MASKARADA

Piše: Rastko Ivanović

Od francuske filozofske škole preko akademije pa do potkrovlja Sohoa postmodernizam se polako probijao i u mračne komore.

Kolin Vesterbek kaže: "Postmodernizam govori da živimo u kulturi koja je toliko prezasićena medijskim slikama i uzorima da inherentna ljudskost ne postoji. Ona negira portret i jačinu tvog karaktera. Naša ideja o tome kako živimo naš život i ko smo sastavljeni su od medijskih mitova i slika. U postmodernoj analizi nemaš inherentnu ljudskost. Svi smo mešavine mitova i priča koje su drugi napisali".

Ali i dalje možemo da se doterujemo. To upravo radi Sindi Šerman. Poznatu dečiju igru preoblačenja ona je pretvorila u umetnost. U 100 fotografija koje podsećaju na stare filmove B-kinematografije. To su Filmski kadrovi bez naslova. Na njima ona je opšti tip koji lako prepoznajemo. Poričući sopstveni identitet uhvatila je duh vremena.

Po Arturu Dantou ona je plastična: "Ne biste je prepoznali. Neverovatno je plastična. Ko je ovo? Merilin Monro, Sindi Šerman kao Merilin Monro ili prava Sindi Šerman? Nije slikala ničiji identitet - to su izmišljena bića. To je Devojka s Velikim D u ovoj ili onoj situaciji. Kao starleta koja ima samo onaj identitet koji joj reditelj da. Sad si bolničarka, a sad sekretarica  Trenutno prepoznajete tu osobu u toj garderobi u tom prostoru.

Kad sam je pitao: Zašto više ne radiš seriju Filmskih kadrova?, odgovorila mi je: Istrošila sam sve arhetipove". Kraljica bez identiteta više ne izlazi na ulicu da bi slikala. Ko god da je ona je sama sebi reditelj i kamerman.

Jednu izložbu radova Sindi Šerman iz 1997. godine organizovao je niko drugo do Madona lično.

I bilo je to u neku ruku vraćanje duga. Onog simboličnog, dakako.

Jer, većina Madoninih radova iz njene notorne knjige "Seks" puno toga duguje upravo "Filmskim kadrovima" Sindi Šerman.

A sve je počelo sada već davne 1975., godine kad je Šerman počela da se igra s svojim identitetom. Ta igra odvešće je putem najrazličtijih antikvarnica i prodavnica u kojima će nalaziti modele kao i inspiraciju za brojne karaktere koje se vipe nije libila ni da izloži u javnosti. Štaviše, često se u Bafalu pojavljivala prerušena u ove kostime, dolazeći na svoje izložbe, maskirana recimo u trudnicu. I sve to za nju nije predstavljalo bilo kakav performans, već je za nju to bila odeća za izlazak u grad, baš kao i svaka druga.

Naime, Šerman je vlastito telo koristila kao lutku, kao poligon za pripovedanje, i kao belo platno za izražavanje najrazličitijih mogućih ženskih stanja i situacija.

Na taj način, ona je postavljala ono staro pitanje postoji li bilo šta iza same maske, to jest, ima li lica iza maske, ili pak samo možemo još da skinemo lica s vlastitih maski. Takođe, neizbežno je bilo i pitanje o telu i njegovoj ulozi u društvu oblikovanom patrijarhalnim normama.

Zapravo, svojim radovima, Šerman dekonstruiše jedsn svet koji je skrojen prema falusoidnoj logici muške moći.

Neki bi rekli da isto to večim delom svoje karijere čini upravo i Madona.

Jer, ona je mladalački obesna, drska i besna u spotu "Lucky Star", ali ona je i prefinjena Fasbinderova kurtizana u sada već legendarnom spotu za temu "Like A Virgin". Kurtizana koja se prvog sledećeg momenta moćno preobražava u kaluđericu. I u još puno toga u svojoj beskonačnoj igri seksualnih persona.

Jer, u slučaju Madone svaka definicija važi samo jedno leto. Ako i toliko.

Jer, ona je konstantnu promenu pretvorila u apsolutni zakon trajanja.

Ali, u svemu tome, u svoj toj igri s fluidnim identiteima, u svoj toj erotskoj maskaradi Madona je oduvek delovala nekako isuviše hladno. Gotovo kao bezlični korporativni film. Za razliku od Rošin Marfi.

Još jedna učenica Sindi Šerman, Marfi je zvezda koja u svojim performansima sebe pretvara u neku vrstu pokretne statue. Monumentalnog idola. Ali to uvek čini s izvesnom dozom gotovo dečije naivnosti. Ili, makar, igrivosti.

I u svemu tome centralnu ulogu, naravno ima samo uživanje. Uživanje, koje je u biti, uvek, auto-erotsko. I samim tim, ni publika se, ovde, ne nalazi u ulozi pasivnih konzumerističko-onanističkih posmatrača, već ona predstavlja zapravo samo jedan fidbek više u Rošin-mašini.

Mašini, koja tokom njenih performansa, deluje kao mašina snova, koja je stavljena u akciju. Kao neka vrsta večnog povratka, večnog vraćanja onog novog.

I zato svaki put dok gledate to onirično pozorište, u režiji Rošin Marfi, koje na vas deluje kao kakva mala noćna muzika za oči vi se osećate kao da ga gledate po prvi put.

I u tome je njena najveća čar.

Zar ne?