Danas se često
kaže da, zbog naše potpune izloženosti medijima, kulturi javnog ispovedanja i
sredstvima digitalne kontrole, lični prostor nestaje. Treba se usprotiviti ovom
opštem mestu suprotnom tvrdnjom: javni prostor je taj koji nestaje. Osoba koja
na internetu objavljuje svoje gole slike ili intimne podatke i opscene snove
nije egzibicionista: egzibicionisti upadaju u javni prostor dok oni koji
stavljaju svoje gole slike na internet ostaju u svom privatnom prostoru i
proširuju ga tako da uključi i druge.
U svakom slučaju, danas kao da je
sam javni prostor poprimo karakter naše privatne fantazije. I samim tim, mi
više nismo u stanju ni da fantazirama. Jer, u orgiji oslobađanja svih mogućih
želja ne ostaje više ništa da se želi. Od nekadašnje nemogućnosti postizanja
ugode mi danas više nismo u stanju bilo šta drugo da radimo osim da tražimo
ugodu.
"Vođa: Ko je to? Kapetan: Njeno ime je Tišina. Vođa: Beskorisno! Napolje s njom! Na krst je razapnite!“
— Thomas Merton, The Strange Islands; „The Tower of Babel: A Morality“, 1957.
Tišina je nekada, na različite načine, bila sastavni deo osamljivanja.
Danas je odsustvo tišine to koje svet čini sve praznijim i izolovanijim.
Njeni izvori su napadnuti i opustošeni. Mašina nastavlja svoj globalni
marš, a tišina se svodi na sve uže pojaseve u koje još nije prodrla
buka.
Civilizacija je zavera buke, koja treba da obavije nelagodnu tišinu.
Veliki ljubitelj tišine, Vitgenštajn, bio je svestan značaja njenog
gubitka. Bučna sadašnjost je doba sve kraćih intervala pažnje, erozije
kritičkog mišljenja i sve manje sposobnosti za duboko proživljena
iskustva. Tišinu je, kao i tamu, sve teže pronaći; ali, misli i duh vape
za njihovom podrškom.
I dok gledamo platna velikih modernističkih majstora, poput Poloka i Rotka mi kao da ih ponovo, makar i na kratko pronalazimo.
Sa
Džeksonom Polokom (1912-1956) američko akciono slikarstvo dobija na
tonusu dostiže najveći stepen svoje istorijske parabole: ono predstavlja
vrhunac krize posle koje mogu nastupiti samo tišina, mirovanje i smrt. A
danas kada smo utišali tišinu, kada smo prepušteni teroru civilizacije
kao zavere buke čini se da je ponovo neophodno da baš kao u Polokovo
vreme krenemo od nule. Od kapljice boje koja se baca na belo, prazno
platno. Od slučaja bez koga nema ni egzistencije. Od slučaja koji je
sloboda u odnosu na gvozdeni zakon logike. Od slučaja koji čini da
nikada ne znamo gde ćemo i kako aterirati. A to je preduslov za našu
potencijalnu sreću.
Grupu TUXEDOMOON osnovali su 1977. godine u San Francisku
dvojica studenata muzike sa City College-a - Blaine L. Reininger
(klavijature, violina) i Steven Brown (klavijature, drugi instrumenti).
Brownove veze u lokalnim pozorišnim krugovima obezbedile su prvu opremu i povremena gostovanja pevača
Gregorya Cruikshanka i Victorie Lowe, uz česte saradnje sa pevačem i performans-umetnikom Winstonom
Tongom. Grupa je potpisala ugovor sa izdavačkom kućom Ralph Records
(koju su vodili članovi grupe Residents) 1979. godine, što im je donelo
popularnost i na evropskoj muzičkoj sceni.
Kako su
osećali da više pripadaju evropskoj elektronskoj muzici, bend je svirao
po Evropi 1980. godine, po objavljivanju albuma Half Mute. Nakon
sledećeg albuma Desire, grupa se preselila u Roterdam, gde je Reininger
počeo da radi i kao solo izvođač. Dok su bili aktivni na sporednim
projektima i muzici za pozorište i film, grupa je bila u potrazi za
izdavačem za svoj naredni album Holy Wars (1985), koji je ujedno bio
njihov najveći komercijalni uspeh.
TUXEDOMOON je
avangardni kolektiv okrenut elektronici, čija se muzika kreće od new
wave popa do jazz fuzije i eksperimentalnijih izleta na sintisajzerima,
često uz pratnju saksofona i violine. Njihovi koncerti prerastaju u
umetničke performanse u pravom smislu te reči, podsećajući nas na ono
vreme kada avangarda nije samo bila krilatica pomoću koje se prodaju
skupe karte.
Jer TUXEDOMOON su i post-pank, i
rani tehno, i muzika za neke nedosanjane, nepostojeće filmove, i
sajber-Cigani, i lirski i romantični vizionari, i jednom rečju, prava
pravcata muzička Vavilonska kula.
Koliko identitetski toliko i žanrovski ali i geografski neuhvatljivi.
Nomadi
i vagabondi u stalnoj potrazi za nekim izgubljenim domom, koji je ostao
uklešten tamo negde na pola puta između neke druge Amerike i isto tako
neke druge Evrope.
Neke druge zemlje, koja postoji samo na kratko kao zvučni film za naše uši u izvođenju TUXEDOMOONa.
Prilikom nedavnog gostovanja u Beogradu, Peter Principle iz kultnog sveglazbenog sastava Tuxedomoon, popričao je s beogradskim kolegama o trenutnim zbivanjima u sistemu zvanom Tuxedomoon.
* Pripremate novo izdanje, neku vrsta soundtracka, na Made to Measure etiketi. Nešto više o tome?
PP: To su neke improvizacije koje smo snimili uživo u San Francisku i montirali ih zajedno sa audio-slikama "zivota na putu". "Bardo Hotel" je film inspiriran hotelom u kome smo odseli u San Francisku dok smo pravili ove snimke, ali, u svakom slučaju, ovo je film o životu na putu, možda... Ispalo je da smo prvo završili soundtrack, jer smo odmah imali materijal u rukama. Još uvijek radimo na filmu, koji je u stvari video rad Georgea Kakanakisa, tako da ćete morati sa njim pričati o tome.
* Reklo bi se nešto poput "Joeboy in Rotterdam" i "Joeboy in Mexico"?
Svakako, to je točno. I ovo je manje-više moj projekt. Ja sam uradio snimanje i montažu, a načinio sam i brojne improvizacije koje su našle na ovom soundtracku.
Na vašim prvim albumima na Made to Measure etiketi, "Sedimental Journey" i Tone Poems", sjekli ste i ljepili magnetofonske trake, puno prije upotrebe kompjutera i cut-paste tehnologije. Šta mislite o tom napretku tehnologije i njenoj upotrebi u muzici.
O tome mislim sve što se može misliti ali drago mi je da imam takvu tehnologiju u rukama jer je mnogo lakše raditi i manje destruktivno po vaše materijale, pa su stvari manje dragocjene, imate više vremena da odlučite što ćete učiniti. Imate suviše promjenljivih koje treba uzeti u obzir pre donosenja konačne odluke. Svakako, kada sjeckate trake i imate par kopija koje možete da načinite prije nego što počnete primjetno da gubite signal, ova ograničenja imaju svoju draž, ali ipak... Lično sam, u potpunosti okrenut digitalnoj tehnici. Jedna od stvari koja je rezultat toga je interesantan izazov ukoliko ste riješeni ili prisiljeni da iznova pravite nove stvari. Nisam baš mlad, pa nisam ni prisiljen da dođem do svog novog identiteta. Ali baš zato što je digitalna obrada tako jednostavna za rad i dostupna svima, novom talentu se jako teško profilirati. Mislim da je to ogroman izazov.
*Možete li nam reći nesto o "Joeboy in Mexico"? Znamo da ste Steven Brown i Vi radili na tom izdanju ali da li je i Blaine Reininger također učestvovao i da li je to bio povod za vase ponovno okupljanje nekoliko godina kasnije?
PP: To je bila neka vrsta katalizatora. Steven i ja smo uradili projekt zajedno sa Stevenovim prijateljima iz Meksika. To su Nikolas Klau, Alejandro Herrera i drugi. Zatim smo pozvali Blainea da se uključi i on je poslao jednu gotovu traku što je jedna od pjesama na ploči. Ubrzo zatim, baletska trupa iz Tel Aviva je čula album i pozvala nas da je izvedemo uživo. Tako smo Steven, Blaine i ja otišli u Tel Aviv i tu smo u osnovi započeli, jer nakon toga telefoni su počeli zvoniti, imali smo još par nastupa u Grčkoj, jedan je snimljen za TV, a onda smo nastupili i na Polverigi festivalu što je bila 15togodišnjica premijere "Ghost Sonata". Nismo radili ništa prije toga. Ja sam živio u NY već dugo godina, a Steven u Meksiku. On i Blaine su imali neke zajedničke projekte ali vrlo malo. Lično, volim raznovrsnost. Odrastao sam u Njujorku, tamo imamo cetiri godisnja doba, pa volim takve stvari. Kada sam se preselio u Kaliforniju bilo je malo monotono.
*Sada kada Crammed Discs ponovo pokreće Made to Measure pod-etiketu, da li planirate da radite nove ambijentalne albume poput "Sedimental Journey" i "Tone Poems"?
Objavio sam dvije ploče za etiketu Les Temps Modernes: "Conjunction" and "Idyllatry".
"Idyllatry" je novo izdanje.
*A što je sa etiketom Comfort Stand?
O, to je mala nezavisna etiketa na kojoj smo prijatelj i ja pokrenuli projekat Ecco Bravo. Postoje neki Ecco Bravo momenti na albumu "Idyllatry", a također i na kompilaciji "Stilllysm", na belgijskoj etiketi Stilll. Nisam siguran da će Made to Measure izdati puno novih izdanja ili će reizdati neke stare naslove. "Bardo Hotel" je soundtrack, a ne sljedeći Tuxedomoon album. Tuxedomoon je imao lose iskustvo ranih 80.-ih kada smo izdali muziku za "Divine", balet koji smo radili sa Mauriceom Bejartom, a ljudi su mislili da je u pitanju treći Tuxedomoon album. "Half-Mute", "Desire", "Divine"... Prosto, nisu to shvatili na pravi način i željeli smo da ovaj put to nekako izbjegnemo. Zato je smještanje u Made to Measure kontekst bio jasan način da se istakne o čemu se zapravo radi. Inače, morali bismo ga nazvati "Joeboy in San Francisco". Ali bilo nas je četvorica, sve vrijeme, tako da je to definitivno Tuxedomoon.
*Moramo se osvrnuti na pjesmu "Luther Blisset", na albumu "Cabin in the Sky". Šta mislite o fenomenu Lutera Bliseta i kako se sve to uklapa u Tuxedomoon muziku?
Steven se prvi zainteresirao za ovu ideju i preuzeo naslov za pjesmu. On je jako zainteresiran za puno populističkih stvari, a ovo je čudan tip populizma. Bilo koji tip ovakvog izražavanja je zanimljiv. Mislili smo da je vrlo zabavno da skrenemo pažnju na pojavu.
*Da li pripremate i novi album?
Postoji plan. Sada idemo u Atenu, gdje nas očekuje puno projekata. Kako ćemo iskoristiti sve to vrijeme, ostaje da se vidi... Ali da, radimo na novom Tuxedomoon albumu.
*Prošlo je puno godina dok se "Cabin in the Sky" nije pojavio. Na internetu su se stalno pojavljivala obavještenja "sledeca Tuxedomoon ploča za par mjeseci", a onda je ispalo nekoliko godina...
To je točno. Puno stvari nas je prekidalo. Glupe promjene u rasporedu avionskih letova, kao i porast troškova nakon 11. rujna uticao je na to da se tokom 2002. nijednom nismo sreli osim nastupa na Sonar festivalu. A obično koristimo probe da okupimo bend na jednom mestu, namjestimo studio i nešto radimo. To se nije dogodilo 2002. i zato nismo ni mogli nastaviti snimanje.
(http://www.dopmagazin.com/dop/)
*interview objavljen na stranicama Kontra Magazina
Svaki koncert Tuxedomoon predstavlja putovanje slobodnim asocijacijama.
To je beskrajno i bezizgledno putovanje u kome na kraju nalazimo
pošiljke iz podsvesti.
Nema ničeg novog u činjenici da je svet u pokretu. On je uvek bio u
pokretu. Baš kao i umetnik. Štaviše, moderna umetnost je od samog čina
svog utemeljenja osuđena na lutanja pustinjama, a sudbina umetnika
predstavlja planetarni nomadizam par ekselans.
Umetnik je
nomad, on deluje jezikom koji nije ukorenjen u autarhijsku, geografski
obeleženu tradiciju, već teži sintezi, kao posledici kulturne memorije
raslojene po vertikali i raširene po horizontali. On konstruiše svoju
kuću umetnosti, poput nomadskog šatora u pustinji, koja ga štiti ali ga
ne prikiva za mesto, niti mu garantuje da će u njoj preživeti. Njemu je
potrebna pokretna kuća, u kojoj će se zaustaviti i iz koje će otići.
Ovaj kosmos smucanja, koji je načinio povest flanerstva, određuje u
velikoj meri sudbinu najevropskijeg američkog benda - Tuxedomoon. I to
unazad tri decenije.
Štaviše, čitava karijera sastava
Tuxedomoon može se posmatrati kao razbijanje prepreka i premošćavanje
razdora – kako onih interkontinentalnih, tako i između akademskih korena
i pop forme, pa i između izražavanja putem različitih formi i medija.
Jer,u kolažu umetničkih i rokerskih činjenica, Tuxedomoon su dislocirli
rokenrol iz njegove uobičajene teritorije i prakticiraju ga na svoj
apartni način, u jednoj potpuno neuobičajenoj oblasti. To je oblast
nadrealističkog teatra prerušavanja i klovnovske sklonosti „da se bude
nešto drugo“.
To postaje jasno i na petom nastupu ove neobične skupine u Beogradu.
Tuxedomoon su na binu prepune ’nove’ sale
„Amerikana“ stupili dvadesetak minuta pre deset časova. Koncert otvaraju
klasikom „Huging the Earth“- u kome se muzički motiv ponavlja kao da
nema nameru da se ikad zaustavi. Bolerovska melodija koju diktira
klarinet, koji pulsira u samom ritmu neuroze, uranja u hipnotički
repetitivnu ritam mašinu dok duboki bas nenametljivo pumpa iz pozadine -
poput potmulog zova apokalipse, koja se na našu (ne)sreću, nikada ne
događa.
Braun i Rajninger kombinuju vokale. To pomalo podseća na Residentse ali s
puno više lepote od začudnosti The Residents. Violina dodaje dramu i
lepotu. Pulsirajući i blagi primalni bas gura pesme dalje.
Nemačke i istočnoevropske kabaretske priče stapaju se u ambijentalni i atmosferični kolaž.
Kako je veče odmicalo atmosfera se usijala. Naročito, kada, uz video
asistenciju stalnog saradnika Tomija Tadloka, bend svira „Tritone
(musica diablo)“, u kojoj kao da Dali, Miro, Barouz i Polok igraju
makabrički ples, na taktove maestra Stravinskog, koga prati veliki Majls
u društvu sajber Cigana.
U jednom trenutku, kao da ulazimo u bar „Silencio“ iz filma Dejvida
Linča,a, već, u sledećem kao da prelazimo na teritoriju meksičke
revolucije sa komandantom Markesom u „Muchos Colores“.
Uzavreli ritam ne prestaje, reverbovani poklič šamanskih dubina kotrlja
se u odjecima noar bluza i kraut roka, putujući od Vilijama Barouza i
Brajona Gajsina, preko Džona Kejdža do Dejvida Bouvija.
Čitava ova dramaturgija neuzastavnog bega negde drugde, ovog montažnog
postrojenja koje rezultuje impresijom sklada, dobija na intenzitetu u
sjajnoj, psihodeličnoj ekskurziji - „Everything You Want“.
Pre nego što će izvesti standard „Desire“, Blejn Rejninger, poručuje
kako je sve oko nas čudo, što zvuči gotovo okrepljujuće, u vremenu kada
„nije problem što ljudi više ne veruju u Boga, nego što veruju svemu.
Pa, i medijima“.
Posle „Desire“ publika jaše do ekstaze. Na kraju, bend dugim ovacijama biva vraćen na bis. A, kako i ne bi.
Jer, svaki koncert ovog sastava predstavlja putovanje slobodnim
asocijacijama. To je beskrajno i bezizgledno putovanje, u kome jedino
što, na kraju, pronalazimno su pošiljke iz podsvesti.
Pa ipak, moramo reći da danas, kada se istorija odvija toliko brzo da
sve starije od deset minuta pripada drevnoj istoriji - ni ono što rade
Tuxedomoon ne zvuči toliko sveže. Jer, budućnost je odavno zastarela, a
avangarda je od bojnog pokliča “dole mesečina” postala ono što prodaje
ulaznice.
No, i pored toga, subotnji koncert u Domu omladine je pokazao da je ova
muzika rasutih tragova, elektronskih šumova, košmarnih dijagrama, i
matematičke egzaktnosti, slobodna onoliko koliko je to jedno Polokovo
platno... I potvrdio ono najvažnije - a to je: Tuxedomoon su do danas
sačuvali duh pustolovine.
Od francuske filozofske škole preko akademije pa do potkrovlja Sohoa postmodernizam se polako probijao i u mračne komore.
Kolin Vesterbek kaže: "Postmodernizam govori da živimo u kulturi koja je toliko prezasićena medijskim slikama i uzorima da inherentna ljudskost ne postoji. Ona negira portret i jačinu tvog karaktera. Naša ideja o tome kako živimo naš život i ko smo sastavljeni su od medijskih mitova i slika. U postmodernoj analizi nemaš inherentnu ljudskost. Svi smo mešavine mitova i priča koje su drugi napisali".
Ali i dalje možemo da se doterujemo. To upravo radi Sindi Šerman. Poznatu dečiju igru preoblačenja ona je pretvorila u umetnost. U 100 fotografija koje podsećaju na stare filmove B-kinematografije. To su Filmski kadrovi bez naslova. Na njima ona je opšti tip koji lako prepoznajemo. Poričući sopstveni identitet uhvatila je duh vremena.
Po Arturu Dantou ona je plastična: "Ne biste je prepoznali. Neverovatno je plastična. Ko je ovo? Merilin Monro, Sindi Šerman kao Merilin Monro ili prava Sindi Šerman? Nije slikala ničiji identitet - to su izmišljena bića. To je Devojka s Velikim D u ovoj ili onoj situaciji. Kao starleta koja ima samo onaj identitet koji joj reditelj da. Sad si bolničarka, a sad sekretarica Trenutno prepoznajete tu osobu u toj garderobi u tom prostoru.
Kad sam je pitao: Zašto više ne radiš seriju Filmskih kadrova?, odgovorila mi je: Istrošila sam sve arhetipove". Kraljica bez identiteta više ne izlazi na ulicu da bi slikala. Ko god da je ona je sama sebi reditelj i kamerman.
Jednu izložbu radova Sindi Šerman iz 1997. godine
organizovao je niko drugo do Madona lično.
I bilo je to u neku ruku vraćanje duga. Onog simboličnog,
dakako.
Jer, većina Madoninih radova iz njene notorne knjige
"Seks" puno toga duguje upravo "Filmskim kadrovima" Sindi Šerman.
A sve je počelo sada
već davne 1975., godine kad je Šerman počela da se igra s svojim
identitetom. Ta igra odvešće je putem najrazličtijih antikvarnica i
prodavnica u kojima će nalaziti modele kao i inspiraciju za brojne karaktere koje
se vipe nije libila ni da izloži u javnosti. Štaviše, često se u Bafalu pojavljivala
prerušena u ove kostime, dolazeći na svoje izložbe, maskirana recimo u
trudnicu. I sve to za nju nije predstavljalo bilo kakav performans, već je za
nju to bila odeća za izlazak u grad, baš kao i svaka druga.
Naime, Šerman je vlastito telo koristila kao lutku, kao
poligon za pripovedanje, i kao belo platno za izražavanje najrazličitijih
mogućih ženskih stanja i situacija.
Na taj način, ona je postavljala ono staro pitanje postoji li
bilo šta iza same maske, to jest, ima li lica iza maske, ili pak samo možemo još
da skinemo lica s vlastitih maski. Takođe, neizbežno je bilo i pitanje o
telu i njegovoj ulozi u društvu oblikovanom patrijarhalnim normama.
Zapravo, svojim radovima, Šerman dekonstruiše jedsn svet koji
je skrojen prema falusoidnoj logici muške moći.
Neki bi rekli da isto to večim delom svoje karijere čini upravo i Madona.
Jer, ona je mladalački obesna, drska i besna u spotu "Lucky Star",
ali ona je i prefinjena Fasbinderova kurtizana u sada već legendarnom spotu za
temu "Like A Virgin". Kurtizana koja se prvog sledećeg momenta moćno preobražava
u kaluđericu. I u još puno toga u svojoj beskonačnoj igri seksualnih
persona.
Jer, u slučaju Madone svaka definicija važi samo jedno leto. Ako
i toliko.
Jer, ona je konstantnu promenu pretvorila u apsolutni zakon
trajanja.
Ali, u svemu tome, u svoj toj igri s fluidnim identiteima, u svoj toj erotskoj maskaradi Madona je oduvek delovala nekako isuviše hladno.
Gotovo kao bezlični korporativni film. Za razliku od Rošin Marfi.
Još jedna učenica Sindi Šerman, Marfi je zvezda koja
u svojim performansima sebe pretvara u neku vrstu pokretne statue. Monumentalnog idola.
Ali to uvek čini s izvesnom dozom gotovo dečije naivnosti. Ili, makar, igrivosti.
I u svemu tome centralnu ulogu, naravno ima samo uživanje. Uživanje,
koje je u biti, uvek, auto-erotsko. I samim tim, ni publika se, ovde, ne
nalazi u ulozi pasivnih konzumerističko-onanističkih posmatrača, već ona
predstavlja zapravo samo jedan fidbek više u Rošin-mašini.
Mašini, koja tokom njenih performansa, deluje kao mašina snova,
koja je stavljena u akciju. Kao neka vrsta večnog povratka, večnog vraćanja onog
novog.
I zato svaki put dok gledate to onirično pozorište, u režiji
Rošin Marfi, koje na vas deluje kao kakva mala noćna muzika za oči vi se
osećate kao da ga gledate po prvi put.
