Piše. Rastko Ivanović
Mladi Rus dečačkog lica Aleksandar Sinčuk, stamenog držanja, bez ikakvog pokazivanja emocija, sedi pravo, ne skače iz stolice, ne stenje, ne grči se i ne pravi paradu od svog sviranja i po mnogo čemu predstavlja izdanak stare ruske pijanističke škole. Štaviše, po svojoj pomalo romantičarskoj pojavnosti, on deluje kao sam bajronovski ideal koncertnog pijaniste. Kao neko kome nijedan tehnički zahtev nije nesavladiv. S pravom merom balansiranja između istančane osećajnosti i moćne snage, uzmeđu zvukovnog totala i pojedinačnog detalja, on je neko ko ima gotovo perfektan osećaj za slušanje tišine zvuka, ali i za eksploziju istog. Na kraju, izvesti praktično tri različita koncerta za jedno jedino veče, uz čitavih pet biseva je, nešto, zaista, epohalno. Detalj, u kome na elektronske bitove zvoni telefon nekom klincu u sali i to dobrih minut, minut ipo samo je doprineo silovitosti utiska od sinoć. Posle dva sata i dvadeset minuta, kvalitetnog programa usledile su i stojeće ovacije daleko prikladnije nekoj stadionskoj atmosferi, nego koncertu u našoj najstarijoj koncertnoj dvorani. Bravurozno.
Нема коментара:
Постави коментар