Piše: Rastko Ivanović
Nakon papine smrti, Kolegijum kardinala se sastaje, kako bi izabrao njegovog naslednika. Izabran je kardinal koji ostavlja utisak osobe, koja nije sposobna da ponese teret tolike odgovornosti. Da li je to anksioznost? Ili depresija? Da li on sebe smatra nepodobnim?
Vernici čekaju da se novi papa pojavi na balkonu, na Trgu svetog Petra. I kada kucne taj čas, on shvata da nema šta da kaže. Papa je depresivan budući da je shvatio da nema istine na ovom svetu. Drugim rečima, on svom narodu ne može da saopšti istinu jer ga je ova napustila. U neku ruku, lekciju izlečenja ovom fiktivnom papi, iz filma, "Imamo papu", Nanija Moretija, kao da pruža stvarna ličnost papa Franje.
Naime, u svom prvom obraćanju narodu okupljenom na Trgu svetog Petra on je okupljenima poručio da je on čovek koji dolazi sa samog kraja sveta. Time je želeo da kaže da on dolazi iz Argentine, zemlje koju je uveliko opustošila zver globalnog kapitalizma. I otada apokalipsa kao da prosijava kroz dela papa Franje. Jer on je čovek koji je spreman da se suoči s onim poslednjim stvarima. I što je najvažnije spreman je da se suoči sa onim novim.
U jednom intervjuu, koji je dao neposredno nakon svog izbora on govori kako su tri najvažnije stvari za hrišćanstvo danas, vera, nada i milost. Od čega bi naročito valjalo izdvojiti ovu poslednju. Jer, u neku ruku, kako to i kaže sam papa Franja crkva danas mora da funkcioniše po principu vojne bolnice.
Neki to vole da zovu i saosećajnošću, a neki i solidarnoću, dok bi Delez i Gatari u uvodu u svoju čuvenu knjigu, "Šta je filozofija", rekli da je ovde reč, jednostavno, o prijateljstvu. Jer, šta je uistinu prijateljstvo? Ono je mogućnost stvaranja jednog zajedničkog, jednog boljeg sveta. Sveta, koji stvaramo mi sami iz dana u dan. Ili kako bi to rekli zapatisti, oslanjajući se na reči velikog Antonija Maćada, "napravićemo put hodajući". Jer, možda nema ni istine, možda nema ni značenja ni smisla, ali mi smo tu da napravimo zajednički most iznad ambisa ništavila. A ako se ironija, kao onaj neophodan začin života razvede od solidarnosti i empatije, onda na naša vrata neminovno zakuca depresija da dođe po svoje. Po samu našu dušu.
Montenj je voleo da kaže, "o prijatalji moji, prijatelja nema". Valjda baš zato prijatelj i jeste paradoks prirode. Njeno ubedljivo najlepše remek-delo. Neko s kime uvek možemo da podelimo vlastitu samoću. I napravimo jedan potencijalno bolji svet. I zato pouzdajmo se u svoj imperativ, okrenimo leđa moći, budimo ravnodušni prema presudi, i nikad ne odustanimo od svojih želja. I naravno svojih prijatelja!
Нема коментара:
Постави коментар