EDERLEZI RISING

Piše: Rastko Ivanović

Platon je opisao ljubav kao ozbiljnu mentalnu bolest. Aristotel je video kao jednu duša koja nastanjuje dva tela. Popularna pevačica je odbacila ovo osećanje kao drugorazrednu, second-hand emociju, dok je La Rošfuko imao običaj da kaže da mnogi da nisu čuli za ljubav ne bi je nikada ni iskusili.

U našim savremenim postmodernim vremenima ljubav je pre postala rentabilna investicija nego poverenje dato na rizik, i ono što je preostalo čovečanstvu jeste neprekidno upražnjavanje zadovoljstva. Jer u vremenu koje karakteriše odsustvo ama baš svakog rizika, dakle u vremenu, kafe bez kofeina, rata bez žrtava, mesa bez masnoća, virtuelnog seksa bez seksa, na kraju se susrećemo i s fenomenom ljubavi bez ljubavi.

Otud i ne čudi što se poslednjih godina na horizontu savremenog svetskog filma pomaljaju teme promišljanja mogućih odnosa između čoveka i mašine. Bilo da govorimo o naveliko hvaljenom filmu Spajka Džonza "Her" ili o ostvarenju Aleksa Garlanda "Ex Machine". Na slične teme se za domaće okolnosti nadovezuje i po svemu apartni i neobični film Lazara Bodrože "Ederlezi Rising" nastao po scenariju Dimitrija Vojnova. U središtu pažnje je priča o kosmonautu Milutinu, koji u distopijskoj socijalističkoj budućnosti, 50 godina od sada, ima za misiju da na svemirskom putovanju na planetu Alfa Kentauri isporuči Džuče ideologiju jednoj od tamošnjih kolonija. Na tom dugom putovanju njemu će se pridružiti ženski android po imenu Nimani. Posmatrano iz patrijarhalne perspektive, Nimani je praktično idealna žena. Žena koja je programirana da pruža samo jedno. A to je seks. Ona je žena koja se u potpunosti nalazi u funkciji vašeg vlastitog zadovoljstva. I u tom smislu, moglo bi se reći da je ona otelovljenje stare antifeminističke postavke o ženi kao o simptomu muškarca. O ženi koja je iluzija, odnosno samo materijalizovano Ništa.

Ali šta se dešava kada poželite da taj android postane stvarna ličnost. Neko ko je sklon i "bacanju kocke" a ne samo unapred programiranom ponašanju. Da li je to uvod u mogućnost ljubavi kao komunizma ili pre autizma u dvoje ili nešto drugo?

"Ederlezi Rising" je film zamamne vizuelne lepote i uverljivih dizajnerskih rešenja koji se na interesantan način bavi ovim i sličnim temama o žensko-muškim odnosima. Precizno režirana arti meditacija o (ne)mogućnosti ljubavi koja nas u svojim najboljim trenucima nasukava na nepoznatu zemlju naših vlastitih života.

To je i film, koji nas upoznaje s velikim tranfsormativnim potencijalima u glumi Stoje Dol, u njenoj prvoj ozbiljnoj dramskoj ulozi, s Sebastijanom Kavacom u još jednom sjajnom izdanju, s impresivnom fotografijom Koste Glušice, s izvanrednim scenografskim rešenjima Aljoše Spajića, s već poslovično upečatljivim saundtrekom Nemanje Mosurovića a sve to vođeno i više nego preciznom rukom debitanta Bodrože.

To je film i koji nudi i više nego interesantan intertekstualni dijalog s brojnim filmskim, literarnim i popkulturnim delima. Ali je to i film, koji će u nekim probuditi nadu da će naposletku istočni vetar ipak nadjačati onaj zapadni.

Francuski filozof Alen Badju na jednom mestu u svom "Manifestu afirmacionizma" kaže da je ponekad bolje ne raditi ništa nego stvarati u prostoru vidljivosti onoga što Zapad proglašava da postoji. A ponekad je jednostavno potrrebno snimiti film kakav je upravo "Ederlezi Rising".

Bravo!

MASKARADA

Piše: Rastko Ivanović

Od francuske filozofske škole preko akademije pa do potkrovlja Sohoa postmodernizam se polako probijao i u mračne komore.

Kolin Vesterbek kaže: "Postmodernizam govori da živimo u kulturi koja je toliko prezasićena medijskim slikama i uzorima da inherentna ljudskost ne postoji. Ona negira portret i jačinu tvog karaktera. Naša ideja o tome kako živimo naš život i ko smo sastavljeni su od medijskih mitova i slika. U postmodernoj analizi nemaš inherentnu ljudskost. Svi smo mešavine mitova i priča koje su drugi napisali".

Ali i dalje možemo da se doterujemo. To upravo radi Sindi Šerman. Poznatu dečiju igru preoblačenja ona je pretvorila u umetnost. U 100 fotografija koje podsećaju na stare filmove B-kinematografije. To su Filmski kadrovi bez naslova. Na njima ona je opšti tip koji lako prepoznajemo. Poričući sopstveni identitet uhvatila je duh vremena.

Po Arturu Dantou ona je plastična: "Ne biste je prepoznali. Neverovatno je plastična. Ko je ovo? Merilin Monro, Sindi Šerman kao Merilin Monro ili prava Sindi Šerman? Nije slikala ničiji identitet - to su izmišljena bića. To je Devojka s Velikim D u ovoj ili onoj situaciji. Kao starleta koja ima samo onaj identitet koji joj reditelj da. Sad si bolničarka, a sad sekretarica  Trenutno prepoznajete tu osobu u toj garderobi u tom prostoru.

Kad sam je pitao: Zašto više ne radiš seriju Filmskih kadrova?, odgovorila mi je: Istrošila sam sve arhetipove". Kraljica bez identiteta više ne izlazi na ulicu da bi slikala. Ko god da je ona je sama sebi reditelj i kamerman.

Jednu izložbu radova Sindi Šerman iz 1997. godine organizovao je niko drugo do Madona lično.

I bilo je to u neku ruku vraćanje duga. Onog simboličnog, dakako.

Jer, većina Madoninih radova iz njene notorne knjige "Seks" puno toga duguje upravo "Filmskim kadrovima" Sindi Šerman.

A sve je počelo sada već davne 1975., godine kad je Šerman počela da se igra s svojim identitetom. Ta igra odvešće je putem najrazličtijih antikvarnica i prodavnica u kojima će nalaziti modele kao i inspiraciju za brojne karaktere koje se vipe nije libila ni da izloži u javnosti. Štaviše, često se u Bafalu pojavljivala prerušena u ove kostime, dolazeći na svoje izložbe, maskirana recimo u trudnicu. I sve to za nju nije predstavljalo bilo kakav performans, već je za nju to bila odeća za izlazak u grad, baš kao i svaka druga.

Naime, Šerman je vlastito telo koristila kao lutku, kao poligon za pripovedanje, i kao belo platno za izražavanje najrazličitijih mogućih ženskih stanja i situacija.

Na taj način, ona je postavljala ono staro pitanje postoji li bilo šta iza same maske, to jest, ima li lica iza maske, ili pak samo možemo još da skinemo lica s vlastitih maski. Takođe, neizbežno je bilo i pitanje o telu i njegovoj ulozi u društvu oblikovanom patrijarhalnim normama.

Zapravo, svojim radovima, Šerman dekonstruiše jedsn svet koji je skrojen prema falusoidnoj logici muške moći.

Neki bi rekli da isto to večim delom svoje karijere čini upravo i Madona.

Jer, ona je mladalački obesna, drska i besna u spotu "Lucky Star", ali ona je i prefinjena Fasbinderova kurtizana u sada već legendarnom spotu za temu "Like A Virgin". Kurtizana koja se prvog sledećeg momenta moćno preobražava u kaluđericu. I u još puno toga u svojoj beskonačnoj igri seksualnih persona.

Jer, u slučaju Madone svaka definicija važi samo jedno leto. Ako i toliko.

Jer, ona je konstantnu promenu pretvorila u apsolutni zakon trajanja.

Ali, u svemu tome, u svoj toj igri s fluidnim identiteima, u svoj toj erotskoj maskaradi Madona je oduvek delovala nekako isuviše hladno. Gotovo kao bezlični korporativni film. Za razliku od Rošin Marfi.

Još jedna učenica Sindi Šerman, Marfi je zvezda koja u svojim performansima sebe pretvara u neku vrstu pokretne statue. Monumentalnog idola. Ali to uvek čini s izvesnom dozom gotovo dečije naivnosti. Ili, makar, igrivosti.

I u svemu tome centralnu ulogu, naravno ima samo uživanje. Uživanje, koje je u biti, uvek, auto-erotsko. I samim tim, ni publika se, ovde, ne nalazi u ulozi pasivnih konzumerističko-onanističkih posmatrača, već ona predstavlja zapravo samo jedan fidbek više u Rošin-mašini.

Mašini, koja tokom njenih performansa, deluje kao mašina snova, koja je stavljena u akciju. Kao neka vrsta večnog povratka, večnog vraćanja onog novog.

I zato svaki put dok gledate to onirično pozorište, u režiji Rošin Marfi, koje na vas deluje kao kakva mala noćna muzika za oči vi se osećate kao da ga gledate po prvi put.

I u tome je njena najveća čar.

Zar ne?

FEST 2017: ROCCO

Piše: Rastko Ivanović 

Roko Sifredi je italijanski porno glumac i reditelj, ali i čovek koji obesmišljava vaš privatni seks javno upražnjavajući i snimajući svoj. On to radi sa takvom posednutošću, žarom pukog zanosa i žestinom da slika vaše realne uzbuđenosti postaje uverljivija od najintenzivnije strasti koju ste vi ikada osetili. On je ubedljiva projekcija vaše seksualne gladi od svega što ste u stanju da izmaštate kroz svoju patetičnu požudu, bez obzira na stadijum vaše napaljenosti. Ako ste zagoreli, on je IZGARANJE. Kada poželite drugu osobu, uskoro u užasu shvatite da biste radije gledali NJEGA kako to radi s njom nego sebe same. U poređenju s njim, vaš ego tek potpisuje čekove koje vaše vlastito telo nije u stanju da unovči dok je njegovo telo BANKA.

Pornografija se nekada smatrala adrenalinskim instant simulakrumom seksa, dok danas seks postaje monotoniji trodimenzionalni simulakrum pornografije.

I na kraju, suočeni ste sa veoma zajebanim pitanjem - ko je tu od vas fejk, vi u fotelji ili on na ekranu?

Mislite o tome.

.