Piše: Rastko Ivanović
U jednoj
svojoj pesmi, Ursula Le Gvin piše kako mi, danas, podižemo zidove, kroz koje
više ne može da prođe ni muzika, već samo duhovi svih onih stvari, koje smo
izdali. Ali ti zidovi, koje mi danas podižemo prema migrantima ne mogu zaustaviti njihov priliv u naše
svetle megalopolise. Naprotiv. Jer, podižući zidove, mi nalikujemo na one ljude,
koji iznose ležaljku na plažu i počinju da viću na talase. Ali niti će nas
plima poslušati, niti će se samo more povući.
U tom
smislu, sve ovo podseća na onu staru anegdotu o Diogenu iz Sinope. Naime, ovaj
antički filozof je ulicama rodnog grada po vasceli dan gurao bure gore-dole. Kada
su ga upitali zašto to radi, on je odgovorio da je video svoje susede kako
zagrađuju vrata svojih kuća i oštre svoje mačeve u nameri da zaustave
najezdu Aleksandrove vojske pa je i on odlučio da nekako pripomogne.
Ali,
stranci su oduvek bili tu i uvek će i biti. I oni su upravo zastrašujući
baš
zato što su strani. Zato što su čudni i nepredvidivi. I stoga što mi
ne znamo
šta možemo da očekujemo od njih u našoj svakodnevnoj komunikaciji. Jer,
oni su ljudski zečevi, nalik onim životinjama iz Ezopove basne, koje
se nalaze na samom dnu pakla. Ali nismo li
i mi baš takvi drugim vrstama? Setimo se kako je u svom delu, "Drugi
čovek",
Česterton pisao i da smo mi za životinje, čudna pa čak i monstruozna bića,
umotana u veštačke zavoje koje nazivamo odećom i oslonjeni na veštačke
štake,
koje nazivamno nameštajem.
I baš
zato rešenje naših savremenih problema, nije u prepoznavanju sebe u strancima,
već u poznavanju stranca u nama. U prepoznavanju toga da je svako od nas čudni ludak, sa svojim osobenostima, i da je to priznanje upravo jedini mogući način
za mirnu kohabitaciju među različitim načinima života. A ako to sebi priznamo
onda se možda ukažu i vrata za zajedničku saradnju. Pa i za pepoznavanje onog
pravog neprijatelja. A to je zapad kao sinonim za onu kolonijalnu i represivnu
moć
