ODISEJA

Piše: Rastko Ivanović

Ljudi žele da u svojoj sredini izraze svoju ličnost.
Ne samo u tome što rade, nego i u svojim izborima.
Kreću se u urbanom prostoru i traže nešto. Šta?
Intimu doma.

György Konrad

Drugim rečima, oni traže isto ono što je tražio i Homerov Odisej. Ali, na kraju završavaju praznih ruku. Jer jedno je danas sasvim sigurno. A to je da povratka domu nema.

Umesto povratka jedino što pronalazimo je gubitak. Gubitak naše moderne slobode. I jedino što još uvek možemo da učinimo je da odemo. I da se izgubimo ne kako bismo se tobož ponovo pronašli već kako bismo se ponovo izgubili. Jer, i kad nam se čini da se vraćamo domu, mi se poput aviona u magli nalazimo nasukani na strano tle. Ali to nije razlog za očajanje. Jer, kako je to Rembo pevao moramo se držati onog što još uvek nismo osvojili. Moramo istrajati u svojim mislima cele noći. Kako bi istina s malim i postala istina s velikim I. Kako bi svetlo istine kada se probudimo jarko svetlelo u hladnoći. Jer napokon svako od nas je u najboljem slučaju budni čuvar onih prolaznih istina. I zato stalno mora ponovo iznalaziti i iznalaziti sebe. Ponovo se izumevati, kao što mora da izumeva i ljubav, politiku, filozofiju, revoluciju, iznova i iznova.

Jer, konačno, kao što to znamo iz Internacionale, mi smo ništa, ali bićemo sve. Samo ako naučimo jezik bekstva. Bekstva od statusa kvo našeg aktuelnog liberal-demokratskog konsenzusa. Od sveta onakvog kakav jeste u ime sveta onakvog kakav bi on mogao da bude. Jer, mi uvek moramo ostati otvoreni za ono što znamo. A mi znamo da ne znamo šta je ono što će tek da bude.