Piše: Rastko Ivanović
Platon je opisao ljubav kao ozbiljnu mentalnu bolest. Aristotel je video kao jednu duša koja nastanjuje dva tela. Popularna pevačica je odbacila ovo osećanje kao drugorazrednu, second-hand emociju, dok je La Rošfuko imao običaj da kaže da mnogi da nisu čuli za ljubav ne bi je nikada ni iskusili.
U našim savremenim postmodernim vremenima ljubav je pre postala rentabilna investicija nego poverenje dato na rizik, i ono što je preostalo čovečanstvu jeste neprekidno upražnjavanje zadovoljstva. Jer u vremenu koje karakteriše odsustvo ama baš svakog rizika, dakle u vremenu, kafe bez kofeina, rata bez žrtava, mesa bez masnoća, virtuelnog seksa bez seksa, na kraju se susrećemo i s fenomenom ljubavi bez ljubavi.
Otud i ne čudi što se poslednjih godina na horizontu savremenog svetskog filma pomaljaju teme promišljanja mogućih odnosa između čoveka i mašine. Bilo da govorimo o naveliko hvaljenom filmu Spajka Džonza "Her" ili o ostvarenju Aleksa Garlanda "Ex Machine". Na slične teme se za domaće okolnosti nadovezuje i po svemu apartni i neobični film Lazara Bodrože "Ederlezi Rising" nastao po scenariju Dimitrija Vojnova. U središtu pažnje je priča o kosmonautu Milutinu, koji u distopijskoj socijalističkoj budućnosti, 50 godina od sada, ima za misiju da na svemirskom putovanju na planetu Alfa Kentauri isporuči Džuče ideologiju jednoj od tamošnjih kolonija. Na tom dugom putovanju njemu će se pridružiti ženski android po imenu Nimani. Posmatrano iz patrijarhalne perspektive, Nimani je praktično idealna žena. Žena koja je programirana da pruža samo jedno. A to je seks. Ona je žena koja se u potpunosti nalazi u funkciji vašeg vlastitog zadovoljstva. I u tom smislu, moglo bi se reći da je ona otelovljenje stare antifeminističke postavke o ženi kao o simptomu muškarca. O ženi koja je iluzija, odnosno samo materijalizovano Ništa.
Ali šta se dešava kada poželite da taj android postane stvarna ličnost. Neko ko je sklon i "bacanju kocke" a ne samo unapred programiranom ponašanju. Da li je to uvod u mogućnost ljubavi kao komunizma ili pre autizma u dvoje ili nešto drugo?
"Ederlezi Rising" je film zamamne vizuelne lepote i uverljivih dizajnerskih rešenja koji se na interesantan način bavi ovim i sličnim temama o žensko-muškim odnosima. Precizno režirana arti meditacija o (ne)mogućnosti ljubavi koja nas u svojim najboljim trenucima nasukava na nepoznatu zemlju naših vlastitih života.
To je i film, koji nas upoznaje s velikim tranfsormativnim potencijalima u glumi Stoje Dol, u njenoj prvoj ozbiljnoj dramskoj ulozi, s Sebastijanom Kavacom u još jednom sjajnom izdanju, s impresivnom fotografijom Koste Glušice, s izvanrednim scenografskim rešenjima Aljoše Spajića, s već poslovično upečatljivim saundtrekom Nemanje Mosurovića a sve to vođeno i više nego preciznom rukom debitanta Bodrože.
To je film i koji nudi i više nego interesantan intertekstualni dijalog s brojnim filmskim, literarnim i popkulturnim delima. Ali je to i film, koji će u nekim probuditi nadu da će naposletku istočni vetar ipak nadjačati onaj zapadni.
Francuski filozof Alen Badju na jednom mestu u svom "Manifestu afirmacionizma" kaže da je ponekad bolje ne raditi ništa nego stvarati u prostoru vidljivosti onoga što Zapad proglašava da postoji. A ponekad je jednostavno potrrebno snimiti film kakav je upravo "Ederlezi Rising".
Bravo!
Platon je opisao ljubav kao ozbiljnu mentalnu bolest. Aristotel je video kao jednu duša koja nastanjuje dva tela. Popularna pevačica je odbacila ovo osećanje kao drugorazrednu, second-hand emociju, dok je La Rošfuko imao običaj da kaže da mnogi da nisu čuli za ljubav ne bi je nikada ni iskusili.
U našim savremenim postmodernim vremenima ljubav je pre postala rentabilna investicija nego poverenje dato na rizik, i ono što je preostalo čovečanstvu jeste neprekidno upražnjavanje zadovoljstva. Jer u vremenu koje karakteriše odsustvo ama baš svakog rizika, dakle u vremenu, kafe bez kofeina, rata bez žrtava, mesa bez masnoća, virtuelnog seksa bez seksa, na kraju se susrećemo i s fenomenom ljubavi bez ljubavi.
Otud i ne čudi što se poslednjih godina na horizontu savremenog svetskog filma pomaljaju teme promišljanja mogućih odnosa između čoveka i mašine. Bilo da govorimo o naveliko hvaljenom filmu Spajka Džonza "Her" ili o ostvarenju Aleksa Garlanda "Ex Machine". Na slične teme se za domaće okolnosti nadovezuje i po svemu apartni i neobični film Lazara Bodrože "Ederlezi Rising" nastao po scenariju Dimitrija Vojnova. U središtu pažnje je priča o kosmonautu Milutinu, koji u distopijskoj socijalističkoj budućnosti, 50 godina od sada, ima za misiju da na svemirskom putovanju na planetu Alfa Kentauri isporuči Džuče ideologiju jednoj od tamošnjih kolonija. Na tom dugom putovanju njemu će se pridružiti ženski android po imenu Nimani. Posmatrano iz patrijarhalne perspektive, Nimani je praktično idealna žena. Žena koja je programirana da pruža samo jedno. A to je seks. Ona je žena koja se u potpunosti nalazi u funkciji vašeg vlastitog zadovoljstva. I u tom smislu, moglo bi se reći da je ona otelovljenje stare antifeminističke postavke o ženi kao o simptomu muškarca. O ženi koja je iluzija, odnosno samo materijalizovano Ništa.
Ali šta se dešava kada poželite da taj android postane stvarna ličnost. Neko ko je sklon i "bacanju kocke" a ne samo unapred programiranom ponašanju. Da li je to uvod u mogućnost ljubavi kao komunizma ili pre autizma u dvoje ili nešto drugo?
"Ederlezi Rising" je film zamamne vizuelne lepote i uverljivih dizajnerskih rešenja koji se na interesantan način bavi ovim i sličnim temama o žensko-muškim odnosima. Precizno režirana arti meditacija o (ne)mogućnosti ljubavi koja nas u svojim najboljim trenucima nasukava na nepoznatu zemlju naših vlastitih života.
To je i film, koji nas upoznaje s velikim tranfsormativnim potencijalima u glumi Stoje Dol, u njenoj prvoj ozbiljnoj dramskoj ulozi, s Sebastijanom Kavacom u još jednom sjajnom izdanju, s impresivnom fotografijom Koste Glušice, s izvanrednim scenografskim rešenjima Aljoše Spajića, s već poslovično upečatljivim saundtrekom Nemanje Mosurovića a sve to vođeno i više nego preciznom rukom debitanta Bodrože.
To je film i koji nudi i više nego interesantan intertekstualni dijalog s brojnim filmskim, literarnim i popkulturnim delima. Ali je to i film, koji će u nekim probuditi nadu da će naposletku istočni vetar ipak nadjačati onaj zapadni.
Francuski filozof Alen Badju na jednom mestu u svom "Manifestu afirmacionizma" kaže da je ponekad bolje ne raditi ništa nego stvarati u prostoru vidljivosti onoga što Zapad proglašava da postoji. A ponekad je jednostavno potrrebno snimiti film kakav je upravo "Ederlezi Rising".
Bravo!
Нема коментара:
Постави коментар