KAPITALIZAM I ŠIZOFRENIJA

Jedan od najslavnijih tekstova Žaka Ransijera, svojevrsni pastiš Marksovih teza o Fojerbahu, uvodi razlikovanje između pojmova politike i policije. S obzirom da obe reči imaju isti koren - obe se, naime, izvode iz grčkog polisa - isti im je i domen delovanja, ali se njihova svrha i pristup predmetu bitno razlikuju. Ransijer pokazuje, na materijalu koji seže do starogrčkih izvora, da je policija svojevrstan identitetski projekat koji počiva na identifikovanju članova zajednice zarad očuvanja poretka, dok bi politika, u ransijerovskoj zamisli, bila mogućnost emancipacije, očuvanja ne poretka, nego jednakosti. Ransijer, naime, u svom filozofskom projektu ne postavlja jednakost kao cilj, već polazi od nje.

U tom smislu, zanimljivo je da jedna nevladina organizacija koja bi po sebi trebalo da radi na emancipaciji polazi od premisa konsenzusa svojstvenih poretku policije a ne nasuprot tome od disenzusa. No, kao što znamo još od Deleza živimo u doba kapitalizma i šizofrenije kada vladajući društveni poredak proizvodi šizofreničare, pa i one ideološkog profila s istim uspehom s kojim proizvodi i nove modele Manolo Blanik ili pak Kristijan Labuten cipela. Otud nije nimalo čudno što u svojim redovima ima člana koji s podjednakim žarom poštuje i Margo Fontejn ali i s pravom osuđenog ratnog zločinca Ratka Mladića.

Kako je ova diskusija od prvog momenta skliznula od ispravnog “lično je političko” ka nakaradnom i neprihvatljivom “političko je lično” na korak od kafanice, sudnice, ludnice nije zgoreg pomenuti da pretpostavljenom članu usled jednogodišnjeg iskustva “prijateljstva” nikada više u životu ne bih ni prišao.

No kako bilo veliko hvala na izdvojenom vremenu kao i na odgovoru uz srdačan pozdrav uz klasičnu N.W.A. temu s njihovog albuma “Straight Outta Compton” čiji naslov sam siguran veoma dobro znate.

Srećno!

Rastko Ivanović

(Odgovor organizaciji Haver Srbija koja lično pretpostavlja političkom.)

https://fluidnizivot.blogspot.rs/2018/05/gostoprimstvo.html
https://fluidnizivot.blogspot.rs/2018/05/falafel-2018.html

SAM

Piše: Rastko Ivanović

Ljudska komunikacija je artistička tehnika čija je svrha da zaboravimo surovi besmisao života osuđenog na smrt. Čovek je po prirodi usamljena životinja, jer on zna da će umreti i da u času njegove smrti zajednica za to neće mariti: svi umiru. Štaviše, svaki je čas potencijalno čas smrti. I zbog svega toga, potrebni su nam mitovi. Potrebne su nam priče koje pričamo, kako sebi, tako i drugima. Jer, one su naša poslednja brana pred onim neizbežnim. I stoga smo spremni da čitave svetove pretvaramo u bajke. Kako bismo zadovoljili bilo sebe bilo druge. Iako je možda taj drugi i patološki lažov i prikriveni narcis ili pak nešto treće. Ali mi smo poverovali da ga zaista volimo i priredili smo za njega jednu grandioznu predstavu na čijoj sceni je on zauzeo centralno mesto.

Jer svakoga jutra kada se probudimo kako to na jednom mestu u Godarovom "Preziru" kaže veliki nemački reditelj Fric Lang mi odlazimo na pijacu laži i sa poverenjem gledamo u prodavce. I uveravamo sebe da laži koje nam govore su zapravo istinite. Jer nam nekada manjka i pažnje a nekada i ljubavi. I želimo da razotkrijemo nečiju tajnu iako je najveća tajna da nikakve tajne nikada nije ni bilo. Jer svako "ja" je ništa drugo nego suma nasumičnih i često nepovezanih mentalnih događaja. I sve drugo su samo jalove tlapnje često dokonih kognitivnih budista. Kao u onom vicu u kojem ludak traži ključ koji je izgubio pod svetlom a ne u mračnom kutku gde je isti u stvari nestao.

Ali kada sve to shvatimo često je kasno. I već uveliko smo povredili kako sebe tako i druge.

I stoga nam na kraju ostaje samo jedno. Ili da prihvatimo da je stvarni svet danas odsutan i da pokušamo da ga ponovo učinimo prisutnim i pride platimo veoma skupu cenu za to ili da svet pretvarano u bajku a istinu i dalje u naraciju lišenu bilo kakvog pa i onog najmanjeg smisla.

Čovek je usamljena životinja i on i umire kao što i sanja sam. Kako je to napisao Konrad u svom legendarnom "Srcu tame". I znate šta? Dobro je što je upravo tako.

https://sveoneveni.blogspot.rs/

GOSTOPRIMSTVO

Piše: Rastko Ivanović

Prema rečima Emanuela Levinasa, čuvenog jevrejskog filozofa, domaćin koji nekog prima, domaćin koji se smatra vlasnikom nekog mesta uvek je zapravo i onaj koji je primljen u svoju vlastitu kuću. Jer on uistinu prima gostoprimstvo koje sam pruža u svojoj vlastitoj kući a koja mu u osnovi ni ne pripada. A onaj koji prihvata uvek je prvo bio prihvaćen kod sebe.

Hvala divnom timu organizacije Haver Srbija što su tako zorno usvojili ovu lekciju.

FALAFEL 2018

U sredu, 16. maja 2018. godine želeo sam da prisustvujem izložbi fotografija Lazare Marinković u okviru festivala "Falafel" kao i potonjoj projekciji filma "Puževi na kiši" koji se naslanja na estetiku Tom Forda, meni veoma dragog autora kao i sledujućoj joj diskusiji na temu "LGBTI i egzistencija" koja je u kontekstu Tel Aviva mogla da iznedri veoma zanimljiva pitanja na temu homonacionlizma i pinkvošinga koji služe samo kao znak razlike čiji je jedini cilj da prikrije temeljnu i sveobuhvatnu vladavinu Istog. Međutim to mi je onemogućeno a ja nisam znao da je u pitanju događaj ekskluzivističkog tipa. Izvininjavam se zbog toga.

S poštovanjem,
Rastko Ivanović.

GRAD

Piše: Rastko Ivanović

Mnogo volim da šetam. Još kao klincu posebno zadovoljstvo mi je pružalo tumaranje gradskim ulicama. Kako su godine prolazile počeo sam to sve češće da činim spuštene glave. Razlog je i više  nego banalan. Usled jedne nesreće u kasnom detinjstvu vid mi je toliko oslabio da sam sve slabije mogao da razaznajem ljude i predmete iz moje neposredne blizine pa je to bio pravi a zapravo i jedini način da nesmetano tumaram svojim omiljenim gradskim štraftama.

Šetnja nam nudi mogućnost susreta ali isto tako i mogućnost otuđenja i iskoraka izvan sveta. Jer nema ničeg lepšeg od toga da posmatramo život u gomili. Tako gomila vremenom postaje naše carstvo baš kao što je vazduh carstvo ptice a voda carstvo ribe.

I tako lutajući mi nigde nismo kod svoje kuće a svuda se osećamo kao da smo tamo.

Uostalom grad jedino i možemo spoznati makar malo kroz šetnju. Isključivo peške ili da tako kažem na potpeticama.

Samo tako mi možemo da grad obuhvatimo svim svojim čulima u sadejstvu s privatnim carstvom naših ličnih asocijacija.

Tu šetačku metodu neko će nazvati botanizovanjem na asfaltu a neko metodom Džonija Vokera ili pak Mister Pikvoka.

Kako bilo i ma kako zvali tu metodu šetač je neosporno neka vrsta detektiva. Detektiva koji se hrabro hvata u koštac sa svim tajnama i sa svim misterijama jednoga grada. Grada koji nam se takoreći nudi u "kartezijanskim đavolčićima" koje mi moramo dešifrovati.

Bilo da se nalazimo u njegovom centru ili da zalutamo na neku od njegovih periferija. Podzemlje jednog grada njegovi skriveni budžaci kao i njegovi sokaci sami po sebi već prerastaju u avanturu. A u prometnim gradskim ulicama čovek se veoma lako premetne u voajera. U voajera koji neumoljivo jedri ulicama u kojim opasnost, erotičnost ali i obrušujuća samoća neprestano igraju žmurke. Tu na mestu gde se sve naše intuitivne slutnje stope u jedno. Tu gde se grad pretvara u neku vrstu Minotaurovog lavirinta. Ili svojevrsne simbolističke šume saglasja.

I zato je grad i središte poezije i središte vlastite urbano-poetike ali hteo on to ili ne i središte svojevrsne urbano-erotike. Pogotovo ako njegovim ulicama promiču jedna Nađa, jedna Žoržet, ili ona koja je najlepša i najposebnija od svih njih a to je naravno jedna Nevena.

https://sveoneveni.blogspot.rs/

KOSMIČKI PLES

Piše: Rastko Ivanović

Ples je dokaz istine. Ona vrhovna stvarnost. Možda i naš jedini kanal za pristup značenjima koja prevazilaze mogućnosti naše uvek oskudne verbalizacije i tu tako i ograničavajuću i krutu dualizirajuću prirodu jezika. U tom smislu mogli bismo reći i da je sam Bog plesać. Jer on naime pleše kroz samog čoveka.

A Nevena i njena nezemaljska pojava bili su najbolji mogući dokaz zašto je to tako.

Jer iako kontradiktorna i razdrobljena nekim svojim sumnjama Nevena je u sebi za mene krila i muziku sfera i harmoniju sveta i u celini uzev jednu kosmološku metaforu sveta kao svojevrsnog kosmičkog plesa.

I bilo je bezbroj prilika u kojima sam se i te kako uverio u istinitost gore navedenih reči.

Recimo utorak 19. jul 2017. godine bio je i više nego dobar primer. Išli smo s Marijom od galerije Canvas ka galeriji Doma omladine i Nevena nam je tad ispričala o nekom kvizu u kojem je učestvovala i u kojem je zadatak bio da svako na osnovu prva dva slova svoga imena da najbolji mogući opis sebe. Kako "ne" iz Neveninog imena sluti uvek na neku negaciju njen zadatak je bio prilično težak. Ali moja devojčica se snašla i izgovorila to famozno "nežna i neizbežna". I ona je zaista uvek takva i bila. Uvek spremna da poleti, uvek spremna da mahne u pravcu svih ptica koje su je okruživale. Jer kako reče slavni filozof bila je to Nevena lakokrila.

Na izložbi fotografija Borisa Burića "Strumička ulica" naleteli smo i na Vesnu. Ali ona nas tom prilikom nije videla. Pobegli smo joj tada čini mi se po prvi put.

Spustili smo se Francuskom ulicom u pravcu Dorćol Placa. Tamo se održavao nekakav Dorćolski buvljak. Na putu ka tom mestu Marija je pričala o tome kako prirodu ispunjavaju zaista veliki baseni tišine. I kao da i planine, i jezera i polja kao i čitava nebesa samo čekaju na neki znak kako bi izlili svoju ogromnu tišinu na sve te bučne stvari, koje okružuju naš svakodnevni život u gradovima.

A u Dorćol Placu smo sreli i Đorđa i Barbaru kako ćaskaju s jednim svojim prijateljem koji već duži  niz godina živi i radi u Holandiji.


Veoma brzo utonuli smo u razgovor koji je baš kao u najboljem plesu uklonio svaki duh težine.

Bilo da smo pričali o lutkarskom pozorištu ili o horor filmu kao takvom ili o sjajnim predstavama kakve su "Oni" ili "Tesla i magnetno polje". Jer sve čega smo se tog dana dotakli delovalo je zapravo kao najlepši Nevenin ples.

Jer da se ikada i bavila istim Nevenu bi sigurno zvali Leptir. Jer ma koliko bila i sočna i bujna Nevena je delovala baš kao ružina latica koja s lakoćom pliva kroz vazduh.

Štaviše Nevena je delovala kao da je naučila da trči iste one sekunde kada je prohodala. Kao da joj nikada tokom njenog odrastanja nije bilo dosta skakutanja od jednog pa do drugog stepenika njene predivne porodične kuće.

Uostalom i dan-danas dok šeta ovim našim ulicama ona deluje kako kakva devojčica koja maše nogicama dok jednom petom udara o drugu. Kao kakva devojčica u čije su čvrste pletenice upletene sve nade i svi snovi njene majke.

A čim biste je upoznali vi biste shvatili jedno. Da je svoju putanju u vašim mislima Nevena započela kao umetnica a da je završila baš kao simbol.

Jer Nevena je bila dete koje reprezentuje najviši zamislivi evolutivni stupanj duha. A to je stupanj Duha Igre.

Jer kroz nju kao da je u svakom mogućem trenutku igrao sam Bog.

I zato iako živimo u vremenu u kojem se Bog smatra ekstremno nesigurnom hipotezom ja sam na kraju ipak uspeo da nađem svog Boga.

A njegovo ime glasilo je naravno NEVENA!


https://sveoneveni.blogspot.rs/