Univerzalna mentalna aktivnost tokom spavanja,
kraljevski put u nesvesno ili kraljevski put do integracije, odgovor na pitanja
koja ne smemo sebi da postavimo, zapečaćeno pismo koje nam šalje podsvest,
otvorena vrata za naše zabranjene želje, noćni bioskop koji nam omogućuje da
poverujemo u ostvarenje naših prognanih i zabranjenih žudnji, znak koji treba
dešifrovati ili staza koja uvek vodi do neke druge staze? Kako god da ga
definišemo Njegovo Veličanstvo San kroz istoriju predstavlja unutarnju
pozornicu i nerešivu enigmu u čijem rešavanju su se okušali i mistici i
filozofi, i naučnici i umetnici, i teoretičari kulture i antropolozi, i
psiholozi i neurolozi. A san s kojim nas u svom delu, "Sadeh21” suočava plesna
kompanja iz Izraela Batševa, pod dirigentskom palicom, Ohada Naharina je
ekstatična, halucinatorni i uzbudljivi san koji posle samo jednog
gledanja više nikada nećemo zaboraviti.
Ali ga ni odgonetnurti što ne remeti
njegovu lepotu, naprotiv…
Svojevremeno, Flober je maštao o tome da napiše
knjigu koja ne bi govorila ni o čemu. Bila bi to knjiga koja počiva na
unutrašnjoj snazi svoga stila nalik na zemlju koja se drži sama za sebe
nepodržana vazduhom. Drugim rečima, bila bi to knjiga bez teme ili sa temom
koja bi se jedva mogla percipirati. A upravo je najbolji ekvivalent ovoj
Floberovoj zamisli sama Naharinova koreografija.
Koreografija koju nakon prvog puta
želite da vidite još jednom i jednom kako biste se uverili
da je vaše prvo iskustvo bilo uopšte stvarno.
Sam je Batševa stil odnegovan na principima Gaga
škole. On je strastven, eksplozivan i divlji. I pre svega, tako dobro fokusiran.
Toliko intenzivno i ljudski i životinjski da gledalac nakon njegovog gledanja mora prepoznati da su “ljudsko” i “životinjsko” upravo nerazdvojive kategorije.
I gledajući “Sadeh21” vama na um pada rečenica iz autobiografskog dela Edvarda St. Obina neka nada, koja glasi da je sve u životu simbol
samoga sebe. Jer je simbol samoga sebe svaki pasaž koji u Naharinovom delu možete
videti.
Jer je to ples koji aterira u samo polje apstrakcije. U
samo polje nepoznatog. To je ples, čije je majstorstvo suptilnosti
pažljivo brušeno godinama.
Ples, posle kojeg nikako ne možete ostati
isti.
