33. BEOGRADSKI DžEZ FESTIVAL 2017.

Piše: Rastko Ivanović

"On ie večiti glumac ali prirodni, pošto je izveštaćenost urođeni oblik ljudskosti."

Vitold Gombrović

Ove Gombrovičeve reči mogu se primeniti i na Dejvida Bouvija. Jer, malo je ko, u svom romanu sa puno likova, igrajući sebe, uistinu, igrao svakoga od nas. U toj avanturi neprestanog izmišljanja, neprestanog vajanja samoga sebe, Bouvi se šetao kroz najrazličitije moguće žanrove. Tako se ovaj moderni lord Bajron u večitoj autokreaciji doticao i fanka, i ar-en-bi-a i još mnogo toga drugog. A na svom, poslednjem testamentarnom izdanju "Blackstar", on je režirajući vlastitu smrt, otišao ja jedno džezirano putovanje kroz kosmos. U tom poduhvatu, glavni saradnik mu je bio briljantni američki saksofonista, Doni Mekaslin. Čovek čiji bend demonstrira neverovatnu neukrotivu energiju na sceni, koja nikada ne staje na put čistoj emociji. I tako je i bilo i na zatvaranju, ovogodišnjeg, 33. po redu, izdanja, Beogradskog džez festivala.

Ako se za džez, pomalo stereotipno može reći, da je u pitanju muzika improvizacije, koja neprekidno stvara samu sebe, onda je Doni Mekaslin neko ko nesumnjivo potvrđuje tu tezu. Jer, Mekaslin neguje improvizatorski duh džeza ukrštajući ga sa bogatom zvučnom paletom elektronike i hip-hopa, sa povremenim zakucavanjima u dabu. U toj soničnoj avanturi značajnu podršku mu pruža i neverovatni klavijaturista Džejson Lindnder. Jer, njegove solo eskapade na klvaijaturama zaista treba doživeti uživo. Poigravajući se različitim efektima, on otvara prostor Mekaslinu da izlije svoje srce, kroz svoj 'rog'. I tako sve do trenutka dok nisu srušili kuću i putem Mekaslinovog saksofona, koji na momente štekće kao uzi, nisu doveli publiku do dugog željenog soničnog orgazma.

Ako se prisetimo jednog trenutka, koji se odigrao veće pre zatvaranja, na velikoj sceni Sava centra, kada Džošua Redman kao da greši u završnici jedne od tema, koje je svirao te večeri, a da opet sve deluje tako vešto izrežirano, možemo se zapitati da li improvizacija uopšte postoji. No, to nije ni preterano bitno. Jer, u vremenu, u kome je nemali deo muzičkih, i ne samo muzičkih radova sveden na bezgranično širenje spamova, bivajuči potčinjen veštačkom režimu advertajzinga, džez i dalje odlikuje makar i iluzija stvabnja hirova nepoznatog. I te mogućnosti da se istovremeno putuje u svim mogućim pravcima. Na neka od tih putovanja, povelo nas je i 33. izdanje Beogradskog džez festivala.

NIK KEJV

Piše: Rastko Ivanović

Smrt je neizreciva i ne može da se predstavi nikakvim simbolom. Tvrditi bilo šta drugo, znači banalizovati je. Smrt je beskonačna, ne da se ni zamisliti. I jedino što nam služi kao privremena odbrana u susretu sa njom jesu priče. Priče, koje pričamo sebi i drugima. Jer postoje velika društva, koja su mogla i bez točka, ali nema niti jednog koje je moglo bez priča.

Nik Kejv je ambivalentni vitez pera i neko za koga kritičari često kažu da mu je smrt najbolja prijteljica. Neko ko veruje da je jedini put da se živi punim plućima onaj koji se odvija na samoj ivici žileta, prožet uništenjem, koju ljubav nosi sa sobom. Njegov poslednji album, "Skeleton Tree" je velika priča o gubitku. Album nastao u senci smrti Kejvovog sina. Smrti koja je označila nestanak čitavog jednog sveta. Kao što to i svaka smrt označava.

Turneja na kojoj promoviše svoj poslednji album, u tom smislu, može se čitati kao veliki narativ o opstanku. O trijumfu duha, Uprkos smrti. I uprkos svemu. Jer, ma koliko obeležen osećanjem neizbežnog kraja, Kejvov opus je obeležen i gotovo prosvetljujućom verom u ono nadnaravno. I zato je i beogradski koncert u okviru aktuelne turneje zvučao kao put od agonije do ekstaze. Od početne teme, "Anthrocene", koja zvuči kao apokaliptični lament nad sudbinom naše polu-mrtve planete, pa sve do jedne od završnih, "Stagger Lee", koja je u svom beogradskom izdanju, zvučala tako sveže, razbarušeno i razdragano sa sve nekih tridesetak Kejvovoh fanova na bini, ovo je bio koncert, koji je vodeći nas od šapata do vriska, delovao kao munja, koja osvetljava još uvek put negde. Makar to bilo i nazad u samu pesmu. Pesmu, u čijem društvu se čovek uzdiže. Jer, pesme Nika Kejva, su možda i onaj poslednji veo lepote, koji se nadvija nad svakodnevnim licem Užasa.

O SAVREMENOSTI

Piše Rastko Ivanović

Hoćeš li da pokušamo da sastavimo jednu istoriju?

Vrlo rado, samo koju?

Doista, koju?

Gustav Flober, Buvar i Pekiše

U vremenu, koje odlikuje nasumični svežderački istoricizam, koji očajnički nastoji da se prisvoji prošlost, koje ni nema, sama je prošlost, ta koja nam je postala jednako neizvesna kao i budućnost. Ono što nam je preostalo jeste sadašnjost, koja se neprekidno samoreprodukuje, ne vodeći više bilo kuda niti bilo gde, a ponajmanje u neku obećanu budućnost. U vreme sovjetske Rusije jedan od najpopularnijih slogana glasio je "Vreme, napred!" Dva sovjetska romanopisca Iljf i Petrov našalili su se sa ovom parolom, poručivši, "Drugovi, spavajte brže". I zaista, činilo se da je tada neko mogao da zaspi u prošlosti da prespava ovu našu sadašnjost i da se probudi tek u budućnosti, kada se dostigne najveća moguća tačka progresa. Ali, danas u vremenu, koje pati od hronične neuhranjenosti produktivne imaginacije to više nije moguće. Ostala je samo sadašnjost plus više opcija. Ali, šta onda, danas, znači biti savremen? Šta znači biti istinski drug vremena, kako se to pita Boris Grojs.

Odgovor na ovo pitanje, posmatran iz jedne ničeanske perspektive glasio bi da je savremen onaj, ko je barem malo decentiran u odnosu na vlastito vrme. Da je to onaj ko ne koincidira u potpunosti sa svojim vlastitim vremenom, i koji ne pristaje na sve zahteve, koje mu njegovo vreme ispostavlja. To bi bio onaj, kako napominje italijanski filozof Đorđo Agamben, koji upire pogled u vlastito vreme, kako bi u njemu ugledao ne svetlo, već mrak. To je onaj koji svoje pero umače u samu tminu vlastitog vremena. Onaj koji bez straha gleda u utrobu svoga veka-zveri. I onaj, koji je kao u Mandeljštamovoj pesmi "Vek", spreman da polomi kičmu vremena, kako bi u njegovim frakturama u njegovim naprslinama pokušao da ugleda tragove svetlosti. Svetosti, koja se ma koliko bila usmerena prema nama uvek od nas beskonačno udaljava.

Te tragove svetlosti, zarobljene u tmini vremena, kojem su pripadali sledili su i mnogi autori okupljeni na izložbi "Sekvence", kojom je otvoren obnovljeni Muzej savremene umetnosti, nakon desetogodišnje rekonstrukcije. U pitanju je izložba lutajućih, polifonih narativa koja ne pristaje na totalizijuće diskurse “mandatne istorije umetnosti“ već kao da plete jednu blago fiktivnu istoriju, koja raskrčava dalji put u nemoguće. Odnosno, u vreme nakon proživljenog kraja istorije kada se čini da smo osuđeni na ponovno odigravanje svih mogučih i svih zamislivih retro-scenarija, ali i u vremr, u kojem moramo da shvatimo da je novo jednom bilo moguće, i da će ono, možda to ponovo i biti.

Foto: Nemanja Knežević

28. BJF: Kapital i džez

Piše: Rastko Ivanović

Ursulin nastup udahnjuje novi energiju onom što živi na poznatim albumima, pružajući publici okupljenoj u „Amerikani“ uvid u njenu ličnost. S Ursulinim korenima u hip-hop poeziji, i njenim umom koji ruši zidine programirane stvarnosti, Raker preuzima hip-hop lozinku „keep it real“ čineći je svojom.

 
Još dvadesetih godina 20. veka, džez je, po svedočenju Ernsta Kšeneka, počeo da intrigira skoro sve evropske kompozitore, sa izuzetkom doktrinarno stamenih članova „Šenbergove škole“. Ne čudi stoga što je u narednim decenijama jedan od najfanatičnijih razobličitelja „lažnog proroka“ modernizma Stravinskog i najbeskompromisnijih boraca protiv muzičke industrije kao „novog Vavilona“, u kojem je džez imao dominantnu poziciju, bio Teodor Adorno. Jer, Adorno je bio Šenbergov učeniik koji je bespogovorno verovao u istinu učitelja. S druge strane, omiljeni Šenbergov učenik, Hans Ajzler je pre Adorna prestao da veruje u učiteljevu doktrinu. Ali, ni Hans Ajzler nije preterano mario za džez. Pa ipak, u 21. veku, francusko-dansko-nemački džez trio Das Kapital, svira upravo kompozicije Šenbergovog miljenika, Brehtovog saradnika, i kompozitora nacionalne himne Istočne Nemačke – Hansa Ajzlera. I to kako!

U izvođenju Ajzlerovih šlagera manje poznatih melodija Das Kapital pružaju poseban doprinos – šarmantno povezujući prošlost i sadašnjost – u „prevođenju“ Ajzlerovog kabarea, Holivuda i patriotskih pesama u jezik 21. veka. U njihovoj interpretaciji ove pesme zvuče kao relevantni politički ili ekonomski komentari. Kakogod, ovde nema ni nagoveštaja patosa.

Grupa fascinira toplim i nevaljalim pristupom Ajzlerovoj muzici, čudesnom kombinacijom kamernosti, tihe ironije i mahnite energije fri-džeza. Gitarista Hase Poulsen svira pojačanu akustičnu gitaru, ali uspeva da dostigne širok asortiman distorziranih zvukova nalik na električnu gitaru; Daniel Erdman garnirao je zvučni ugođaj zvucima saksofona; a bubnjar Edvard Pero farbao je imaginativnim tonovima muziku, često menjajući cimbale na svojoj opremi između kompozicija kako bi mogao da proizvede zvuk najodgovarajući za svaku od numera.

„Verfehelte Liebe“ bila je nežna balada, „Sklave wer wird dich befrein“ latino raskoš, a „Auferstanden aus Ruinen“ , bivša istočnonemačka nacionalna himna poput komada Orneta Kolmana.

Posle ovog sjajnog trija, nastupila je glavna zvezda ponoćnog programa 28. Beogradskog džez festivala - Ursula Raker.

Rakerova priziva duhove Zore Nil Herston i Fride Kalo – dva njena velika uticaja – sa ehom Boogie Down Production i Public Enemy.

U njenom kompleksnom svetu intelekta i strasti, reči su oružje, inspiracija, poruka i melem. Iako termin spoken word priziva slike logoreičnih boemskih pesnika koji se gube u somnambulnom solipsizmu poezije toka svesti, Rakerova koju su „othranile“ sile promene - oličene u harlemskoj renesansi, bit poeziji, Sonji Sančez, stvara direktnu i snažnu poeziju.

Ni u svom živom nastupu u Domu omladine, Rakerova ne želi da pobegne od neprijatnih tema: ona se bavi zloupotrebom droga, silovanjem, i rasizmom permanentno, koristeći se in-your-face vokabularom koji drži pažnju i okrepljuje svojim porukama. Uglavnom. Međutim, istina je da na trenutke ovaj koncept gubi na intenzitetu i oštrini, a oseća se i umor kod same Ursule, koja se na isti požalila usled iznurujuće turneje. Ipak, njen nastup je, mahom, intenzivan, fokusiran i efektno kanališe njenu frida-kaloiku scensku personu.

Kako veče odmiče, Rakerova kreira intimnu atmosferu, uz pomoć svoja dva saputnika na gitari i bubnjevima.

Njen nastup udahnjuje novi energiju onom što živi na poznatim albumima, pružajući publici okupljenoj u „Amerikani“ uvid u njenu ličnost. S Ursulinim korenima u hip-hop poeziji, i njenim umom koji ruši zidine programirane stvarnosti, Raker preuzima hip-hop lozinku „keep it real“ čineći je svojom.

Teodor Adorno je u džezu video muzički izraz „novog Vavilona“. Neki, pak, drugi intelektualci, poput Erika Hobsbauma, u džezu su videli izraz slobode. Danas je jasnije nego ikada ranije da „ono što se suprotstavlja sistemu Zla služi kao njegovo nehotično ogledalo“. Ali, duh Brehta u revizionističkim reinterpretacijama Hansa Ajzlera , u režiji trija Das Kapital, i glas protiv društvene situacije u kojoj se žene i Afroamerikanci i dalje „komešaju kao ribe u korpi“, održavaju vatru živom.

(Izvor: B92 nedelja, 28.10.2012. | 11:49)
(https://www.b92.net/kultura/art_durbin.php?nav_category=1206&nav_id=655604)

Beogradski džez festival

Piše: Rastko Ivanović

Često se govorilo da džez ne postoji zahvaljujući Americi već uprkos njoj. Slaveći apsurd, neznanje, intelektualnost i seksualnost, džez kroz svoju istoriju govori o slobodi i oslobađanju Afroamerikanaca koji nisu bili slobodni u jednoj slobodnoj zemlji.
 

Četrdeset i pet godina posle Kingovog I have a dream govora i pedesetak godina nakon što su malim ekranima diljem SAD gospodarili jednobojni protagonisti serije Leave A To Beaver, danas u vreme viška demokratije i manjka sloboda, stvara se atmosfera neke nove Amerike sa licem svih duginih boja koja je nestrpljivo čekala i na kraju dočekala svog "Tajgera Vudsa bez štapova za golf". Saundtrek tog međurazdoblja od pedesetak godina i glavni svedok svih duhovnih, umetnčkih i političkih gibanja tog vremena bio je džez.

I osamdesetih kada se na američkoj televiziji pojavio prvi afroamerički sitkom The Cosby show na njegovoj špici čula se jedna truba. I to ne bilo kakva. Bila je to truba Džona Fadisa, čoveka koji je svirao na otvaranju ovogodišnjeg, 24. po redu izdanja Beogradskog džez festivala. Festivala koji je ove godine otvorila njegova ekselencija Kameron Manter, ambasador Sjedinjenih Američkih Država u Srbiji, svirajući naslovnu temu iz filma Mo Better Blues Spajka Lija. Pred kraj koncerta Fadisu praćenom Big Bendom RTS-a ponovo se na sceni pridružio Manter simpatično finiširajući uvodni nastup na ovogodišnjem festivalu. Tako se od početaka festivala kada su u Beogradu u istom trenutku binu delili Djuk Elington, Dizi Gilespi, Art Blejk, kao i 4000 ljudi u Pioniru koji su svakog oktobra disali džez, pa preko đžem sešn ekstravaganci Četa Bejkera koje su putovale na kraj noći i prvog beogradskog nastupa Majlsa Dejvisa do izolacionističke zaslepljenosti devedesetih kada je festival ugašen došlo do 2004. godine kada je Dom omladine obnovio Džez festival da bi na prvoj večeri 24. BJF-a doplesali do ponovnog makar i prividnog sjedinjenja. Sjedinjenja u ritmu džeza koji je, kako je govorio Čet Bejker, muzika koja najbolje briše prašinu sa svakodnevice.

Duhovni sin Dizija Gilespija i ujak alternativnog hip-hop producenta Madliba, Džon Fadis je prve večeri festivala (Dom sindikata, Trumpet Summit, 24.10.) na trenutke pokazao svu prodornost i neobuzdanost zvuka svoje trube, ali se pre svega pokazao kao prvoklasni kontrolor duha, animator i arhitekta trenutka koji svaku situaciju u džez duhu prinosi na oltar neizvesnosti, sve vreme nastupa izvanredno zabavljajući i sebe i publiku koja je dobrano ispunila veliku salu Doma sindikata. Fadisovo poigravanje sa opusom Dizija Gilespija praćeno osvrtom na Lala Šifrina, kao i finalno sparingovanje sa Kristijanom Skotom konstantno je bilo začinjeno malim i oštrim stakatom dosetki i šali koje su pokazale onu elementarnu neuhvatljivu prirodu džeza.

Kao usaglašavanje različitih stilova i improvizacija, kao stvaranje umetnosti na licu mesta, kao umetnost improvizacije koja stvara samu sebe, pomenuta priroda džeza je do današnjih dana ostala ono mesto gde se u moru suviše istovetnog pronalazi ono različito. I u novom milenijumu džez umesto uloge glavnog junaka pre bira da igra ulogu pametnog posmatrača.

U novom veku u džezu se desio preokret. Nekad je vladalo mišljenje da džez slušaju samo intelektualci da bi devedesete cunamijem elektronska muzike i DJ kulture izmenili način na koji slušamo popularnu muziku. Pojava elektronske i digitalne muzike i porast korišćenja semplova približili su džez alternativnim momcima i devojkama. Celu džez tradiciju sada džez autori kroz tu premisu tumače na nove načine. S druge strane džez uspešno čuva svoju autonomiju izmičući marketinškim strategijama korporativnih grabljivica koje neumoljivo proždiru pop muziku. Drugim rečima, dok su elektronska muzika i alternativni rok postali niše na tržištu, džez i dalje ima moć da preispituje granice popularne muzike i da ih kroz oslobođenu improvizaciju i spontanost transcendira. Takva nesputana permutacija programiranih stilova, podvučena anti-platonističkom idejom po kojoj se ne ide od ideje ka predmetu već od predmeta ka ideji, očuvala je u džezu osobenu moć kreacije koja je nepredvidiva i uvek iznova sposobna da izmiče trendovima.

Na tom balansu tradicije i futurizma postuliran je i program ovogodišnjeg Beogradskog džez festivala prikladno naslovljen Jazz emotions. Na jednom mestu sreli su se klasični džez elementi i nove elektronske mutacije. Tako smo imali čitanje džeza kroz rep u slučaju tromboniste i saksofoniste Dejnija Leonga (kome se na bini pridružila Hana Vučićević na bisu u Domu omladine) kao otkrivanje geneaološkog stabla čiji godovi kriju u sebi arhitekte koji su dizajnirali ovu kulturu. Kulturu čiji je jedan delić predstavljen i ove jeseni u Beogradu.

Veliki ljubitelj asid zvuka Arta Pepera i specijalista za balade, Stefano Di Batista imao je na Kolarcu (25.10.) dinamičan nastup dinamiziran furioznim vratolomijama bubnjara Džefa Tain Votsa, a sve garnirano simpatičnim Batistinim izlomljenim italo-engleskim jezikom.

Markus Vale, provajder retro-brazilskog gruva na internacionalnu klubsku scenu, čovek koji je pomirio hipika i japija u sebi preispisujući istoriju bosa nove dodajući joj začine evro-američkog roka, psihodelije i elektronike, servirajući globalnu muzičku salatu čiji ukus asocira na svitanja na plaži Kopakabane, zajedno sa Vondom Sa isporučio je odličan nastup u ne baš za ovu priliku adekvatnoj dvorani Kolarca (Jazz Emotions, 25.10.). Nakon njegovog nastupa senzualnu atmosferu vrelih tropikana ritmova dodatno su u bioskopskoj sali Doma Omladine (gde bi bilo bolje da je nastupio i Vale) zagrejali Zuco 103 svojim, ma koliko linearnim konceptom obojenim instant egzotikom toliko i komunikativnim i koketnim miksom džezi gruva, brejkbita i dramenbejsa.

Energični i suptilni džez alt Patriše Barber (Piano Night, Kolarčeva zadužbina, 26.10.) sa sporadičnim revizionističkim osvrtima na Kola Portera bio je idealan za večernje kontemplacije uz viski, dok je pravilno raspoređeni nastup virtuoza na oudu Rabiha Abu-Kalila (String Heroes, Dom Sindikata, 27.10., nažalost izostao je nastup Birelija Lagrena) krcat tragovima orijentalnih bluz ornamenata u mističkom dijapazonu arapskog melosa i portugalskog fada imao omamljujuće efekte.

Rambov amblematični hipertrofirani rableovski spoj nespojivog poodavno propušten kroz filtere free-jazz improvizacija samo je ozvaničen na ovogodišnjem festivalu uobičajeno efektnim nastupom Svjetskog Mega Cara (DOB, 26.10.). Nastupi Jarona Hermana (Piano Night, Kolarčeva zadužbina) i Kristijana Skota (Trumpet Summit, Dom Sindikata) svojim pomeranjem u istom pravcu predstavljali su mahom školski primer uredno navežbane sterilne demonstracije bez iznenađenja. Ovi nastupi su odudarali od pravog džeza koji permanentno tera da se skrene sa zacrtanog puta. Onog džeza u kome je delo veliko samo ukoliko neprestano gradi i stvara novu varijantu samoga sebe.

Upravo traganje za onim skrivenim, nepredstavljivim kako u rokenrolu tako i u džezu jeste ono što izdvaja sastav The Bad Plus. U jednom trenutku melodični i kontemplativni u drugom raspoloženi za desantni udar gruvajućih bas linija The Bad Plus sa scene emituju neverovatnu količinu energije koja eksplodira u bravuroznim reinterpretacijama kubistički razlomljenih indie klasika Nirvane, Flaming Lipsa, Wilcoa u kojima naročito svojim lucidnim solo istupima prednjači bubnjar Dejvid King.

Suma uzbuđenja u nastupu sastava The Bad Plus (DOB, 27.10.) je nemerljiva. Svako dalje njeno opisivanje sankcionisalo bi lepotu koja nas je te večeri odvela u džez zemlju paradoksa i neprilagođenosti u kojoj sve ono svakodnevno, i suviše poznato, makar na kratko, postaje nepoznata planeta.

Tim putem je na najlepši mogući način završen ovogodišnji 24. Beogradski Džez festival.

(B92 | petak, 7.11.2008. | 16:54)
(http://www.b92.net/kultura/moj_ugao.php?nav_category=556&yyyy=2008&mm=11&nav_id=327690)

LP DUO

Piše. Rastko Ivanović

Tišina je, kroz istoriju, oduvek bila prisutna u umetnosti. Ona se nalazi na početku i kraju svakog dela, ali i na različite načine ispunjava pojedine segmente umetničkih kompozicija. U tradicionalnoj muzici, tišina ističe zvuk i naglašava početak i kraj fraze, luka, većih i manjih celina, usmerava pažnju na pojedine motive, akcentuje kulminacione tačke i tačke smirenja. U slikarstvu, prazan prostor daje veći intenzitet formi i njenoj punoći, vodi posmatrača do određenih punktuma na slici, dok u filmu učestvuje u vidu izražajnog sredstva u oblikovanju dramske radnje. Tradicionalni diskurs umetnosti mapira tišinu kao senku i pomoćno sredstvo u službi zvuka, slike i filmske dramaturgije, dok u savremenoj umetnosti tišina kao znak stiče ravnopravnost u odnosu na zvuk, kada je eksponirana kao autonoman fenomen. Interesantno je da je i nemi film, koji u sebi tišinu sadrži kao "datost", na početku razvoja filmske umetnosti na svaki način stremio da različitim sredstvima zvukom ispuni projekciju.

Jer, tišina zapravo ni ne postoji. Baš kao ni prazan prostor. 1965. godine Džon Kejdž je ušao u gluvu sobu Univerziteta na Harvardu. Tom prilikom, učinilo mu se da čuje dva zvuka. Jedan visok a drugi dubok. Inženjer, koji je radio u ovoj ustanovi, objasnio mu je da je visoki zvuk bio rad njegoivog nervnog sistema, dok je onaj drugi, duboki, predstavljao cirkulaciju njegove krvi. Ponukan ovim saznanjem Kejdž je zaključio da dok god je živ uvek će biti zvukova. I ti isti zvukovi nastavće da postoje i nakon njegove smrti. U tom smislu, Kejdž kaže da nema apsolutno nikakve potrebe da brinemo za budućnost muzike.

I otad, muzika se, zaista, otvorila za svaki čujni, ili možda bolje rečeno, moguće čujni zvuk. Pa i za onu, najmanju jedinicu zvuka, za kvantni deo zvuka, poznat i kao fonon.

Kako to zvuči kada se izvodi kvantna muzika imali smo prilike da se uverimo u subotu, 21. oktobra 2017. godine, na velikoj sceni Jugoslovenskog dramskog pozorišta, “Ljuba Tadić”, na koncertu LP Dua.

Praćeni impresivnim video-radovima, Metaklinike, uz nesebičnu stručnu podršku profesora Vlatka Vedrala, Sonja Lončar i Andrija Pavlović, poveli su nas ovoga puta na putovanje na kojem se ukrštaju, muzika, nove tehnologije, i naravno kvantna fizika. Od priča o Kazimirovom efektu, pa preko one o vakuumu, oni su svojim izvođenjem inicirali dijalog između ove naše, fizičke realnosti i onog drugog kvantnog sveta. Izvodeći kompozicije Mejeringa, Najmana, Božićevića ili pak Rajlija oni su nas teleportovali među neka nova zvučna prostranstva, koja zahtevaju “nove uši za novu muziku”. Muziku, koja će možda u jednom trenutku biti okaratkterisana kao revolucionarna. Kao uzvišena poput zvezde i iznenadna poput samog noćnog napada.

AJNŠTAJNOVI SNOVI

Piše: Rastko Ivanović

Vreme je najveća zagonetka svemira. Ono je svuda oko nas, a pritom je nepojmljivo. Vreme je paradoks.

U romanu Alena Lajtmena, "Ajnštajnovi snovi" vreme je i kružno, i savitljivo, i mehaničko i telesno, ono je i apsolut i statičnost, ono je, ujedno, i tihi i nesagledivi tiranin, ali i ona tačka u kojoj se prepliču prošlost i sadašnjost.

Drugim rečima, u romanu Alena Lajtmana i u predstavi Slobodana Unkovskog nastaloj prema ovom romanu vreme kao da je razroko i kao da poput onog slavnog vetra duva istovremeno u svim mogućim pravcima. Prateći niz Ajnštajnovih fiktivnih snova, nastalih u osvit stvaranja Teorije relativnosti ovo je predstava, koja u vremenu koje pati od hronične neuhranjenosti produktivne imaginacije otvara širom vrata za istu tu imaginaciju. Predstava za sve one koji ne veruju da su misli samo električna pražnjenja u mozgu niti da je tuga samo izvesna količina zastala u malom mozgu.

Moćna ansambl predstava, koju svojom poslovično maestralnom igrom predvodi uvek sjajni Dragan Mičanović.