LIBERALNI TEROR

 

Piše: Rastko Ivanović

Zamislite budućnost u kojoj gotovo da nema zločina, a ubistvo se doživljava kao fenomen iz prošlosti? Zahvaljujući predviđanjima o kojima izveštavaju tri prekognita (bića koja su sposobna da vide neku od mogućih budućnosti), policija lišava slobode potencijalne zločince pre nego što stignu da izvrše naumljeni zločin. Ali šta ako njihovi izveštaji ne budu tačni ili, još gore, budu pogrešno shvaćeni? Vagajući između društvene uređenosti, mita o sigurnosti i lične slobode, Filip K. Dik je ispisao jednu od svojih najzanimljivijih meditacija na jednu od njegovih već dobro poznatih tema. U pitanju je čuvena kratka priča po imenu "Suvišni izveštaj". Priča koju će i Stiven Spilberg pretočiti u istoimeni film. A veoma sličnu varijaciju na zadatu temu pronalazimo i u filmu Dejvida Kronenberga, ostvarenju "Dead Zone". U njemu glavni junak nakon teškog udesa stiče proročke moći koje na kraju filma koristi kako bi ubio političara čiju buduću sudbinu zločinca precizno predviđa.

Ne vidimo li iz ova dva primera i scenario rata u Iraku na delu?

Rata koje su Sjedinjene Američke Države povele kako bi eliminisale zločin u samom njegovom zametku. Jer je razlog pozivanja na rat uistinu bio zločin koji se ni nije odigrao. Naime, posredi je bila sumnja u Sadamovu upotrebu oružja za masovno uništenje. No mi nikada ne možemo znati da li će se neki zločin zaista i odigrati tako da se u datom primeru radilo o realnom sprečavanju dakako virtuelnog zločina.

Ili malo drugačije rečeno scenario rata u Iraku na najbolji mogući način nam je pokazao da je sama demokratija danas najviše ugrožena upravo od njenih najgovorljivijih branitelja.

A ako makar malo ekstrapoliramo stvari videćemo i da se izvan egzemplara narečenog rata danas profiliše sistemsko deprogramiranje ne samo svakog zločina već i svega onoga što bi moglo da ugrozi naš uveliko uspostavljeni policijski sistem planete. Jer aktuelna "politička" moć upravo i prebiva u ovoj moći odvraćanja, u ovoj vrsti razbujale javne higijene a svojstvene vremenu utemeljenom na vrednostima kukavičjeg bezbedonosnog konzervativizma i njemu sapripadnom duhu pacifikacije.

I sam sam imao prilike da se uverim u ovu moć "nulte inteligencije" u sredu 16. maja 2018. godine. Tom zgodom zaputio sam se ka prostoru Kulturnog centra Grad. U ovom zdanju podno Brankovog mosta tog dana se odigravalo premijerno izdanje festivala izraelskog LGBT filma pod imenom "Falafel". Prvi festivalski dan je bio obogaćen i izložbom fotografija "Šareni baloni" koju potpisuje naša istaknuta umetnica, kolumnistkinja i esejistkinja Lazara Marinković kao i potencijalno veoma zanimljivom tribinom pod imenom "LGBTi i egzistencija" koja je u kontekstu aktuelnog Tel Aviva neminovno pozivala i na otvaranje pitanja homonacionalizma i pinkvošinga u kojima razlika najčešće samo služi kao izgovor za temeljnu i isto tako sveobuhvatnu vladavinu Istoga koja se kao po pravilu uspostavlja kako bi očuvala ultrakonzervativni status-kvo.

Međutim, čekajući na početak izložbe u susret mi je pohrlila jedna od organizatorki događaja i osnivačica organizacije "Haver Srbija" Sonja Viličić i u krajnje isledničkom tonu policijsko-higijeničarskog manirizma me priupitala "Izvolte?" Nakon što sam joj objasnio razlog svog dolaska usledilo je njeno "jel sigurno. Da niste slučajno došli nekoga da uznemiravate?"

Istina je da nas po definiciji sami bližnji uvek već uznemiravaju ali ova reč iako čini se da cilja na preciznu definiciju ipak ima običaj da funkcioniše krajnje dvosmisleno.

Naime, u svom primarnom obliku ova reč ukazuje na različite vidove nasilja veoma često vezane za silovanja i brutalna premlaćivanja koja van svake sumnje moraju biti najstrože kažnjena. Ali danas ova reč se uistinu najčešće odnosi na preterano približavanje jednog bića drugome. Jer današnja se vaskolika tolerancija upravo i temelji na dve teme. Jedna je naravno poštovanje različitosti a druga je navedeni strah od uznemiravanja.

Jer osnovno ljudsko pravo u našem pozno kapitalističkom društvu je pravo da se ne bude uznemiravan to jest da se ostane na sigurnoj distanci od drugih.

Ali izvan ove nazovi retoričke parade prava istina je da ja nikada u svom životu nakon iskustva jednogodišnjeg "prijateljstva" ne bih prišao pretpostavljenoj članici organizacije "Haver" i studentkinji odseka Sestrinstvo Medicinskog fakulteta u Beogradu na koju je gospođa Viličić izvolela aludirati. Nikakvog prilaska niti pokušaja kontakta apsolutno nije ni bilo.

Štaviše, uljudno sam se povukao s mesta događaja bez namere da ulazim u dublju raspravu. Sutradan sam poslao mejl u kojem navodim da je domaćin koji se smatra vlasnikom nekog posebnog mesta uistinu uvek već i stranac u svojoj vlastitoj kući. Jer kako je to na jednom mestu napisao Levinas domaćin je taj koji prima gostoprimstvo baš kao što ga i pruža u svom vlastitom domu koji mu čak ni ne pripada. A onaj koji prihvata prethodno je uvek morao biti prihvaćen od strane sebe samog.

Na poslati mejl dobio sam odgovor da će me sledeći put sa nekog dešavanja u organizaciji "Haver Srbije" izbaciti direktno policija. Što je veoma zanimljiv odgovor od jedne navodno emancipatorski rapoložene organizacije građanskog društva koja bi valjda po definiciji trebalo da radi na uspostavljanju disenzusa a ne očuvanju konsenzusa. Jer ovo prvo bi trebalo da nas vodi ka pravoj i istinskoj politici a ovo drugo pak ka očuvanju policijskog statusa kvo. Jer samo je politika ta koja nas od bučnih životinja lišenih prava na govor pretvara u bića koja zaista pričaju.

Ali u našem vremenu depolitizovane politike sasvim je izgledno da od ispravnog "lično je političko" u roku od odmah stignemo do njemu sasvim suprotnog i nakaradnog političko je lično. Na sam korak do kafanice, sudnice, ludnice.

Jer kako nam je to još pre dobrih 40 godina predočio Delez u svom kapitalnom delu "Kapitalizam i šizofrenija" pisanog ruku pod ruku s Gatarijem danas kapitalizam proizvodi šizofrreničare s podjednakim žarom s kojim proizvodi nove modele ovih i onih šampona i ovih i onih robnih marki. Pa otud ni nije čudno da jedna nevladina organizacija u svojim redovima ima člana koji je ujedno i poštovalac Margo Fontejn ali i osuđenog ratnog zločinca generala Ratka Mladića.

Jer to je nama naš vajni postmoderni "anything goes" trijumfalizam već poodavno dao.

Društvo u kome sve može samo radikalna promena ne. Društvo u kome sve može samo istinski dijalog ne. Društvo u kojem je Drugi naravno uvek dobar. Dokle god se ponaša i dokle god govori upravo kao Drugi. Jer u suprotnom i on će samo i isključivo biti tretiran kao obično ljudsko smeće lišeno bilo kakvih prava. Bilo da je završio u Gvantanamu ili u prostoru Kulturnog centra Grad pod trenutnom upravom organizacije, "Haver", MC Haver, ili UnderHaver Srbija.

Ali politička volja koja svuda oko sebe vidi i progoni sablasti i sama je po sebi već upravo sablasna. Ali i ranjiva.

I zato moramo napraviti rupu u zidu kroz koju će ući duh. Duh istinske slobode, pravde i demokratije. Jer nije li nasuprot našeg savremenog demokratskog overdouza istinska demokratija ono što će kako je pevao Valas Stivens tek reći sama budućnost.

KAPITALIZAM I ŠIZOFRENIJA

Jedan od najslavnijih tekstova Žaka Ransijera, svojevrsni pastiš Marksovih teza o Fojerbahu, uvodi razlikovanje između pojmova politike i policije. S obzirom da obe reči imaju isti koren - obe se, naime, izvode iz grčkog polisa - isti im je i domen delovanja, ali se njihova svrha i pristup predmetu bitno razlikuju. Ransijer pokazuje, na materijalu koji seže do starogrčkih izvora, da je policija svojevrstan identitetski projekat koji počiva na identifikovanju članova zajednice zarad očuvanja poretka, dok bi politika, u ransijerovskoj zamisli, bila mogućnost emancipacije, očuvanja ne poretka, nego jednakosti. Ransijer, naime, u svom filozofskom projektu ne postavlja jednakost kao cilj, već polazi od nje.

U tom smislu, zanimljivo je da jedna nevladina organizacija koja bi po sebi trebalo da radi na emancipaciji polazi od premisa konsenzusa svojstvenih poretku policije a ne nasuprot tome od disenzusa. No, kao što znamo još od Deleza živimo u doba kapitalizma i šizofrenije kada vladajući društveni poredak proizvodi šizofreničare, pa i one ideološkog profila s istim uspehom s kojim proizvodi i nove modele Manolo Blanik ili pak Kristijan Labuten cipela. Otud nije nimalo čudno što u svojim redovima ima člana koji s podjednakim žarom poštuje i Margo Fontejn ali i s pravom osuđenog ratnog zločinca Ratka Mladića.

Kako je ova diskusija od prvog momenta skliznula od ispravnog “lično je političko” ka nakaradnom i neprihvatljivom “političko je lično” na korak od kafanice, sudnice, ludnice nije zgoreg pomenuti da pretpostavljenom članu usled jednogodišnjeg iskustva “prijateljstva” nikada više u životu ne bih ni prišao.

No kako bilo veliko hvala na izdvojenom vremenu kao i na odgovoru uz srdačan pozdrav uz klasičnu N.W.A. temu s njihovog albuma “Straight Outta Compton” čiji naslov sam siguran veoma dobro znate.

Srećno!

Rastko Ivanović

(Odgovor organizaciji Haver Srbija koja lično pretpostavlja političkom.)

https://fluidnizivot.blogspot.rs/2018/05/gostoprimstvo.html
https://fluidnizivot.blogspot.rs/2018/05/falafel-2018.html

PROMENA

Piše: Rastko Ivanović

Volimo ono u šta ne možemo poverovati dvaput. I baš zbog toga i u ljubav kao i u smrt možemo zakoračiti manje nego što je to moguće čak i u Heraklitovu reku. I upravo zbog toga i jedno i drugo su sami sebi i glava i rep i baš zato odbacuju sve drugo što postoji. To je i glavni razlog zbog čega neprekidno u sebi moramo da razvijamo ideju vernosti. Vernosti prema onim stvarima za koje se već odavno čini da su nepovratno izgubljene. Jer kako bismo inače kao u Remboovim stihovima naoružani jarkim strpljenjem uopšte i mogli da kročimo u sjajne gradove. Gradove, čiji sjaj često nije ništa drugo nego puki plod našeg sanjivog verovanja.

Verovanja u nešto više od životarenja u pristajanju na neprekidni status kvo.

Status koji oličavaju svi ti naši vajni gospodari. Diskretni i bezbojni bankari, medijske pijavice i stranački prvaci, ratni kao i antiratni profiteri, glasnogovornici međunarodne zajednice, fašistički ispljuvci najrazličitijih fela, kočijaške patriote i hulje potekle s ovog ili onog izvora. Svi ti pi-arovi, opion makeri, i slični računaoci naše produktivnosti. Svi oni koji poput pokvarene ploče mantraju o protestantskoj etici i o duhu kapitalizma.

I svi oni na umu imaju upravo promenu. Ali kakva je to uopšte promena? Pa ona kozmetička. A kakva pa druga i moćže da bude u svetu ovakvom kakav trenutno jeste.

Svetu, u kojem ste primorani da birate, kako nas uči jedna stara kineska izreka između dva jazavca koji dolaze sa istog brda.

Svetu, koji iz dana u dan neprestano srlja u prazno. I to sa jednom probušenom gumom. Jer u klizanju po nesigurnom ledu spas jedino i leži u brzini. Ali ponekad je reklo bi se potrebno da i sama brzina uspori. Kako bismo upravo bili u stanju da se suočimo sa prazninom. Kako bi mogli da se spustimo do samog srca ljudske patnje i kako bismo u sebi mogli da otkrijemo dotad neslućene kapacitete i mogućnosti koje će nam otkriti da smo kadri i za ono za šta nismo znali da smo sposobni. Kako bismo s istim tim bezgraničnim darom mogli da pozdravimo i ono zbog čega je zaista vredno živeti.

Jer promena je baš kao i novo jednom bila moguća i možda će to ponovo biti.

Nadrealizam i politike erosa

Piše: Rastko Ivanović

Glavna briga nadrealizma je ponovno otkrivanje ljubavi. Nova definicija ljubavi predstavlja umetnički, egzistencijalni i politički gest. Tako Andre Breton pripisuje univerzalnu moć erosu: "Jedina umetnost dostojna čoveka i svemira, jedina sposobna da ga vodi dalje od zvezda ... je erotika". Za nadrealiste eros je medij poetske revolucionarnosti u jeziku i postojanju. Uzvišen je kao energetski izvor obnove, koji takođe hrani političku akciju. Kroz svoju univerzalnu moć kombinuje umetničko, egzistencijalno i političko. Eros se manifestuje kao revolucionarna žudnja za posve drugačijim doživljajem ljubavi i za potpuno drugačijom organizacijom društva. Jer eros je zapravo vernost onim stvarima koje će tek doći.  

ODISEJA

Piše: Rastko Ivanović

Ljudi žele da u svojoj sredini izraze svoju ličnost.
Ne samo u tome što rade, nego i u svojim izborima.
Kreću se u urbanom prostoru i traže nešto. Šta?
Intimu doma.

György Konrad

Drugim rečima, oni traže isto ono što je tražio i Homerov Odisej. Ali, na kraju završavaju praznih ruku. Jer jedno je danas sasvim sigurno. A to je da povratka domu nema.

Umesto povratka jedino što pronalazimo je gubitak. Gubitak naše moderne slobode. I jedino što još uvek možemo da učinimo je da odemo. I da se izgubimo ne kako bismo se tobož ponovo pronašli već kako bismo se ponovo izgubili. Jer, i kad nam se čini da se vraćamo domu, mi se poput aviona u magli nalazimo nasukani na strano tle. Ali to nije razlog za očajanje. Jer, kako je to Rembo pevao moramo se držati onog što još uvek nismo osvojili. Moramo istrajati u svojim mislima cele noći. Kako bi istina s malim i postala istina s velikim I. Kako bi svetlo istine kada se probudimo jarko svetlelo u hladnoći. Jer napokon svako od nas je u najboljem slučaju budni čuvar onih prolaznih istina. I zato stalno mora ponovo iznalaziti i iznalaziti sebe. Ponovo se izumevati, kao što mora da izumeva i ljubav, politiku, filozofiju, revoluciju, iznova i iznova.

Jer, konačno, kao što to znamo iz Internacionale, mi smo ništa, ali bićemo sve. Samo ako naučimo jezik bekstva. Bekstva od statusa kvo našeg aktuelnog liberal-demokratskog konsenzusa. Od sveta onakvog kakav jeste u ime sveta onakvog kakav bi on mogao da bude. Jer, mi uvek moramo ostati otvoreni za ono što znamo. A mi znamo da ne znamo šta je ono što će tek da bude.

BELDOCS 2017: MRŽNJA DEMOKRATIJE: BERNAR ANRI LEVI I ĆIĆOLINA

Piše: Rastko Ivanović

Mržnja prema demokratiji stara je koliko i demokratija sama. S tom razlikom što je ona, reklo bi se, danas veća nego ikada pre. Jer, demokratija se danas izvitoperila u tiraniju 21. veka, kako je to, jednom prilikom, primetio Alfonso Kuaron.

No, da li je, danas, uopšte, moguće ne biti demokrata? Nije li, danas, i sam rat postao, upravo, demokratski postupak usmeren protiv one pogrešne demokratije? Setimo se, uostalom, kako je i Džordž W. Buš pravdao rat u Iraku, rečima, kako je on veći demokrata u poređenju s Sadamom Huseinom.

A tamo gde je rat, tamo gde se upravo ta demokratija donosi bombama, tu su, neminovno, i trgovci, ali kako nas staro pravilo uči, tu su i misionari. Jer, to je naša stara imperijalna trijada. Vojska koja osvaja, trgovci koji otvaraju tržišta, i konačno, misionari, koji propovedju. Bilo preobraćanje u Hrista-kralja, bilo svoju novu omiljenu religiju, onu, ljudskih prava.

Ne vidimo li to i na primeru Bernara Anrija Levija? Čoveka, koji u svojstvu svojevrsnog turiste kastastrofe odlazi na ona zaračena mesta, kako bi poput kakvog katetera, usisavao jad i patnju tamošnjeg naroda. Naroda, koiji je prinuđen da na ovaj ili na onaj način, igra ulogu žrtve. Igra ulogu manekena svoje, vlastite nesreće. Jer, šta drugo ima tako dobru prođu na našem spekulativnom tržištu, kao što to imaju, upravo, nesreća i jad.

Jer, tamo gde se proliva krv, tu se i proizvodi realnost. I zato tamo i hrle intelektualci poput famoznog Levija.

I u tome se i ogleda naša, savremena pornografija. Pornografija, koja je prešla u bit svih pojava i svih slika.

Jer, šta uopšte još i može porno u jednom svetu, koji je već unapred pornografisan?

U svetu, u kome je i rat postao demokratski, u kom je i umetnost postala prostitutka, umetnik svodnik, a publika njena najbolja mušterija, kako je to, svojevremeno, pokazao Džef Kuns, u sadejstvu s svojom tadašnjom suprugom, Ćićolinom, u seriji radova, "Napravljeno u raju".

U jednom takvom svetu, i sama Ćićolina dođe kao odjek nekih davnih vremena, kao alegrija flore, kako se to za nju i kaže u filmu, "Ćićolina, kuma od skandala", koji smo imali prilike da pogledamo na jubilarnom, desetom izdanju festivala dokumentarnog filma, Beldocs, koji je ove godine, ugostio i Bernara Anrija Levija.

Oličenje naše savremene demokratije, par ekselans.

A ja se samo pitam kada će se i islamisti dosetiti da svaki treći masakr prijave kao svoju grešku.