BFI 2019: PTIČICA

Danas, više nego ikad pre u istoriji mi kao da imamo totalnu vidljivost, ali istovremeno mi kao da više ništa ne vidimo. Drugim rečima, ima previše toga. To bi, u stvari, bila skarednost kao višak svega. Jer ima i previše informacija i previše komunikacije i previše materijalnih proizvoda. Jednostavno, svega ima previše. Pa čak i previše kulture. U toj difuziji svega i bilo čega lako može da nam promakne nešto bitno.

Na jednoj fotografiji, Hoze Palezona od 20. oktobra 2014. godine u prvom planu vidimo dva čoveka kako igraju golf. Ali ono što se krije u pozadini slike je mnogo interesantnije. Na njoj vidimo migrante koji pokušavaju da preskoče ogradu i zakorače na tlo Španije, negde na granici Maroka i severnoafričke španske enklave Melile.

Polazeći od date fotografije španska pozorišna trupa pod imenom Grupa gospodina Serana na pozornici pravi njen model zahvaljujući manipulisanju sa čak 2000 lutaka, objekata, kompjutera, zvukova i fragmenata klasičnog Hičkokovog filma “Ptice”. Jer deca-migranti na ogradi s pravom su ih podsetilli upravo na ove životinje. Ono što je zanimljivo da iako je produkcija “Ptičica” lišena bilo kakvih plesnih pokreta ona više nego i jedna druga predstava iz programa ovogodišnjeg Festivala igre govori upravo o pokretu. I o slobodi kretanja. Štaviše ona podseća na jedno zapažanje Roberta Vindera da možemo postaviti ležaljku na plažu i drati se na talase ali plima nas uopšte neće poslušati i more se naposletku, svakako, neće povući. Drugim rečima, podizanje zidova kako bi se migranti sprečili da se usele u naša dvorišta podseća na jedenu staru anegdotu s poreklom u antičkoj Grčkoj. Naime, stari filozof Diogen svakoga dana je ulicama rodne Sinope kotrljao jedno bure. Na pitanje zašto to čini odgovorio je da je video svoje susede kako užurbano zagrađuju vrata svojih kuća i kako pritom oštre mačeve pa je i on odlučio da nekako doprinese pripremama za odbranu grada od naleta Aleksandrove vojske.

“Ptičica” grupe gospodina Serana je opominjuća predstava koja upozorava na globalizaciju ravnodušnosti u našem uveliko globalizovanom ali razjedinjenom svetu. Predstava koja nas upozorava na postojanje dve realnosti. Jednu kojom vladaju ratovi, krize, seće šuma, i jedna sveopšta mizerija i drugu kojom vladaju puni supermarketi, posve sigurne ulice, stabilnost i vrlo dobre zdravstvene usluge. I između njih na hiljade ptica koje se nalaze u stalnoj migraciji.

ZIDOVI

Piše: Rastko Ivanović

U jednoj svojoj pesmi, Ursula Le Gvin piše kako mi, danas, podižemo zidove, kroz koje više ne može da prođe ni muzika, već samo duhovi svih onih stvari, koje smo izdali. Ali ti zidovi, koje mi danas podižemo prema migrantima ne mogu zaustaviti njihov priliv u naše svetle megalopolise. Naprotiv. Jer, podižući zidove, mi nalikujemo na one ljude, koji iznose ležaljku na plažu i počinju da viću na talase. Ali niti će nas plima poslušati, niti će se samo more povući.

U tom smislu, sve ovo podseća na onu staru anegdotu o Diogenu iz Sinope. Naime, ovaj antički filozof je ulicama rodnog grada po vasceli dan gurao bure gore-dole. Kada su ga upitali zašto to radi, on je odgovorio da je video svoje susede kako zagrađuju vrata svojih kuća i oštre svoje mačeve u nameri da zaustave najezdu Aleksandrove vojske pa je i on odlučio da nekako pripomogne.

Ali, stranci su oduvek bili tu i uvek će i biti. I oni su upravo zastrašujući baš zato što su strani. Zato što su čudni i nepredvidivi. I stoga što mi ne znamo šta možemo da očekujemo od njih u našoj svakodnevnoj komunikaciji. Jer, oni su ljudski zečevi, nalik onim životinjama iz Ezopove basne, koje se nalaze na samom dnu pakla. Ali nismo li i mi baš takvi drugim vrstama? Setimo se kako je u svom delu, "Drugi čovek", Česterton pisao i da smo mi za životinje, čudna pa čak i monstruozna bića, umotana u veštačke zavoje koje nazivamo odećom i oslonjeni na veštačke štake, koje nazivamno nameštajem.

I baš zato rešenje naših savremenih problema, nije u prepoznavanju sebe u strancima, već u poznavanju stranca u nama. U prepoznavanju toga da je svako od nas čudni ludak, sa svojim osobenostima, i da je to priznanje upravo jedini mogući način za mirnu kohabitaciju među različitim načinima života. A ako to sebi priznamo onda se možda ukažu i vrata za zajedničku saradnju. Pa i za pepoznavanje onog pravog neprijatelja. A to je zapad kao sinonim za onu kolonijalnu i represivnu moć