretičari kulture i antropolozi, i psiholozi i neurolozi. A san s kojim nas u svom delu, "Sadeh21” suočava plesna kompanja iz Izraela Batševa, pod dirigentskom palicom, Ohada Naharina je ekstatična, halucinatorni i uzbudljivi san koji posle samo jednog gledanja više nikada nećemo zaboraviti. 

Ali ga ni odgonetnurti što ne remeti njegovu lepotu, naprotiv…

Svojevremeno, Flober je maštao o tome da napiše knjigu koja ne bi govorila ni o čemu. Bila bi to knjiga koja počiva na unutrašnjoj snazi svoga stila nalik na zemlju koja se drži sama za sebe nepodržana vazduhom. Drugim rečima, bila bi to knjiga bez teme ili sa temom koja bi se jedva mogla percipirati. A upravo je najbolji ekvivalent ovoj Floberovoj zamisli sama Naharinova koreografija. 

Koreografija koju nakon prvog puta želite da vidite još jednom i jednom kako biste se uverili da je vaše prvo iskustvo bilo uopšte stvarno. 

Sam je Batševa stil odnegovan na principima Gaga škole. On je strastven, eksplozivan i divlji. I pre svega, tako dobro fokusiran. Toliko intenzivno i ljudski i životinjski da gledalac nakon njegovog gledanja mora prepoznati da su “ljudsko” i “životinjsko” upravo nerazdvojive kategorije. 

I gledajući “Sadeh21” vama na um pada rečenica iz autobiografskog dela Edvarda St. Obina neka nada, koja glasi da je sve u životu simbol samoga sebe. Jer je simbol samoga sebe svaki pasaž koji u Naharinovom delu možete videti. 

Jer je to ples koji aterira u samo polje apstrakcije. U samo polje nepoznatog. To je ples, čije je majstorstvo suptilnosti pažljivo brušeno godinama. 

Ples, posle kojeg nikako ne možete ostati isti.

Josipa Lisac: Biti drugačija

Ponekad je potrebno i da izmislimo sadašnjost kako bismo imali gde da prenoćimo. Uz glas i uz muziku Josipe Lisac to se čini prilično lako.

Piše: Rastko Ivanović

Svaki pokušaj da se govori ili piše o ljubavi nužno je opterećen izrazitom teškoćom, štaviše strahom: reči su uvek nedovoljne. Međutim, iako je taj poduhvat nalik skoku u nepoznate dubine, treba da se usudimo da govorimo o ljubavi, uz sve rizike koje to sa sobom nosi. Ili pak da pevamo o njoj. Jer ljubav treba ponovo izmisliti, to se zna.

A da bismo to učinili moramo biti savremeni. Što će reći vremenu neprimereni. Jer savremen je samo onaj ko ne koincidira sasvim sa svojim vremenom, ko je u stanju da ne odgovara na baš sve njegove zahteve. Jer, upravo preko tog raskoraka, upravo preko tog anahronizma on je u stanju bolje nego iko drugi da dokuči svoje vlastitio vreme.

I u tom smislu, mogli bismo reći da je Josipa Lisac oduvek bila istinska prijateljica savremenosti. Uvek nova i uvek drugačija, a uvek tako svoja. Kao da u slučaju ove istinske dive konstantno prisustvujemo večnom vraćanju novog. A zašto je to tako mogao je da se uveri svako ko je 14. februar 2018. godine odlučio da provede na njenom koncertu u velikoj dvorani Sava centra.

Jer, Josipa uvek pronalazi novi ključ za tumačenje svojih pesama. I tako je bilo i ovog puta. Odevena u prelepu modnu kreaciju, koja je nalikovala na kakvo slikarsko platno, s potpisom ćerke njene stare saradnice Ide, Dine ona nas je povela na neverovatno muzičko putovanje koje je u pojedinim trenucima delovalo kao najbolje moguće utočište od buke sveta a na momente kao eksplozija sirove rokerske energije. Na tom putovanju sačekali su nas i "Boginja", i "Tisuću razloga", i "Živim po svom", i "O jednoj mladosti", i "Vjerujem ti sve", i naravno "Gdje Dunav ljubi nebo". Ali i kada se to najmanje očekuje i Bajagina "Ja mislim 300 na sat", i to na suvo, u a cappella izdanju. Bilo je tu prisećanja i na čoveka s kako je rekla najlepšim i najsrčanijim osmehom na svetu, Nebojšu Glogovca, s kojim se susretala prilikom radova na predstavi "Pijana noć 1918." i filmu "Ustav republike Hrvatske" a nije izostalo ni prisečanja na ljude s kojima je snimila predivne duete, u rasponu od Dina Dvornika, preko Šabana Bajramovića pa sve do hrvatske hip hop zvezde Marina Ivanovića Stoke. Negde između prikralo se i recitovanje dobro poznatih stihova češkog pesnika Jirija Šotole. Ali ono što nas je nagonilo da jašemo do ekstaze bile su osavremenjene pesme koje su uz začin benda Čui postale po ko zna koji put osvevremenjene. Kao savršena sonična kapsula koja nas čuva od perfidne banalnosti ove naše svakodnevice.

Svakodnevice koju moramo ponovo izmisliti. Kao i čitav niz drugih stvari.

Baš kao što Josipa Lisac iz koncerta u koncert ponovo i ponovo izmišlja samu sebe.

SEVERINA

Kraljica Srba, Hrvata i Slovenaca

Piše: Rastko Ivanović

Može se reći da su, zvezde, zapravo naš jedini veliki mit, u vremenu, koje je zaboravilo kako da stvara velike mitove. Svako ko je boravio u Sava centru, 24. ili 25. februara, tekuće godine, bio je u prilici da se uveri šta je to velika zvezda, koja, pritom, potiče sa ovih prostora. Naravno, radilo se o dva solistička koncerta, Severine Vučković.

Ovoga puta, za razliku od dve rasprodate Beogradske arene, jedne iz 2009. i druge, iz 2013. godine, naglasak je bio na nešto smirenijoj, tišoj, pa što ne reći i kamernijoj atmosferi.

Pa je u skladu sa tim, sve i počelo u duhu balada. Posle uvodne "Virujen u te", usledile su i Arsenova, "Sama na sceni", kao i autorska kompozicija same naše zvezde, pod imenom "Ostavljena".

Ove kompozicije ostavile su dovoljno prostora članovima samog Severininog pratećeg benda da se razmašu, pa su aranžmani, povremeno čak zamirisali na džez, kao i na bosa novu. Ali, kako Severina ne bi bila Severina da atmosferu ne dovede do usijanja, ubrzo se, pogađate, upravo to i dogodilo. Za taj štimung veoma su bitne pesme kao što je "Tarapana". I upravo ova numera, čini se da krije samu esenciju, novijeg Severininog uspeha. Jer, u njoj su, čini se sažeta dva osnovna motiva, koji korespondiraju sa duhom savremenosti.

Prvi od njih je, svakako, hibridnost. Za koju bi neki rekli da je osnovna kulturna logika epohe globalizacije, ili bi, možda, prikladnije bilo reći, imajuči u vidu Severininu muziku, alter-globalizacije, dok se s druge strane radi, o prostoj činjenici, da se u Severininim tekstovima jedna prosečna epizoda "Seksa i grada", svede na četiri minuta efektnog teksta. 

Ako to imamo u vidu, onda i nije čudo, da su danas pod geslom zabranjeno je zabraniti, u muzici, kao i u drugim oblastima života, dozvoljeni hibridi raznih vrsta. Pa otud i ne čudi što danas, gost na Severininim koncertima, može, opušteno, da bude, neko kao što je to jedan od naših vodećih folk, i ne samo folk, pevača, gospodin Saša Matić. S druge strane, kada je u pitanju „seks-i-gradizacija“ samog njenog nastupa, ne čudi što većinu njene publike čine mlade i samosvesne žene.

I sve je to, itekako, bilo vidljivo i na nastupima, u velikoj dvorani, beogradskog Sava centra.

Nakon bloka uvodnih numera, kao što rekosmo znatno sniženog tonusa, usledili su i klasični klubski razbijači, koji su od prvog momenta podigli publiku na noge. A u samoj publici, bilo je primetno, puno naših najmlađih sugrađana. Otud, verovatno i ne čudi začuđujuće mlak odgovor, koji je ona dobila na pitanje, koliko vas, večeras, ovde, ima u tridesetim, prilikom izvođenja istoimene himne, koju u originalu izvodi jedna od miljenica, publike, koja posećuje setove DJ Brke, ili, pak gleda filmove Fatiha Akina, turske kantautorke, po imenu, Sezen Aksu. 

Naime, posle ovako mlakog odgovora, i sama Severina je zaključila da njenu publiku danas uglavnom čine deca. I to je i te kako bilo vidljivo, na ova dva koncerta, koji su održani u Beogradu. Međutim, druge večeri, pokazalo se da samo jedna osoba, da samo jedno dete, može da bude, kao u stihu, vlastite mame, "glavna uloga svih predstava". Reč je naravno o njenom vlastitom sinu, malome Aleksandru. U trenutku, kada se on popeo na binu, prilkom izvođenja maminog klasika, "Mili moj", bilo je jasno, da se u neku ruku, ovde, radi o preuzimanju trona. Jer njegova majka je kraljica, istina fiktivne monarhije Srba, Hrvata, i Slovenaca. Pa je ovde bila reč o svojevrsnom preuzimanju trona. 

Jer, kako reče jednom Morisi, neke devojke, su naprosto, veće od drugih.

(februar 2015.)